Profesor srpskog jezika: Trebalo je da obustavimo rad nakon tragedije u „Ribnikaru“

Više je razloga za to: najpre, to su im često i najbolji govori, puni pozitivnih tonova; drugo, u njima navedu sve ono što zapravo neće uraditi; na kraju, nije retko da im je to suštinski jedino obraćanje za vakta.

Ako bude štrajk za njihova vakta, oglase se još koji put, uvek na strani suprotnoj od onih koje predstavljaju, a koji nešto ištu, ako ne – jedno gostovanje na Javnom servisu u kome se čuju floskule, floskule, floskule, fraze, fraze, fraze, tj. ništa, ništa, ništa, samo lepo rečeno.

Vratimo se na prvu izjavu nove ministarke: „Prosvetni radnici ne smeju da rade za iznos koji je manji od potrošačke korpe, ali treba uvažiti realnost.“ Možda ova izjava na prvi pogled izgleda korektno, a možda i ne – već na prvi pogled izaziva jezu.

Prosvetni radnici, dakle, treba da rade za potrošačku korpu – simbol donje granice siromaštva.

Zna li ministarka koliko je to? Šta to znači? Hoće li zarade u prosveti biti manje i još dalje od republičkog proseka i vrlo daleko od proseka u javnom sektoru?

Šta je sa najavljenim uvećanjem, koje se, istini za volju, pre nego smo postali ekonomski tigar, zvalo usklađivanje…

Nego, možda više brine drugi deo rečenice kako se treba uvažiti realnost. Koja od silnih paralelnih? To da prosveta nije prioritet, niti može biti jer treba platiti pet hiljada specijalaca, treba para za neki novi „helikopter mani“ koji se očekuje jer idu izbori, zaposlenih u prosveti je oko sto hiljada, polovina glasa za vladajuću kliku, a ne isplati se ulagati u potencijalnih par desetina hiljada glasova, dosta je prosvetnim radnicima i ovo koliko su plaćeni…

A o povratku dostojanstva struci drugim načinima: smanjivanjem besmislene administracije, vraćanjem autonomije nastavniku, smanjenjem pritiska na prosvetne radnike – ništa! Ni reč… E, to će da ispuni!

Niko se nije u prosveti obogatio nikad, niti se u tu delatnost ide jer je finansijski isplativa. Ide se iz ljubavi! Zamislite!

Pitanje je zašto je prosveta sad došla dotle da ni ljubav ne pokriva neka deficitarna polja. Nije kriva ministarka! Ni njen prethodnik, ni onaj pre njega…

Krivi smo pomalo (ili malo više) mi, prosvetni radnici (namerno ne koristim degradirajući izraz – prosvetari!). Trebalo je sami da obustavimo rad nakon tragedije u „Ribnikaru“.

Ne samo na jedan dan, nego duže! Ne, nije moralo do kraja godine. Trebalo je, kada su oni u četvrtak po podne rekli, iznebuha, da se škola prekida u utorak (uz dva dana vikenda između) da nastavimo s nastavom!

Jednostavno, vi, gospodo, dajete vanzdravorazumske predloge, a mi radimo naš posao. I naravno – ne treba krenuti sa školom prvog septembra! Zašto?

Zato što je sve isto! Mi u unutrašnjosti znamo da je jedini konkretni korak o dva policajca ispred svake škole – laž (moju školu sa još šest u dva kilometra prostora obezbeđuje samo jedan… kao i pre).

Treba…

Ma koga briga šta moja malenkost misli da treba!

Ne treba ništa! Tako većina misli.

A masakr sličan ribnikarskom će nam se ponoviti!

Ne kažem to ja (još manje želim!!!), to kažu statistike u zemljama u kojima se dogodio masakr u školi, a u koje odnedavno spada i naša!

Sem toga, svi uslovi postoje jer – ništa se nije promenilo! Kao da nismo najsvesniji toga ili je zaborav ponovo počeo da vlada našim kolektivnim pamćenjem.

Dobro došla, ministarko! Recite nam kako da pustimo himne u školama, pošto znate nemaju sve… Ma, nema veze! Vi recite da se pusti, a mi ćemo se već nekako snaći.

Autor je profesor srpskog jezika i književnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.