Radnici u Srbiji više neće da menjaju zdravlje za platu, na pomolu bunt: Sagovornici Danasa o trpljenju zaposlenih na radnim mestima

Radnici, 22 odsto njih širom sveta, prema objavljenim informacijama, imaju simptome izgaranja na poslu ili burnouta, a kako neki od Danasovih sagovornika kažu, „ništa bolje nije ni u Srbiji“.

Ipak, ohrabrujuće vesti stižu iz najvećeg sindikata u državi – Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) da se, prema praksi koju su zatekli na terenu, i kod nas situacija u vezi sa osvešćivanjem radnika polako menja.

„Kod nas nije baš toliko njih, 80 odsto, spremno da da otkaz i prestane da trpi stres, mobing, maltretiranje svake vrste, zatrpavanje poslom, ali jeste oko 15 odsto“, otkriva za Danas Ranka Savić, predsednica tog sindikata, dodajući da radnici „više nisu spremni da menjaju svoje zdravlje za platu“.

Podsetimo, kako je Danas nedavno pisao, simptomi sagorevanja na poslu su različiti – kardiovaskularne bolesti, dijabetes, anksioznost, depresija i druge, a burnout ili sindrom izgaranja na poslu još 2019. godine je Svetska zdravstvena organizacija uvrstila kao dijagnozu u 11. izdanju priručnika Međunarodne klasifikacije bolesti i to kao profesionalni fenomen.

Ranka Savić dodaje da je globalni podaci Mekinsi zdravstvenog instituta ne iznenađuju.

Bunt radnika

„Razlikujemo se procentualno, ali su u Srbiji radnici počeli da se bude što je glavni razlog manjka radne snage. Očigledno je da poslodavci više neće moći da se ponašaju kao i dosad. Prisutniji je otpor prema maltretiranju, stresu, mobingu… Generacije milenijanci i Z kada dođu na razgovor za posao, postavljaju svoje uslove. Pozdravljam to. Nadam se da će manjak radne snage dovesti do toga da ljudi cene sebe. Da ne menjaju zdravlje za novac. Asocijacija se bori i slala je dopise Ministarstvu zdravlja da da sagorevanje na poslu mora da bude jedan od razloga za odlazak na bolovanje jer je okidač za kardiovaskularne bolesti i dijabetes“, objašnjava naša sagovornica.

Partijsko zapošljavanje radnika

Dodaje da „već duže vreme mi iz Asocijacije upozoravamo na izuzetno loše stanje u našim i stranim kompanijama“.

„Najporaznije od svega jeste što takvo stanje i takav osećaj izgaranja na poslu imaju i zaposleni u državnoj upravi i javnom sektoru jer najviše primedbi stižu od njih. Odgovor na pitanje zašto smo došli u to stanje je jednostavan: ogromno partijsko zapošljavanje“, precizira naša sagovornica objašnjavajući svu pogubnost takve prakse:

„Takvim radnicima ne znači napredovanje u skladu sa svojim znanjem i veštinama, jer već imaju političku podobnost. Kada takvi dođu na rukovideća mesta bez znanja kako se konkretni posao radi, oni bezubrazlukom, osionošću, grubošću i ponižavanjem radnika pokušavaju da ostanu na tom mestu“, navodi Ranka Savuć.

Pominjući Juru i radnike koji su nosili pelene, podseća da su inostrane kompanije došle u Srbiju nakon obećanja da je kod nas dobra, a jeftina radna snaga, da nije zahtevna i da im je jedino bitno da rade, imaju neku platu od koje će moći da plate račune i kupe poneki lek.

„Ipak, ono što vidim po Srbiji i osećam jeste da je sve više onih koji nisu spremni da zbog nekih platica i pozicija trpe sve ono što su do tada. Stres, mobing, maltertiranje svake vrste na poslu. Oseća se neka pobuna, bunt, mogu da kažem kod oko 15 odsto zaposlenih“, otkriva naša sagovornica.
Ona, ipak, definiše da je druga stvar što ta pobuna ide kod mlađih i relativno mlađih ljudi u smislu da će da napuste Srbije i da će u EU da čiste, budu sobarice…

Radnici od toga mogu da umru

Miljko Ristić, kardiohirurg, odgovarajući na pitanje kako stres na poslu, burnout i mobing utiču na pojavu kardiovaskularnih bolesti kod radnika, kaže:

„Stresna situacija i kod zdravih ljudi može da dovede teških srčanih poremećaja, pre svega, ritma. Tada pritisak skoči više nego štp je normalno, a to je praćno ubrzanjem pulsa. Nisu retki slučajevi da se pri nemilim događajima desi da nekome pozli i on padne. Retko, ali dešavala se i smrt zbog toga. To je objašnjeno time što štitna žlezda i nadbubrežne luče adrenalin koji u malim dozama povećava pritisak do neslućenih visina“, objasnio je on.

Sa druge strane, Petar Bulat sa Katedre medicine rada Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ističe da „nemamo dovoljno podataka da bismo mogli da pričamo o sagorevanju na poslu. Možemo samo na osnovu rezultata studija za pojedinačne grupacije radnika u Srbiji.“

„Tačno je da je SZO donela predlog da burnout postane dijagnoza, ali nemamo, nažalost, precizne kriterijume za utvrđivanje sindroma sagorevanja na poslu i adekvatnu statistiku da znamo koliko je takvih slučajeva“, navodi on i dodaje:

Burnout kod vaspitača

„Imao sam razgovor sa kolegama koje se bave predškolskim obrazovanjem i biće rađeno istraživanje sagorevanja na poslu kod vaspitača. Fokusiramo se na starije grupacije, a najugroženije profesije u suštini su prosveta, zdravstvo i novinari“.

Igor Radosavljević, psihijatar u Klinici za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“ nedavno je rekao za Danas da je, kada je burnout u pitanju, kvalitet komunikacije na poslu, realne i virtuelne, od ključnog značaja:

„Da li na poslu imamo atmosferu opuštenosti, poštovanja, sinergije ili pritiska, pretnje, beznađa? Ljudi imaju određeni potencijal za adaptaciju i kad se radi o negativnoj atmosferi, ali posle izvesnog vremena taj potencijal se istroši, postajemo napeti, impulsivni, anksiozni“.

On je naveo da, kada se radi o autoritarnom, diktatorskom načinu rukovođenja poslom, napetost, nesigurnost, ali i suspregnuti bes i osećanje nepravde počinju da „nagrizaju“ sve aspekte psihosocijalnog funkcionisanja zaposlenog.

„Dodatni problem je što šefovi najčešće prave rascep u kolektivu i obavezno imaju grupu podanika pomoću kojih ojačavaju svoju kontrolu i moć, što sagorevanje ostalih čini izvesnijim. Anksioznost ili napetost, strah, neizvesno iščekivanje lošeg, kao i depresija ili tugovanje, pad samopoštovanja, beznadežnost, su u psihijatriji fenomeni koji se javljaju samostalno ili u sklopu drugih poremećaja, a sastavni su deo i burnouta. Prepoznavanje tog mobinga, uzajamna podrška među zaposlenim i glasno nepristajanje na zloupotrebu moći od strane pojedinca, ključni su alati u borbi za ljudsko dostojanstvo“, istakao je on.

Diktatura šefa

Prema rečima Radosavljevića, za razliku od dikatatorskog šefa, dobar je onaj koji je kompetentan u struci, zrela ličnost koja poštuje sebe i druge, uvažava ideje drugih i razmatra ih sa ozbiljnošću, trudi se da u kolektivu vlada saradnja i dobra atmosfera.

„Dobar šef vešto uvezuje doprinose svakog pojedinca i on je organizator, a ne diktator. Treba, takođe, znati da postoje realno psihološki teški poslovi kada šef ne može sprečiti burnout. Zato je sa aspekta mentalnog zdravlja, dobro da se ne ostane predugo na takvim poslovima. Treba, ipak, napomenuti da ljudi individualno reaguju, da svako ima svoje specifične tačke osetljivosti i da svako ima svoju tačku sloma“, objasnio je taj psihijatar.