Puštanje brkova

Roman je autobiografskog karaktera i govori o autorovom putovanju u Meksiko, u kom je nekoliko meseci proveo kao zubar-volonter, nastojeći da pomogne osnivanje ordinacije pri katoličkom samostanu u najsiromašnijem, severnom delu ove zemlje. „Sve sijeste su slične po atmosferi“, uvodi nas Bešić u priču možda i parafrazirajući čuveni početak Ane Karenjine, „ali se razlikuju kao što se dani razlikuju jedan od drugih. Visina temperature nema toliko uticaja na sijestu, to je stanje svesti koje počinjem da razumem. Ulice su puste. Nepomičnost i letargiju je nemoguće izbeći. Zvuk ventilatora i horski, ritmični trans zrikavaca su jedino što čujem (…) Trenutno je to sve šte se dešava“.

Pokazujući dar za prenošenje atmosfere i karakterizaciju likova, Bešić opisuje četrdesetogodišneg Njujorčanina odraslog u Beogradu koji se obreo u sasvim drugačijem okruženju, među insektima i prašinom, na konstantnih četrdesetak stepeni celzijusa. Glavni junak, koji nosi i autorovo ime, svojim entuzijazmom i neposrednošću lako osvaja simpatije čitalaca, a njegova druga, intimnija strana, otkriva se kroz odnos sa suprugom koja je ostala u Njujorku. Višemesečna razdvojenost, kako to često biva, na najsuroviji način razotkriva pravo stanje jedne veze, tako da se uz živopisne zapise o putovanjima u Teksas zbog nabavke opreme od lokalnih humanitaraca, spašavanju od uragana, igranju fudbala ili ispijanju piva sa lokalnim momcima, sve vreme razvija i paralelni pripovedni tok o raspadu jednog braka. Pored odličnog Projekta Lazarus Aleksandra Hemona (VBZ, 2009), koji temi ipak pristupa sa dosta većim ambicijama, zahvatajući u političku i društvenu istoriju Evrope i Amerike, sada dobijamo još jednu emigrantsku priču o nagonu za putovanjem koji se u svojoj suštini otkriva kao manifestacija potrebe za promenom životnog kursa.

Sam pripovedač romana prilično je netipičan junak za savremenu srpsku prozu. On praktikuje jogu i na druge načine nastoji da kanališe agresivnost, čime već postaje pomalo sumnjiv po ovdašnjim merilima, a tome bi trebalo pridodati aktivizam i želju da se pomogne drugima, kao i potpunu lišenost cinizma i sarkazma koji su postali stalni pratioci domaćeg književnog izraza. Ne plašeći se kiča, on poredi boju neba u Njujorku, Beogradu i Meksiku, opisuje svoju tugu zbog smrti devojčice koja mu je bila prijatelj, kao i razne pojave koje primećuje oko sebe: rano roditeljstvo i visok stepen smrtnosti dece, manju količinu agresivnosti u svakodnevnom životu ali i nerazumnu mržnju prema Amerikancima, a takođe i rasterećeno doživljavanje seksualnosti koje između ostalog odlikuje i fluidnija granica između heteroseksualnog i homoseksualnog ponašanja mladih.

Kako saznajemo iz uvoda, knjiga je prvo napisana na engleskom a onda ju je sam autor preveo, odnosno „prepričao“ na srpski, čime je od dnevničkih zapisa postala roman baziran na stvarnim događajima, napisan u tradiciji autora poput Bukovskog ili Fantea. Bešićeva višejezičnost dovela je i do uobičajenih stilskih i jezičkih problema: engleskih konstrukcija i bukvalnih prevoda, koji istina nisu toliko česti da bi ometali čitanje ali su ipak mogli biti ispravljeni u lekturi. Dok su pojedine epizode izvanredne, neke pasaže autor nije dovoljno razradio pa su ostali na nivou dnevničkih zapisa.

Uprkos tome što se za roman Gringo ne može reći da je potpunosti uspešno uobličeno književno delo, dobra strana ove knjige je što kod čitaoca izaziva želju da se otisne u nepoznato, hrabrost, radoznalost i veru da su ljudi svuda slični. Prijatno štivo za odmor i relaksaciju, u najboljem smislu reči.