Protest u Obrenovcu: Javni čas solidarnosti i empatije obrenovačkih maturanata i profesorki

Još jednom su Obrenovčani masovnim odzivom na protestni skup i šetnju pokazali da podržavaju zahteve studenata, prenosi TAF. Predvođeni maturantima i srednjoškolcima, građani su se zaputili od Doma kulture ulicom Kralja Aleksandra Prvog do kružnog toka kod Dudova. Tu je, petnaestominutnom tišinom i upaljenim svetlima mobilnih telefona, odata pošta nastradalima u padu nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, 1. novembra prošle godine.

Šetnja je nastavljena ulicom Kralja Petra Prvog do Prve Obrenovačke osnovne škole i ulicom Miloša Obrenovića stigla do trga, odnosno parka. Tu su se, na molbu učenika, okupljenim građanima obratile su profesorke Gimnazije u Obrenovcu Marija Džaković Ilić i Gordana Ilić i profesorka Tehničke škole Obrenovac Jelena Branković. Sve tri su bile prekidane aplauzima i skandiranjem.

Džaković Ilić: Kakav bih ja bila pedagog da nisam krenula za vama?

Marija Džaković Ilić se osvrnula na atmosferu opisujući prizor kao „živopisan”, zbog čega mora najpre „da se umiri”, kako ne bi razočarala one „koji četiri godine gledaju” u nju i misle da ona može „nešto pametno da kaže”. Istakla je da joj je čast što može da se obrati svojim učenicima i sugrađanima.

„Draga moja deco, ja već dva meseca ne stojim ispred vas, ja stojim iza vas. I ja vas ne učim, ja učim od vas. I posle dugo, dugo, dugo vremena osećam da ponovo rastem. Vi ste u jednom trenutku zastali, ustali, odlučili da progovorite i da zahtevate. Kakav bih ja bila pedagog da nisam krenula za vama? Tu sam, da vam čuvam leđa u svakom trenutku. I ne brinite, pokidaću zubima svakog ko krene na vas. Taj prljav deo posla ostavite nama. A vi ostanite dostojanstveni, ostanite jedinstveni i ne odustajte. Mi smo tu i nećemo vas prodati. Pri tome ne mislim samo na nas iz gimnazije, vaše profesore, nego mislim i na sve građane ovog Obrenovca. Hvala vam što ste nam pokazali šta znači biti slobodan i nepokoren. I za sam kraj biću potpuno lična i reći da je osećaj koji ja u ovom trenutku imam, a to je da u ovoj deci postoji i deo mene, neopisiv i čaroban. Hvala vam!”, rekla je profesorka Džaković Ilić.

Branković: Mislim da su neki ljudi u ovoj državi zaboravili šta znači odgovornost

Zatečena velikim brojem prisutnih, profesorka Tehničke škole Obrenovac Jelena Branković je u neverici postavila pitanje ‘Obrenovčani jeste li to vi?’. Poželela je dobro veče svim sugrađanima, roditeljima i bivšim i sadašnjim đacima, i bila prekinutima skandiranjem ‘Ćaci, ćaci, ćaci’.

„Ja sam pola svog života u prosveti i večeras imam tremu. Znate li zbog čega imam tremu? Zato što osećam odgovornost. Ja mislim da su neki ljudi u ovoj državi to zaboravili šta to znači. Ja imam tremu jer sam ovde pred vama, pred svojim bivšim i sadašnjim đacima. I znam da je moje mesto ovde sa njima, ispred njih, iza njih – šta god da su tražili. Mi prosvetni radnici našu decu, naše đake svakodnevno učimo šta je odgovornost. Šta je poštenje. Šta je solidarnost. Šta je empatija. To ih učimo svaki dan u školi. Šta je hrabrost – mi ih to učimo u teoriji. Hvala vam draga deco što nam pokazujete kako to sad izgleda u praksi. Marija (Džaković Ilić) je moja školska drugarica. Naša generacija očigledno nije imala dovoljno hrabrosti da ispravi sve ‘krive Drine’ i napravi bezbedno društvo za vas. Vi imate tu hrabrost. I znajte da smo mi uvek uz vas. Uvek ćemo biti, nikada vas nećemo napustiti. Tu smo. Ispred, iza, kako god budete tražili. Dopustite mi samo da pozdravim sve moje hrabre kolege iz Tehničke škole (Obrenovac). To su kolege koje su pobedile sopstvene strahove, koje su od prvog dana uz vas. Draga moja deco, moji bivši i sadašnji đaci, šaljem ljubav za studente. I ljubav za svu našu decu”, rekla je profesorka Branković.

Ilić: Mi sada, kao Demetra, od mračnih sila tražimo da nam vrate najvrednije što imamo, a to su naši životi koje su nam oteli

Profesorka Gordana Ilić se obratila rečima da joj je, iako radi u školi sa tinejdžerima, obraćanje pred tolikim brojem građana strašnije.

„Razmišljala sam zašto se toliko plašim. Odakle mi tolika trema i uzbuđenje, uznemirenost je prava reč. Zato što znam da ovo sve što radimo, mnogo očiju gleda. Nisu sve dobronamerne, mi to znamo. Razmišljala sam o tome. Žizel Beliko je rekla jednu veličanstvenu rečenicu. ‘Sramota treba da zameni strane’. Ja ću tu rečenicu, iako se odnosi i na sve nas, samo malo da prilagodim našem trenutku – Strah treba da zameni strane.”

Ona je rekla da je „samo slikarka zaposlena u školi” koja radi sa đacima „o kojima većina misli da su lenji, sebični, nezainteresovani, hladni” i da je od Ministarstva prosvete stiglo uputstvo da đake nauče empatiji tako što će im dve nedelje objašnjavati šta je empatija.

„To može da smisli budala. Ne radi se to tako. To se radi kad iz Beograda krenete peške u Novi Sad. I kada svakog petka u Obrenovcu u osam minuta do 12, i kad nas je malo, mi stajemo i ćutimo. Ne odustajemo. To je saosećanje. Ti ljudi koji nas tako upućuju kako da radimo svoj posao, bi se šokirali kad bi došli na neki od naših časova. Jer bi tu lenju, neogovornu, znate već kakvu decu, videli kako se zajedno sa mnom smeju. Ne jedni drugimi. Mi se zajedno smejemo jedni sa drugima. Mi se rasplačemo zbog pročitane priče. Bukvalno. Mi razumemo umetnost, poštujemo jedni druge i pre svega verujemo jedni drugima. Najviše na svetu. Mi se i zagrlimo. A znate li da je to nama zabranjeno? Nama brane da grlimo đake i da đaci grle nas. Zato što nam svet kroje loši ljudi koji ga kroje po sebi. Ja zbog toga mogu da dobijem otkaz ali me baš briga, ja imam decu uz sebe”, rekla je profesorka Ilić.

Situaciju, u kojoj se kao društvo nalazimo, je uporedila sa borbom boginje Demetre da vrati svoju ćerku Persefonu od boga podzemlja Hada.

„Znate kada je Demetra krenula da traži oteto, najvrednije što je imala, a to je bila njena ćerka Persefona. Oteo ju je zli, strašni, jezivi bog podzemlja. Bog strašnog sveta mrtvih, sveta mraka. Izgledala je nemoćno, kao i mi. U rukama je imala samo dve baklje. Jedna je predstavljala razum, druga je predstavljala osećanja. Samo to. I samo to je dovoljno kad idete da tražite ono što vam je najvrednije. I mi sada, isto kao Demetra, od mračnih sila tražimo da nam vrate najvrednije što imamo, a to su naši životi. Oteli su nam živote. To malo svetlo, koje sledimo kroz mrkli mrak i u neizvestnu budućnost, imamo i mi. To su sada pamet i srce, a to su deca, đaci, studenti. Mi smo mnogo moćni, šta god nam govorili, jer imamo decu uz sebe. I mi ćemo uspeti. Ogromno hvala Mateji, Nikoli, Petri, Uni, Ognjenu, Ivanu… Mnogo vam hvala, vraćate nam nadu. Hvala vam svima”, rekla je profesorka Ilić.

Protest je završen obraćanjem maturanta koji se svima zahvalio na podršci i pozvao prisutne da im se i u petak, 7. februara, pridruže u osam minuta do 12 kod zgrade Pošte:

„Želeo bih da se zahvalim svima koji su došli. Nas uče u školi, kao što je Goca pomenula, da mi stojimo rame uz rame sa svim ljudima. Puni empatije i solidarnosti. Želeo bih da se zahvalim svim profesorima koji su došli. Iz naše škole, iz Tehničke škole, poljoprivredne i iz privatne medicinske, svima. I iz osnovnih škola, jer nam ovo najviše znači. A mislim da znači najviše i onim porodicama kojima su deca ubijena. Hvala vam što ste došli. Vidimo se sledećeg petka, kao i svakog petka u 11:52.”

Protestna šetnja i skup završeni su bez incidenata i provokacija. Pored redara, u organizaciji učenika, skup i šetnju je obezbeđivala i policija.