Promena imidža

Znate onaj fazon kad je Bosanac prvi put seo u mercedes, i to taksi, pa pitao majstora, šta ti je ono napred (znak Mercedesa na haubi), a ovaj mu odgovorio: to ti je „nišan“. I tako se oni voze i udare čoveka, a Bosanac kaže, džaba ti tvoj nišan da ja ne otvorih vrata. Naravno da je ovo još jedan vic zasnovan na stereotipu. Ali, problem je što je taj stereotip danas sve teže opipati u realnosti. U Bosni, pomalo paradoksalno, najmanje je takvih „Bosanaca“. Tačnije, ne postoji integrativni nadnacionalni identitet. Još preciznije: kad neki, recimo Mitar, pređe Drinu, on je u Srbiji obično „Mitar Bosanac“. Ali, kad se vrati u Bosnu, on je Mitar Srbin. Nije Mitar Bosanac. Tamo neki Jozo Hercegovac (Hrvat), teško će sebe poistovetiti sa „nadnacionalnim“ identitetom, kome pripada i neki Srbin iz Trebinja, na primer. Ili neki Bošnjak Hercegovac s one druge strane Neretve u Mostaru. Takav Hrvat sigurno će se pre identifikovati sa „trećim entitetom“ (Herceg-Bosnom), nego sa „jedinstvenom“ BIH. One „sarajevske“ Hrvate koji su, za „jedinstvenu“ BIH, mnogi njihovi sunarodnici cinično nazivaju „bošnjačko cvijeće“. Opet, Bošnjaci su u BIH, pomalo paradoksalno, u nekoj vrsti pozicije u kojoj su bili Srbi u bivšoj SFRJ. Oni se sigurno identifikuju sa BIH, ali se sa takvom BIH ne identifikuju Srbi i Hrvati, koji ovu državu više doživljavaju, ako već moraju, na „tehnički“ način. Naravno, na svim stranama, ima i onih koji ne bi imali ništa protiv da žive u uređenoj, (post)dejtonskoj građanskoj BIH, gde ovakve identifikacije nisu najbitnije, ali takvi su u beznadežnoj manjini.
Dakle, u takvoj situaciji Brus Li je veći „Bosanac“ (Hercegovac), od onih koji tamo žive. Ali, upravo zbog te anacionalnosti (jer pripadnost kineskom narodu je u ovom slučaju irelevantna), sa njim se mogu identifikovati i oni čija nacionalna pripadnost ne kompenzuje njihovu socijalnu i ljudsku osujećenost. U tom kontekstu stihovi „udri Brus Li, ripaj Brus Li, pobi ga svi, ne daj niko da preživi od ovi ološi“, dobijaju integrativni, i ne baš tako infantilni, prizvuk. Posebno jer je i Brus Li – njegov „antispomenik“ (u odnosu na oficijelnu spomeničku kulturu), morao da doživi „inicijaciju“. Nedugo pošto je spomenik u Mostaru otkriven, njemu su polomljene nunčake. Tek time, on je „osveštan“, ovaploćen u svojoj BIH kontekstualnoj, simboličkoj i (para)žanrovskoj punoći.
Dobro, u Žitištu kod Zrenjanina nije bilo ratne klanice, ali je bilo poplava i svinjske kuge. I, naravno, kao i svuda okolo ima čamotinje i nepravde. Socijalne, i ostale. Rambo Amadeus, uz čiji je prigodni performans, otkriven spomenik Rokiju Balboi u Žitištu, stoga je u pravu kad kaže da spomenik Rokiju ima istu simboliku kao i spomenik Brus Liju u Mostaru, jer on (Roki), predstavlja siromašnog individualca koji se bori proriv nepravde. Odatle i stihovi malog Jovana Draganovića, osnovca iz Žitišta – „Ti si Roki naša dika, evo tebi spomenika“ – zvuče baš „mostarski“.
Sa spomenicima je kao sa tetovažama. Na primer, tetovaža Silver Surfera (Srebrnog letača) na Rebračinom ramenu, i tetovaža Draže Mihailovića na Gurovićevom, govore dovoljno o onima koji su odlučili za te simbole, ali Srebrni letač i Čiča Draža, teško da se mogu, čak i konceptulano, povezati. Sa ova dva simbola, na dva vrhunska košarkaša, tek ništa ne možemo zaključiti o srpskoj košarci. U konceptualno sadejstvo teško je ulogovati i novonikle spomenike na eks-YU prostorima: Klintona u Prištini, Dražu u Ivanjici, Teslu u Smiljanu, Brus Lija u Mostaru, Đinđića u Prokuplju, Rokija u Žitištu…, ali Roki Balboa (Silvester Stalone), je u celoj ovoj, makar načelnoj postmodernoj mapi, prilično unikatan fenomen. Neko lucidan je skoro primetio da je Srbiji bilo pametnije, da je umesto bacanja novca za reklamne spotove na globalnoj mreži (Si-En-En), otkupila prava na animiranog (anti)junaka Šreka (globalno prepoznatljivog), pa da simpatično zeleno čudovište, sa šajkačom na primer, poruči ostatku sveta kako „mi (Srbija i Srbi), nismo baš tako strašni“ Pa, onda (mi bismo dodali), varijacije na tu temu: Šrek na Egzitu, Šrek u Guči, Šrek kod Kusturice u Mokroj Gori, Šrek u „silikonskoj dolini“ (Sutomore – Bečići u Strahinjića Bana), pa Šrek koji „na krkače“ nosi Anu Ivanović i Jelenu Janković, ili vraća servu Đokoviću. Ali, dobro. Ako na nivou Srbije ide teško, na mikro – nivou, to može biti mnogo lakše. Sigurno da spomenici nisu univerzalni „štos“, pa da bi sad bronzani Homer Simpson promenio imidž Kragujevca, ili da bi bronzana Dženifer Lopez usrećila Priboj. Niko ne garantuje, da bi bronzani Homer, kad bi osvanuo pored Lepenice, bio za ovaj grad jača asocijacija od „Zastave“, kao što, verovatno, ni bronzana Džej Lou ne bi odvela u amneziju FAP (Fabrika automobila Priboj), ali zato kad se spomene Žitište, svi pomisle na Slaja (Stalonea, Rokija), a ne više na poplave i svinjsku kugu. Spomenik je, nakon uloge inicijalne kapisle (kao ideja), sada lajtmotiv jedne osmišljene akcije – „Pile fest“ – za promociju opštine (nerazvijene) i podsticanja preduzetništva. Čak je vrlo moguće da će sutra „etablirano pile“ potisnuti Rokija u drugi plan. A, Roki će ostati ono što i jeste: Simbol teškog puta sa dna društvene lestvice do uspeha. Lik s kojim se identifikuju oni koji znaju da primaju udarce. I to u ovom panonskom slučaju uopšte neće zvučati patetično, niti će činodejstvovati infantilno.