Ravnopravnost na papiru, muž glavni u kući: Šta novo istraživanje otkriva o rodnim odnosima u Srbiji?

Dok muškarci u Srbiji u velikoj većini (61 odsto) smatraju da je ravnopravnost već ostvarena, sami gaje tradicionalne i patrijarhalne stavove koji podređuju žene.

Tako se ističe mišljenje da muž ima poslednju reč u kući, koje zastupa 46 odsto muškaraca iz Srbije koji su učestvovali u istraživanju, dok duplo manje muškaraca u Evropskoj uniji gaji ovaj stav (24 odsto). Pored toga, čak 54 odsto ispitanika smatra da su muškarci manje sposobni za „kućne poslove“, te vide ženu kao primarnu domaćicu kuće.

Pravnica Autonomnog ženskog centra Vanja Macanović navodi da, iako se o rodnoj ravnopravnosti danas govori više nego ranije, zabrinjava činjenica da među mladim generacijama muškaraca i dalje postoje snažni patrijarhalni stavovi, a utisak je da njihov uticaj raste.

„Jedan od razloga je to što su grupe koje promovišu mizoginiju i tradicionalne rodne uloge veoma uspešno iskoristile društvene mreže za širenje svojih poruka. Upravo preko platformi koje mladi svakodnevno koriste plasiraju se sadržaji o tome kakve bi navodno trebalo da budu uloge muškaraca i žena u porodici i društvu“, objašnjava Macanović.

Naša sagovornica navodi primer Endru Tejta, koji je godinama imao ogromnu publiku, uključujući i mlade u Srbiji.

„Iako se danas protiv njega vode različiti sudski postupci, njegove poruke su promovisale ekstremno mizogine stavove i doprinele popularizaciji ideja koje žene stavljaju u podređen položaj“, kaže ona.

Kada se muškarci u Srbiji uporede sa evropskim, Macanović ističe da je važno imati u vidu da Evropa nije homogena.

„U državama koje decenijama sistematski rade na rodnoj ravnopravnosti, jednakost se promoviše od najranijeg uzrasta kroz obrazovni sistem i društvene institucije. Zbog toga su patrijarhalni stavovi manje zastupljeni, iako ni ta društva nisu imuna na pojave poput mizoginih internet zajednica i pokreta“, ukazuje Macanović.

Ocenjuje da u Srbiji dodatnu ulogu imaju istorijski i društveni kontekst, uključujući promene koje su usledile nakon devedesetih godina.

„Zato je posebno važno utvrditi da li su ovakvi stavovi dominantni među starijim generacijama ili se sve više šire među mladima, što bi predstavljalo ozbiljniji problem. Suština nije u tome ko treba da ima poslednju reč u porodici, već da zajednički život podrazumeva razgovor, dogovor i kompromis. Zbog toga su obrazovanje i rad sa decom od najranijeg uzrasta ključni za izgradnju odnosa zasnovanih na ravnopravnosti, međusobnom poštovanju i zajedničkom donošenju odluka“, zaključuje Macanović.

Kosana Beker iz organizacije FemPlatz objašnjava da rezultati istraživanja pokazuju veliki raskorak između deklarativne podrške rodnoj ravnopravnosti i stvarnih uverenja i praksi muškaraca u Srbiji.

„Upravo u tom jazu održavaju se patrijarhalni obrasci – ravnopravnost se uglavnom prihvata kao poželjna vrednost, ali podrška slabi kada ona podrazumeva promenu svakodnevnih odnosa moći, privilegija i ustaljenih uloga. Posebno je značajan podatak da većina muškaraca smatra da je rodna ravnopravnost već ostvarena, dok žene uglavnom ne dele takvo mišljenje. To pokazuje koliko su iskustva muškaraca i žena različita, jer oni koji imaju više društvene moći teže prepoznaju nejednakosti“, ističe Beker.

Dodaje da istraživanje takođe pokazuje da se ravnopravnost često podržava na načelnom nivou, ali da se otpor javlja kada se ona prevede u konkretne životne situacije.

„Značajan broj muškaraca i dalje smatra da muž treba da ima poslednju reč u porodici, dok više od polovine veruje da su muškarci prirodno manje sposobni za kućne poslove. Takvi stavovi služe kao opravdanje za neravnomernu raspodelu neplaćenog rada, koji i dalje u najvećoj meri pada na žene“, smatra Beker.

Ukazuje da je sličan obrazac vidljiv i u roditeljstvu – iako muškarci deklarativno podržavaju veće učešće očeva u brizi o deci, spremnost da koriste roditeljsko odsustvo ostaje znatno manja.

„To potvrđuje da promene na nivou stavova ne prate uvek promene u praksi. Rodna nejednakost ne opstaje samo kroz zakone i institucije, već kroz svakodnevne obrasce ponašanja i očekivanja koja se smatraju normalnim. Zato su za promene neophodni dugoročna edukacija, javne kampanje i politike koje podstiču ravnopravniju podelu porodičnih i društvenih odgovornosti“, poručuje Beker.

Istraživanje Institucije za ravnopravnost, koje je obavio Faktor plus, sprovedeno je na uzorku od 1.200 ispitanika i otkriva razlike između onoga što muškarci deklarativno podržavaju i onoga što rade.

Istraživanje je izrađeno za potrebe institucije Poverenika zaštitu ravnopravnosti, u okviru projekta Nemačke međunarodne saradnje „Podrška socijalnom uključivanju u Srbiji“, koji sprovodi GIZ, u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja i Ministarstvom za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog.