Rođenje kontrakulture

Džozef Hit i Endrju Poter: Prodaja pobunjenika

Knjiga Prodaja pobunjenika, autora Džozefa Hita i Endrjua Potera izašla je u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hedone“, uz pomoć Saveta umetnosti Kanade, u prevodu Natalije Mićunović. Stručna saradnica na prevodu je Natalija Ostojić. Šezdesetih godina bejbi bumeri su najavili nepokolebljivu opoziciju sistemu, odrekli su se materijalizma i pohlepe, odbili su disciplinu i uniformnost Mekartijeve ere i započeli su izgradnju novog sveta baziranog na individualnim slobodama. Šta se desilo sa ovim projektom? Četrdeset godina kasnije, sistem se izgleda nije puno promenio. Štaviše, potrošački kapitalizam je izašao iz decenije dugog kontrakulturnog buntovništva jači nego što je bio pre.

U staklencu je pronašao vlasnika seoske kuće, Kurta Kobejna, kako leži na podu u lokvi krvi. Kobejn se predozirao heroinom, ali je za svaki slučaj odlučio da odradi posao kako treba pa je pucao sebi u glavu iz sačmare marke remington.

Kada su se proširile vesti o smrti Kobejna, malo je bilo onih ko-ji su se iznenadili. Na kraju krajeva to je bio čovek koji je snimio pesme poput Mrzim sebe i želim da se ubijem. Kao vođa grupe Nirvana, jedne od najpopularnijih bendova 90-ih godina 20. veka, njegov svaki korak su pratili mediji. Svi su bili upućeni u njegov prethodni pokušaj samoubistva. Poruka koju je ostavio i koja je pronađena pored njegovog mrtvog tela je bila sasvim jasna: „Bolje izgoreti nego sagoreti”. Bez obzira na sve, pojavile su se brojne teorije zavere o tome ko je ubio Kurta Kobejna.

U jednu ruku, odgovor je očigledan. Kurt Kobejn je ubio Kurt Kobejna. Ali on je takođe bio žrtva. Žrtva lažne ideje – ideje o kontrakulturi. Sebe je smatrao pank rokerom, čovekom koji stvara alternativnu muziku; njegovi albumi su prodavani u milionskim tiražima. Zaslugom Kurta Kobejna, muzika koju su zvali „tvrdokornom” je prebrendovana i prodavana širokim masa-ma kao grandž, podžanr panka sa prljavim zvukom gi-tare, i dubokim bubnjevima. Ali umesto da se diče tom popular-nošću, oni su je se stideli. To je potkrepljivalo njegovu stalnu ne-sigurnost navodeći ga na pomisao da je „prodao“ scenu, to jest da je prešao na „glavni tok.“

Posle Nirvaninog veoma uspešnog albuma Nema veze (Never-mind) koji se više prodavao nego album Majkl Džeksona, bend se baš potrudio da izgubi sledbenike. Njihov na-redni album pod imenom In Utero je očigledno bio napravljen sa namerom da se stvori teška nepristupačna muzika. Nije im uspelo, album je stigao na čelo muzičke top liste.

Kobejn nikada nije bio u stanju da uskladi svoju predanost alternativnoj muzici sa velikom popularnošću benda Nirvana. Na kraju, njegovo samoubistvo je bilo način da se izađe iz ćorsokaka, da se zaustavi, još dok ima i trun integriteta, kompletna„ prodaja“. Na taj način on bi mogao da se drži svojih verovanja de je „pank rok sloboda“. Ono što nije video je da postoji mogućnost da je to sve iluzija; da nema alternativne, kao ni popularne muzike; da ne postoji veza između muzike i slobode i da ne postoji „prodava-nje“. Postoje samo ljudi koji prave muziku i ljudi koji slušaju mu-ziku. A ako napraviš dobru muziku, ljudi će želeti to da slušaju.

Odakle onda dolazi ideja o alternativi? Ideja da moraš biti nepopularan kako bi bio autentičan?

Kobejn je za sebe govorio da je apsolvent životne škole koju je zvao „uvod u pank rok“. Karakter panka je u većini bio baziran na ideji o neprihvatanju onoga za šta su se zalagali hipici. Ako bi oni slušali Puna kašika ljubavi (Loving Spoonful), mi pankeri bismo slušali Teške telesne povrede (Grievous Bodily Harm). Oni su imali Roling Stonse (Rolling Stones) a mi smo imali Nasilne Ženske (Violent Femmes), Kretene iz kruga (Circle Jerks) i Mrtve na dolasku (Dead on Arrival). Ako su oni imali dugu kosu, mi bismo imali krestu. Ako bi oni nosili sandale, mi bismo nosili vojničke čizme. Ako su oni voleli nenasilnu filozofiju satjagraha, mi bismo voleli direktnu akciju. Mi smo bili ne-hipici.

Zašto tolika mržnja prema hipicima? To nije bilo zato što su bili previše radikalni. Bilo je zato što nisu bili dovoljno radikalni. Oni su se prodali. Kobejn ih je zvao „hipikritima“. Kultni film iz 1983. Veliko smrzavanje (The Big Chill) vam je rekao sve što tre-ba da znate. Hipici su postali japiji. „Nosio bih ručno ofarbanu majicu samo ako bi bila natopljena krvlju Džeri Garsije” govorio bi Kurt Kobejn.

Nastavlja se