Priče o trećerazrednoj Evropi

Marko Živković: SRPSKI SANOVNIK (2)

Marko Živković (1961) predaje antropologiju na Univerzitetu Alberta (Kanada). Diplomirao je kliničku psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao antropologiju na Čikaškom univerzitetu. Objavio je više radova o Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, Jugoistočnoj Evropi i Japanu, o problemima postsocijalizma, antropologiji prostora i vremena i o upotrebi sna kao modela u društvenoj teoriji. Autor je iz ovog izdanja „Srpskog sanovnika“ (Biblioteka XX vek) izostavio istorijske, geografske i druge podatke koji su u originalu namenjeni stranim čitaocima.

Idući prema jugu, valovita brda i plodna zemlja srca Srbije uspinju se ka planinama epskog patrijarhata, vizantijskim freskama, zakasnelim odblescima iščezlog srpskog carstva, otomanskom nasleđu. Prema istoku, u daljini, Moskva – zemlja slovenske duše ali i komunizma kao alternative. A pogled preko reka ka severnoj niziji otkriva pravac kojim evropska civilizacija stiže u Beograd. Ona dolazi posredstvom obrazovanih Srba, kakav je sam Velmar-Janković, takozvanih prečana, koji su nove ideje i civilizacijsku fasadu stekli u nekadašnjim habzburškim zemljama – trećerazrednoj Evropi, zajedljivo primećuje Velmar-Janković, aludirajući na širu evropsku civilizacionu hijerarhiju.

Srednja Evropa je dobro mesto za početak ispitivanja položaja Srbije u simboličkoj geografiji Evrope. Istorijski, za Srbiju je to najbliži izvor (ambivalentno prihvatane) „civilizacije“. Uz to, Srednja Evropa je tokom osamdesetih bila poprište značajnog napora da se prerasporedi i nanovo protumači postojeći evropski hladnoratovski geopolitički imaginarijum, i doista nudila neke nesumnjivo relevantne kontekste za jugoslovenska unutrašnja poravnavanja, naročito za srpsko-hrvatsko suparništvo, kojim se ja ovde detaljnije bavim.

Sredinom devedesetih, često sam na putu iz Čikaga za Beograd prolazio kroz Srednju Evropu. Još se nije moglo leteti direktno za Beograd, zbog sankcija Ujedinjenih nacija prema Srbiji. U leto 1993. i u zimu 1994. leteo bih od Čikaga do Budimpešte, i tu uzimao minibus za Beograd. U leto 1994. leteo sam sa čehoslovačkom avio-kompanijom, i tokom celodnevnog prekida u Pragu odseo u hotelu Kladno nekih 25 km od grada. Otišao sam metroom do centra, i za prvo mesto svog hodočašća izabrao Karlov univerzitet. Lutao sam praznim hodnicima drugog sprata, gde je dvadesetih godina moja baka studirala englesku književnost. Ja je nikad nisam upoznao, jer je nestala u hrvatskom koncentracionom logoru upravo kada su krajem rata Titovi partizani kretali da ga oslobode. Kada je ova krhka praška Jevrejka trebalo da se uda za moga dedu, u Pragu obrazovanog arhitektu, i pridruži mu se u njegovom rodnom Sarajevu, njeni su praški rođaci bili ubeđeni da će ona da ide u harem. Za njih, Sarajevo je bio grad u kojem su 1914. ubijeni nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova žena – grad varvara i ubica.

Šta su dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka stanovnici nekadašnjih habzburških zemalja mislili o Sarajlijama ili Beograđanima možda je u dobroj meri i nevažno za hladnoratovske podele. Osovina Prag – Sarajevo prevashodno je pripadala severno-južnom, kako ja volim da ga zovem, „gradijentu omalovažavanja“, dok je osovina Istok – Zapad bila ta koja je ustrojavala simboličku geografiju Hladnog rata. Kako tvrdi Lari Vulf, ubedljivost retorike hladnoratovskih i zapadnjačkih predstava o zemljama socijalističkog bloka oslanjala se na mnogo stariji evropski imaginarijum koji je počinjao civilizacijskim mapama francuske Prosvećenosti (Wolff 1994). No, projekat ponovnog iscrtavanja ove mape, koji je započeo prepravljanjem osovine Istok – Zapad, završio se oživljavanjem starog srednjoevropskog gradijenta Sever – Jug.

Berlinski zid je još stajao čvrst, naizgled neuništiv, kada je grupa intelektualaca iz Istočne Evrope pokrenula plan preobeležavanja granica. Počinjući ranih osamdesetih napisima Jena Siča, Česlava Miloša i Milana Kundere, kojima su se uskoro pridružili Vaclav Havel i Đerđ Konrad, ovaj pokret je stari pojam Srednje Evrope stao oživljavati u jednoj novoj formi, kao domen koji određuju pažljivo odabrana kulturna obeležja i istorijske genealogije.

Izdvajajući sebe iz Istočne Evrope, zastupnici Srednje Evrope definisali su svoju kulturnu zonu protivstavljajući je ostalom delu Istočne Evrope, i omrazu koja im je stizala sa Zapada dalje prebacili na Istok.

Nastavlja se