Ruska “kaćuša” ispred naše kuće

***
Rođen sam u Beogradu ratnog januara 1943. godine. Detinjstvo sam proveo na Vračaru, u kući moga dede, i na Umci pored Beograda, gde su mi živeli baka i deda po odlasku u penziju. Tu sam dočekao i oslobođenje 12-13. oktobra 1944. Ispred naše kuće nalazila se ruska “kaćuša“ na kamionu, a ja bio u naručju ruskih vojnika… Moji su ih često pozvali u kuću u nekoj od pauza njihovih ratnih dejstava.
***
U Beogradu, u Ulici Braće Nedića gde sam odrastao, desetak godina posle rata, bila je turska kaldrma na kojoj smo slobodno igrali fudbal jer je prolazio tek po neki auto. Prostora za igru bilo je i na mnogim praznim placevima ili pored Markove crkve na Tašmajdanu. Za razliku od vremena danas imali smo i normalne zime sa puno snega pa se Ulica Alekse Nenadovića u produžetku naše, zbog većeg pada, zatvarala razvučenom mrežom kod Njegoševe ulice preko puta kafane Lovac. Mogli smo slobodno da se sankamo i igramo po mesec dva na snegu.
***
 Kuća u Umci bila je na divnom mestu preko puta crkve u kojoj je službu držao sveštenik Rus, jedan od izbeglih posle Oktobarske revolucije, a ispred našeg placa bila je velika poljana na kojoj su sva deca iz kraja igrala fudbal, klisa ili klikera. Crkva i atmosfera u njoj bila mi je izuzetno zanimljiva, posebno kada je za velike praznike dolazio moj ujak Rada sa nekoliko svojih prijatelja članova Akademskog hora Obilić . Učestvovali bi u liturgiji koju je uvek dosta građana Umke posećivalo, bez obzira na vladajući komunistički režim. Svaka služba završavala se bogatim ručkom kod moje bake Njanje, kako sam je ja zvao.
***
Ne treba zaboraviti da je to bilo vreme bez televizije, ali su baka i deka imali „detektor“, mali prijemnik sa kristalom sa dva para slušalica na kojima su slušali najčešće vesti ili neki od večernjih programa Radio Beograda. Tek pedesete smo dobili mali crni bakelitni radio, i kao danas pamtim, a imao sam samo devet godina, olimpijadu u Helsinkiju 1952. Radio prenosi utakmica naše fudbalske reprezentacije. U polufinalu igrali smo sa Rusima i vodili sa 5:2, a onda je u igru ušao Bobrov, poznati hokejaš i fudbaler, i het-trikom izjednačio na 5:5. Nije bilo produžetaka, ni penala. Igrala se nova utakmica u Tampereu u kojoj smo dobili Ruse sa 3:1 i ušli u finale. Razdragani glas radio-reportera Radivoja Markovića iz male bakelitske kutije i danas mi odzvanja u ušima. Bila je to čuvena reprezentacija: Beara, Crnković, Stanković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. U finalu su nas Mađari, sa tada sjajnim timom u kome su igrali Puškaš, Kočiš, Hidekuti… nažalost pobedili sa 2:0.
***
Deo boravka na Umci, naročito leti, bile su i filmske predstave u bioskopu Doma kulture u kome su u prvo vreme bile obične drvene klupe, a kasnije i drvena sedišta na spuštanje. Film se menjao dva puta nedeljno, moja Njanja je sa svojim prijateljicama bila redovan posetilac i naravno vodila je i mene. Bio je to moj prvi susret sa filmom, jer sam mogao da pored projekcije filma odlazim i kod kinooperatera u njegovu kabinu i na početku pomažem, a kasnije i radim tokom projekcija. Još pamtim naslove ruskih filmova koji su se do 1948. prikazivali: Krstarica Varjag, Mi iz Kronštata, Traktoristi, trilogija – Detinjstvo Maksima, Moji univerziteti, Pastir Kostja, Kameni cvet… Po izbijanju rezolucije Informbiroa počeli su polako da stižu francuski, italijanski, engleski i američki filmovi.
***
Godine 1957. upisao sam prvi razred XIV beogradske gimnazije. Škola je imala jedan 16 mm projektor za prikazivanje nastavnih filmova pa sam ja pored profesora tehničkog obrazovanja najčešće projecirao učenicima razne nastavne filmove. Tokom školske 59/60. pozajmio sam još jedan projektor iz Američke čitaonice i u fiskulturnoj sali napravio otvore za pravu filmsku projekciju igranih filmova sa dva projektora, tako da sam za svoje školsko društvo organizovao projekcije svakog vikenda. Sve ovo je funkcionisalo dok jednog dana direktorka Stojanka, partizanka, nije doznala da je projektor pozajmljen od Amerikanaca, što se smatralo ozbiljnom propagandom. Projektor je vraćen, te godine sam završio razred, a filmskih projekcija u četrnaestoj više nije bilo. Film je celoj mojoj generaciji bio glavna zabava, pored muzike i igranki. U mom kraju bio je niz bioskopa: Slavija, Union, Tašmajdan, Avala, koje smo često posećivali, ponekad i bežeći iz škole.
***
Prilikom gledanja jednog filma u bioskopu „Union“, u ulazu nađem obaveštenje da te jeseni 1958. počinje kinoamaterski kurs u Kino klubu Beograd. Upisao sam se, sve redovno pohađao, a nastavnici su bili istaknuti članovi kluba. Kameru je predavao Vladeta Lukić Lule, istoriju i teoriju filma Dušan Stojanović, montažu Marko Babac, kao i Kokan Rakonjac, Ješa Ivkov, Voja Lukić… Na kursu smo sticali znanje koje kinoamater kao autor koji sve sam radi mora da zna: od ideje, scenarija, kamere… do režije i montaže, pa čak i glume i laboratorijske obrade filma. Kino-klub Beograd u Ulici Borisa Kidriča 66 bio je i mesto okupljanja, pre svega, ljubitelja i poznavalaca filma, ali i slikara, glumaca, pisaca, muzičara …
***
Po završetku kursa u klubu, kao sedamnaestogodišnji gimnazijalac, dogovorim se sa Ivanom Martincem, studentom arhitekture iz Splita, da snimimo naš debitantski film. Ivanovo poznavanje filma i moje tehničko znanje stvorilo je „Preludij“,  koji na klupskom festivalu aprila 1960. dobija prvu nagradu u kategoriji žanr filmova, a ja nagradu za fotografiju. Ivan i ja smo nastavili saradnju i tokom šezdesete snimili još dva filma – Trakavica i Avantira moja gospođa. Tako smo kompletirali prvi omnibus u Kino-klubu Beograd – Suncokreti, koji, po rečima profesora Duška Stojanovića – i danas predstavlja značajno i zanimljivo delo u filmografiji jugoslovenskog nekonvencionalnog filma.

***
U to vreme šezdesetih počela je sa radom i televizija. Veliki broj članova kluba sa znanjem i iskustvom u radu sa 16 mm trakom počeo je da radi na njoj. Kao đak nisam mogao stalno da radim, ali sam često vikendom snimao za sportsku redakciju urednika Milana Kovačevića, tvorca čuvene serije „Karavan“. Bile su to najčešće storije malih sportova… boksa, hokeja, odbojke, rukometa, plivanja, rvanja, atletike… Snimao sam i duže priloge za dečiju redakciju, za dečiji filmski žurnal „Slike sveta“ sa Acom Antićem, u kojima su često učestvovali mladi pisci prijatelji urednika Duška Radovića… Matija Bećković, Žak Popović, Zuko Džumhur, Dobrica Erić… Od 1963. pravio sam i priloge sa snimanja filmova u Srbiji za zagrebačku emisiju „Ekran na ekranu“, urednice Zore Korać, u režiji Angela Miladinova. Bile su to storije o filmovima koje je radila „Avala“, a koje sam montirao u zagrebačkom studiju, uz komentar najčešće Slobodana Selenića, umetničkog direktora Avale.

***
Krajem školske 60/61. u Kongu je Čombe likvidirao Patrisa Lumumbu. Pozvala me je sekretarica TV dnevnika Ružica Micić i znajući da živim blizu belgijske ambasade u Ulici Proleterskih brigada (danas Krunska) javila da budem sa kamerom i negativ trakom popodne pred ambasadom. Odgovorio sam da ne mogu jer idem u školu. Ona mi kaže da školu neću imati jer se planiraju „spontane“ demonstracije na Trgu Marksa i Engelsa. Odem pred ambasadu sa svojom malom kamerom, ali me milicija dva puta otera. Posle održanog mitinga na kome je govorio Mijalko Todorović, masa sa trga krene ka ambasadi. Na uglu Ždanovljeve i Proleterskih brigada bili su postavljeni kamioni i kola sa vodenim šmrkovima. Mogao sam da snimam jer nas više niko nije kontrolisao. A sam okršaj sa milicijom snimao sam sa kamiona i jednog trenutka bio okupan od otrgnutog creva sa vodom… Zapaljen Bjuik ambasadora izvučen iz garaže, lomljenje prozora sve do trenutaka dok milicija nije zavela red… Padala je i noć. Sa snimljenim materijalom otišao sam u laboratoriju TV Beograd na Sajmu i sa Radmilom Stojković, šeficom laboratorije, razvio negativ „na ramovima“ kako se tada radilo, što sam znao iz Kino-kluba. Sledeće jutro moj negativ dopunjen snimcima mitinga kopiran je u laboratoriji Dunav film a i desetine kopija poslato je tog dana avionima u svet da se pokaže protest Beograđana zbog ubistva Lumumbe.

***
Tog leta sam maturirao i upisao studije elektrotehnike da bi roditeljima pokazao kako mogu da završim i „ozbiljan“ fakultet jer je na našoj Akademiji tada postojala samo Katedra filmske režije. Nastavio sam da snimam: 1962. PEA, Prvenstvo Evrope u atletici. Bio sam u pulu snimatelja i snimao na samom terenu najbolje atletske asove toga vremena: Brumelja u skoku u vis, Nemicu Jutu Hajne, Italijane Berutija i Moralea… Snimao sam Padobranski kup u Portorožu, emisije po pola sata o dolini Neretve, Alžiru… Sa biciklistima 1964. prošao trku „Kroz Jugoslaviju“ od Titovog Velesa, Skoplja, do Novog Sada, Tuzle, Sarajeva… Nove Gradiške, Pakraca, Rijeke, Pule, Kopra… preko Vršiča do Ljubljane… Preko 2.000 km na motoru BMV 250 ccm što mi je u životu jedno od najlepših putovanja…

***
Slučaj je hteo da u proleće 1966. upravo pred zgradom Elektrotehničkog fakulteta sretnem Điđu Karanovića i Gorana Markovića, koji su iz Praga sa studija filmske režije došli u Beograd na uskršnji raspust. Ubedili su me da na FAMU postoji sjajan odsek filmske kamere i da obavezno moram da dođem. Ali problem su bile studije elektrotehnike gde sam već po tadašnjem sistemu školovanja bio pogonski inženjer. Tu mi je najviše pomogao Duško Radović, koji je došao kod nas da uveri moga oca kako bi bila velika šteta da mi ne omogući studije na FAMU… Poslao sam niz fotografija i neke od snimljenih amaterskih filmova. Ispit sam položio i ostao u Pragu da studiram filmsku sliku na FAMU.

***
Prvi problem u Pragu bio mi je češki jezik koji je trebalo savladati zbog praćenja nastave. Braneći se od nemačkog uticaja Česi su niz tehničkih izraza koji se u praksi rada na filmu koriste, preveli i insistirali na njihovoj upotrebi. Za razliku od profesora kamere svetsku literaturu nam je predavao Milan Kundera, koji je govorio evropski češki sa puno francuskih izraza. Profesori na fotografiji i kameri bili su posvećeni svakom studentu. Jan Šmok, Vaclav Hanuš, Jan Kališ, Eduard Landiš, a posebno Jaroslav Kučera, koji nas je, pored redovne nastave, vodio i na eksterijere na Moravi gde je radio film Svi moji dobri rođaci u režiji Vojteha Jasnog.

***
Sledeće školske 67/68. došli su na studije Lordan Zafranović, Rajko Grlić i Živko Zalar. Grupa Jugoslovena se povećavala, a počele su promene i u Čehoslovačkoj. Novo rukovodstvo vladajuće komunističke partije na čelu sa Aleksandrom Dubčekom počelo je da stvara novu političku i atmosferu koja je prerasla u Praško proleće 1968. Tog proleća gledali smo češku televiziju koja je bila preporođena u duhu demokratije iz Masarikovog vremena… Predsednik vlade Lenart, Slovak, tri sata u direktnom televizijskom prenosu objašnjava građanima Čehoslovačke do kojih je grešaka sve dolazilo od februara 1948, kada su izborima na vlast došli komunisti. Završili smo školsku godinu u junu, a Lordan, opet Splićanin, i ja smo se već dogovarali za snimanje našeg prvog igranog filma Nedjelja.

***
Tito je u julu posetio Prag u znak ozbiljne podrške promenama koje su se dešavale, a mi smo pripremali film. Slučaj je hteo da letim za Split 21. avgusta u pola šest ujutro pa sam na novom beogradskom aerodromu slušao prva saopštenja kako su prethodno veče na Ruzinjski aerodrom u Pragu počeli da sleću ruski vojni transporteri… Povrh toga tu su već bile jedinice ruske vojske ostale širom Čehoslovačke posle manevara Varšavskog pakta… Tako je počela likvidacija Praškog proleća, direktnom okupacijom Čehoslovačke.

***
Sa Lordanom sam iz Splita prešao na Šoltu, gde smo sa Živkom Jeličićem radili na definitivnoj verziji scenarija. Uveče smo na TV ekranima gledali kadrove ulaska ruskih tenkova u Bratislavu, Brno, na Vaclavske namjesti u Pragu. Ostali smo te jeseni u Jugoslaviji i snimili u Splitu naš prvi film. U Trogiru pored nas Branko Ivanda je radio svoju Gravitaciju. Split je bio mali Holivud.

***
Povratak u Prag nije bio prijatan kao u proleće šezdest osme. Naše kolege Điđa i Rajko proveli su uzbudljiv trimestar sa mnogobrojnim protestima studenata na FAMU i ostalim fakultetima, a mene je sačekalo samospaljivanje Jana Palaha januara 1969. Snimam sa češkim kolegama dokumentarac o svim dešavanjima… Zborove na fakultetima, masovne mitinge studenata i Pražana, Palaha u mrtvačnici, dostojanstveni mimohod pored izloženog kovčega na Karlovom univerzitetu… Nažalost, taj materijal nikad nisam video, ali sam čuo da je trideset godina kasnije korišćen u filmovima o Janu Palahu.

***
Sa Lordanom saradnja postaje sve plodotvornija, te sledeće godine snimamo Prvi valcer i Ave Marija – moje prvo pijanstvo, za koje na Festivalu kratkog metra u Beogradu 1971. dobijam medalju „Beograd“ za kameru… Sa Srđanom Karanovićem radim „Stvar srca“ i „Apotekaricu“… Radimo i duge dokumentarce u novoformiranoj redakciji kod Zore Korać na drugom programu TV Beograd. Tako se rađa serija „Neobavezno“.

***
U leto 1970. snimam sa Lordanom „Rad zida grad“, dugačak dokumentarno-igrani film o Splitu, zahvaljujući kome je ovaj grad na prezentaciji kandidata dobio da organizuje mediteranske igre.

***
Pri kraju snimanja u Splitu Dušan Makavejev me poziva u Ameriku gde sa kolegom iz Kino kluba Aleksandrom Petkovićem Petkom snimam dokumentarni deo filma o Vilhelmu Rajhu. Po povratku samostalno snimam igrani deo filma W.R. Misterije organizma – sa Milenom Dravić, Ivicom Vidovićem, Jagodom Kaloper, Zoranom Radmilovićem…

***
Diplomiram u martu 1971. u Pragu, na FAMU, kao prvi snimatelj iz Jugoslavije sa diplomskim radom kojim predstavljam jugoslovensku filmsku fotografiju sa analizom radova dva najbolja snimatelja do tada – Tomislava Pintera i Aleksandra Petkovića – i filmovima Nedjelja i Lordanovim filmovima od kojih je nastao omnibus Kronika jednog zločina. Krajem marta odlazim u vojsku – u Valjevo.
 
   – nastavak u narednoj NEDELJI DANAS –

Posle održanog mitinga na kome je govorio Mijalko Todorović, masa sa trga krene ka ambasadi. Na uglu Ždanovljeve i Proleterskih brigada bili su postavljeni kamioni i kola sa vodenim šmrkovima… Sam okršaj sa milicijom snimao sam sa kamiona i jednog trenutka bio okupan vodom iz  otrgnutog creva..  Zapaljen Bjuik ambasadora, lomljenje prozora … Sve do trenutaka dok milicija nije zavela red. Sa snimljenim materijalom otišao sam u laboratoriju TV Beograd na Sajmu i razvio negativ „na ramovima“ kako se tada radilo, što sam znao iz Kino-kluba. Sledeće jutro moj negativ dopunjen snimcima mitinga kopiran je i desetine kopija poslato je tog dana avionima u svet da se pokaže protest Beograđana zbog ubistva Patrisa Lumumbe.

Pamtim, a imao sam samo devet godina, olimpijadu u Helsinkiju 1952. Radio prenosi utakmica naše fudbalske reprezentacije. U polufinalu igrali smo sa Rusima i vodili sa 5:2, a onda je u igru ušao Bobrov, poznati hokejaš i fudbaler, i het-trikom izjednačio na 5:5. Nije bilo produžetaka, ni penala. Igrala se nova utakmica u Tampereu u kojoj smo dobili Ruse sa 3:1 i ušli u finale. Razdragani glas radio-reportera Radivoja Markovića iz male bakelitske kutije i danas mi odzvanja u ušima.

Tog leta sam maturirao i upisao studije elektrotehnike da bi roditeljima pokazao kako mogu da završim i „ozbiljan“ fakultet jer je na našoj Akademiji tada postojala samo Katedra filmske režije. Nastavio sam da snimam: 1962. PEA, Prvenstvo Evrope u atletici. Bio sam u pulu snimatelja i snimao na samom terenu najbolje atletske asove toga vremena.