Rešavanje problema nasuprot stvaranju problema u društvu 1Foto: Thomas Teo

Ako ja, iako svestan da postoje jednako validna teorijska tumačenja, izaberem da podatke protumačim tako da moje tumačenje nanosi štetu određenoj grupi ljudi, a zatim svoje tumačenje izložim kao činjenicu ili znanje, onda činim određeni oblik epistemološkog nasilja. Zamislimo da je istraživač ustanovio razlike između dve grupe na testu inteligencije i na osnovu toga zaključio da je grupa X po prirodi manje inteligentna od grupeY.

Ako pre donošenja zaključka istraživač nije razmotrio ograničenja inteligencije kao psihološkog koncepta, niti je sagledao problem marginalizovanja i izopštavanja grupa ljudi tokom istorije, ako nije pružio alternativna tumačenja rezultata, a pri tom svoje tumačenje sve vreme predstavlja kao činjenicu, istinu ili znanje – onda je počinjen oblik nasilja prema grupi ljudi ili pojedincima.

Iz ove diskusije proizlazi da epistemološko nasilje nije samo epistemološki već i etičko-politički problem. Kritički psiholozi zato nastoje da psihologiju učine naukom koja nijeo ljudima, većza ljude isa njima. Oni teže ka tome da se promeni ugao gledanja i da se umesto shvatanja grupeX kao problema počnu uviđati problemi sa kojima se osobe iz ove grupe susreću u određenom sociokulturnom kontekstu. Takođe se zalažu za psihologiju u kojoj neće biti jednosmernog odnosa, u kojoj će istraživači i ispitanici podjednako učiti jedni od drugih.

Drugim rečima, kritički psiholozi se bore da u psihologiji u prvi plan staveDrugog. Kritički nastrojeni naučnici iz oblasti društvenih nauka razvili su metodologije obespravljenih (Sandoval, 2000), a kritički psiholozi se zalažu za primenu metodologija koje preispituju status kvo i čiji je cilj društvena pravda (npr. Fine, 2006, 2016, 2018).

Svi imaju nedostatke – svima treba psihologija

Psihologija je od pripadnika određenih grupa napravila epistemičke i društvene probleme. Ovim grupama se kritička psihologija bavi već dugo (vidi Parker, 2015; Teo, 2014), a u njih spadaju žene, manjine, obespravljeni i marginalizovani. Međutim, neoliberalni poredak sveta je iznedrio nešto novo – nisu samo marginalizovane grupe te koje se posmatraju ili se mogu posmatrati kao problem već i svi mi, svaki pojedinac.

Stoga se teorijske analize ne smeju baviti samo problematizacijom obespravljenih i manjinskih grupa, već ljudskim bićima uopšte. U neoliberalnom sistemu, jedan odsto bogatih preduzetnika predstavlja neoliberalnu normu prema kojoj ostali treba da se vode, dok devedeset devet odsto globalnog stanovništva čine ljudi kojisu problem i kojiimaju probleme na individualnom nivou.

Krivac za materijalnu obespravljenost ne traži se u neoliberalnom poretku nego u psihičkom životu nedovoljno brzo prilagođenom zahtevima globalizovanog sveta koji se konstantno menja. Obespravljene osobe se ne trude dovoljno, izbegavaju da prihvate ideal preduzetničkog sopstva, ne reklamiraju sebe, previše su introvertne, stidljive ili nedovoljno inteligentne; kao takve, ne mogu da adekvatno odgovore zahtevima ekonomskih promena i ne umeju da regulišu svoje ponašanje.

Psihologija se usmerava na ovakve lične nedostatke, ignorišući ekonomsku obespravljenost. A s obzirom na to da prema pravilima neoliberalnog poretka svi imaju nedostatke, svima treba psihologija – da kažem drugim rečima ono što je Miler (Miller, 1969) rekao (vidi pogl. 9). Odbijanje da se prihvati psihološko razmišljanje i praksa je odbijanje da se prihvati neoliberalizam, jer psihologija nije samo sistem članaka i knjiga već i način življenja (Rose, 1996). Oni koji su obespravljeni odbacuju, odbijaju je ili žive u potpunom neznanju o „logici autonomnog i preduzetničkog pojedinca“ (U originalu: „… logic of an autonomous and entrepreneurial individual…“, Papadopoulos, 2008.) koju ekonomska i psihološka globalizacija zagovaraju.

Psihologija ne obraća mnogo pažnje na akumulaciju bogatstva i psihološka iskustva koja prate taj proces. U udžbenicima iz psihologije nećete naći odeljke o privatizaciji državnog zemljišta, proterivanju seljaka sa zemlje, pravu privatne svojine, trgovini robljem, javnom dugu, kreditnom sistemu, promovisanju kompanija radi povećavanja vrednosti akcija, piramidalnim prevarama, obezvređivanju imovine kroz inflaciju, korporativnim prevarama, pustošenjima penzionih fondova (Harvey, 2004), i tome kakve posledice ovi procesi ostavljaju na mentalno zdravlje i psihički život.

Uprkos dokazima o negativnim psihološkim efektima nejednakosti (Wilkinson & Pickett, 2009), psihologija okleva da se suprotstavi „usmeravanju resursa, mogućnosti i moći ka bogatim zajednicama… praćenom nadziranjem i uskraćivanjem šansi onima koji su tokom istorije marginalizovani“ (U originalu: „… upward flow… braided with a downward drip of surveillance and blocked opportunities for those historically marginalized…“, Fine, 2014.)

Glasnije mišljenje važnije od onog što kažu „podljudi“

Izostanak reakcije psihologa na pitanje društvene pravde održava epistemički i etičko-politički status kvo, što ne daje potporu samo tradicionalnoj fantaziji o kontroli već i dobronamernim, liberalnim pokušajima da se obrazuje javnost. Ishod i jednog i drugog, fantazija o kontroli i obrazovanja javnosti, može biti održavanje statusa kvo, naročito ukoliko se smatra da su za strukturalne manjkavosti i obespravljenosti krivi sami pojedinci koji, kada je nastupila kriza, nisu delovali dovoljno brzo ili se nisu vodili utilitarnim težnjama. Posledice obespravljenosti postaju deo tela, misli i ustaljenog ponašanja pretpsiholoških podljudi; i pored svega, mejnstrim psihologija o neksusu nepravdi ćuti (vidi pogl. 9).

Neoliberalna misao, osim što nudi ekonomskarešenja, takođe mami pojedince da potraže psihološku pomoć kako bi se bolje pripremili zastvarni svet stvoren neoliberalnim poretkom, a koji se sada vidi kao prirodno stanje stvari (vidi Harvey, 2004; Nelson, 2013; Sugarman, 2015; Walkerdine, 2002).

Ako se u skladu sa postavkama neoliberalizma psihologija ponaša shodno pretpostavci da ne postoji društvo već isključivo pojedinci (i, eventualno, porodica, u najužem smislu), onda ona ostaje u zamci svoje misije čiji je cilj kontrola i samokontrola. Umesto društva koje stvara uslove za opšte dobro, mi slavimo „odgovornost pojedinca za sopstveni život“ (U originalu: „… individual responsibility for individual outcomes…“, Fine, 2014.) Kritički autori su skovali terminresponsibilizacija da bi opisali ovakve procese koji predstavljaju kategorijalnu grešku ukorenjenu u kulturi, a prema kojoj pojedinci snose odgovornost za procese za koje je zapravo odgovoran veći sistem u kontekstu kog ovi procesi treba da budu analizirani (vidi, npr. Yen, 2016). Najlakše je radnike koji su radili za minimalac optužiti da su sami krivi za to što imaju skromne prihode nakon odlaska u penziju, jer da su bili dovoljno odgovorni, uštedeli bi za stare dane tokom radnog veka. Međutim, u realnosti, njihova plata je bila toliko niska da su jedva mogli da ostavljaju nešto sa strane. Neoliberalizam nas čini bolesnima (Schrecker & Bambra, 2015), a psihologija za bolest okrivljuje pojedinca.

Osim radnika koji rade za minimalac, možemo dati i primer duga, toliko sveprisutnog da bi bilo teško pronaći osobu koja nije bar jednom u životu bila zadužena. Iako su banke, firme i korporacije te koje podstiču i reklamiraju zaduživanje, tradicionalni psiholozi donose epistemičku i etičko-političku odluku da za finansijski dug pojedinca okrive psihički život te osobe. Za neoliberalno razmišljanje, lični dug predstavlja idealan koncept jer pojedinca čini finansijski, moralno i psihološki odgovornim za svoje postupke (Graeber, 2011). Međutim, zaduženost se tiče odnosa između ljudi, kao i ljudi i institucija – odnosa koji se grade u određenom tipu političke ekonomije zaslužnog za proizvodnju manje ili više moćnih delatnika i stvaranje oblika trajnog ropstva, patnje i bola, čime se dodatno učvršćuje status kvo (vidi Walker, Burton, Akhurst, & Degirmencioglu, 2015).Pozitivna psihologija i industrija sreće, koje su u službi neoliberalne politike, vlasti i korporacija, negiraju psihološke posledice zaduženosti (Davies, 2015; Power, 2016). Psihološko razmišljanje doprinosi okrivljavanju žrtve kojoj nije oduzeto samo materijalno već, što je jednako važno, oduzete su joj šansa i nada (vidi još Harvey, 2004).

Obespravljivanje se ne dešava samo u oblastima političke ekonomije, psihičkih procesa i nade već i u kontekstuiskazivanja mišljenja. Iako svaka osoba na svetu predstavlja ravnopravan deo čovečanstva, za mišljenje obespravljene većine se ne mari. Tradicionalna psihologija je poznata po tome da sluša šta ima da kaže elita koja ima koristi od obespravljivanja drugih. Mada je podljudima u teoriji dato pravo da iskažu svoje mišljenje, u stvarnosti, međutim, ono nema gde da se iznese, stoga se ne čuje, niti prepoznaje kao bitno. Sloboda govora ima suprotan efekat na neoliberalnom tržištu: Glasnije, poznatije mišljenje i mišljenje koje bolje zvuči uvek će biti posmatrano kao važnije od onog što kažupodljudi iDrugi. Zbog toga, da bi mišljenje podljudi imalo bilo kakav društveni značaj, neophodno je sprovođenje afirmativnih akcija. Sticanje uvida u mišljenje podljudi pomoću psiholoških istraživanja predstavljalo bi samo početni korak da se to mišljenje zaista i čuje, pogotovo kada se ono tiče zahteva za razvojem drugačije psihologije (vidi Martín-Baró, 1994).

Nepriznavanje mišljenja obespravljenih ide ruku pod ruku sa neoliberalnim pretvaranjem škola, univerziteta, bolnica, infrastrukture, komunalnih preduzeća i drugih projekata koji se posmatraju kao stvari u privatne entitete kojima?? mogu da pristupim ukoliko imam finansijskih mogućnosti. Stalne egzistencijalne borbe u oblastima poput zdravstva i školstva, produbljivane, na primer, smanjivanjem poreza, ono je što Naomi Klajn (Klein, 2007) prikladno nazivakapitalizmom katastrofe (engl.disaster capitalism) koji stvara probleme s namerom da izazove javnost da sama zahteva i podrži komodifikaciju javnog dobra i usluga, kao i njihov prelazak u privatne ruke.

Tradicionalna psihologija ne ispituje psihološke efekte ovakvih aktivnosti, niti se bavi činjenicom da preraspodela bogatstva ide u pravcu bogaćenja već bogatih. Fondovi namenjeni pomoći siromašnim zajednicama „završe u službi privatnih interesa i/ili interesa kaznenih ustanova – u formi standardizovanog testiranja, vojne regrutacije, zagovaranja čednosti do braka, nulte tolerancije, angažovanja privatne policije“ (U originalu: „… circling back to private and/or carceral interests: in the form of standardized testing, military recruitment, abstinence-only-until marriage, zero-tolerance, and subcontracted policing…“, Fine & Ruglis, 2009.) Opšte dobro, onako kako se shvata u okviru koncepta društva, ne spada u suštinski bitne epistemičke teme. Umesto njega, na važnosti dobija kategorija potrošača koji mogu biti podvrgnuti ranije spominjanom procesu problematizacije.

Ako uzmemo u obzir da je psihologija neodvojivo povezana sa diskursom slobode izbora (Rose, 1996), zaslužnog za ideologiju individualizma unaprednim zapadnim društvima, deoepistemologija izopštavanja (određivanje koji problemi će se stvarati, koji ignorisati, a koji biti stavljani po strani) čini i pitanje u kojoj meri neoliberalizam ubira korist od procesa psihologizacije, subjektifikacije i individualizacije. Sa stanovišta ideja autonomije, odgovornosti i samoostvarenja, koncepti poput strukturalnog rasizma iprivilegija belog čoveka vide se kao nešto potpuno neprikladno. Zašto bi pojedinci pokretali temu posledica strukturalnog nasilja, kad u privatnosti svoga doma sami sebi mogu da daju zadatak da na internetu urade test implicitnih asocijacija (vidi Yen, 2013), kako bi, tobože, ustanovili do kog nivoa sežu nesvesne predrasude koje imaju prema drugim ljudskim bićima, na osnovu čega bi, ako i to, pokrenuli promenu (i to ograničenu) na individualnom nivou.

Takođe, umesto da se udruže u sindikate, pojedinci mogu da uče kako daneguju pozitivanidentitet na poslu (ovde ne negiram da postoje i dobronamerni projekti ovog tipa, usmereni na poštovanje različitosti; Shih & Young, 2016). U pogledu privatizacije psihičkog života, sociosubjektivnost se podvodi pod intrasubjektivnost (vidi još pogl. 11). Problem leži u tome što seindividualne pristrasnosti ne dovode u vezu sa strukturalnim, društvenim kontekstom jer se on ne uzima u obzir.

Neoliberalna sloboda izbora guši individualno delanje

Neoliberalizam propoveda logiku rasta slobode izbora, iako u isto vreme guši stvarne oblike individualnog delanja. Sloboda ličnog izbora jeste veća kada kupujemo stvari, ali je ujedno manja kada je reč o mogućnostima koje nam stoje na raspolaganju u našim sve prekarnijim životima. Živeti izvan sistema – što je pre pedeset godina u zapadnoj kulturi bilo izvodljivo – danas je gotovo nemoguće. Zbog toga delanje koje za cilj ima pružanje otpora ne može da se ograniči samo na personalno i interpersonalno polje. Možemo da odbijemo saradnju sa istraživačima tržišta (vidi Davies, 2015), da otupimo na sveprisutne ankete, testove, pitanja i istraživanja koja teže da kvantifikuju naš život, da se odupremo potrošnji i izjednačavanju konzumerizma sa srećom. Ako nam je jasno da neoliberalizmu trebaju srećni ljudi, možemo da budemo još radikalniji – odbijanjem da budemo srećni.

Možemo da kažemone upravljanju i regulisanju naše seksualnosti, blagostanja i tela (vidi još Papadopoulos, 2008). Takođe, možemo da odbijemo subjektivnost koja zahteve neoliberalizma uzima zdravo za gotovo, kao i subjektivnosti koje su preventivno poslušne, a tvrde da su slobodne. Međutim, ono što je još važnije, delanje koje nadilazi sistem zahteva da se pažnja usmeri na neksus otpora u intrasubjektivnosti koja ne pristaje da se unapred preda zahtevima neoliberalizma, u intersubjektivnosti koja ne posmatra druge ljude kao sredstvo kojim se dolazi do cilja, i u sociosubjektivnosti koja je usmerena na promene na sistemskom, političko-ekonomskom nivou.

Studija „Skica teorijske psihologije: kritička razmatranja“, kanadskog psihologa Tomasa Tea, koju je nedavno objavio beogradski Clio, u prevodu s engleskog Biljane Popović, spada u red retkih, pažnje vrednih ostvarenja koja, stupajući u dijalog sa psihologijom, nastoje da ispitaju njene domete i ograničenja. Polemika koju vodi nije sredstvo osporavanja već podstrek za unapređenje nauke kojoj se često pripisuju epiteti „razjedinjena, beskorisna, u krizi“. Ona savremenu psihologiju uverenu u to da je jedina prava i istinita, kako prema kriterijumima naučne produkcije, tako i prema sveprisutnosti u životima ljudi, suočava sa samom sobom, usmeravajući je teorijsko-filozofskim pitanjima o problemima sa kojima se mora uhvatiti u koštac.
„Ova knjiga pokazuje da ukoliko želi da dostigne dublje, obuhvatnije i smislenije razumevanje ljudskih bića i izbegne ćorsokake trivijalnih empirijskih podataka, psihologija mora da uvaži značaj koji za razumevanje čoveka imaju filozofija, istorija i umetnost, oblasti koje akademska psihologija uglavnom vidi kao smetnju spoznavanju „prave“ prirode čoveka. Stoga, ova knjiga, iako prvenstveno namenjena psiholozima i studentima psihologije, može da bude zanimljiva i korisna i čitaocima koji dolaze iz oblasti drugih društvenih i humanističkih nauka“. (prof. dr Veljko Jovanović) Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje delove iz te knjige. Oprema teksta je redakcijska.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.