Samo svoj – Gombrovič! Ja, Gombrovič!

Nedavno je dr Zoran Đerić objavio knjigu Poslednje i prve stranice, u kojoj se prvi put na našem jeziku pojavljuje i cenzurisan deo Gombrovičevog Dnevnika. Upravo na tim stranicama, 1969. godine, napisao je: „Ceo život sam se borio za to da ne budem poljski pisac, nego ličnost, ja, Gombrovič, ceo takav nalog govorenja naš smatram smešnim. Zadržao je sunce, pokrenuo zemlju, poljsko dalo ga je pleme, to već u Evropi koja nastaje danas gubi svaki smisao“. Zoran Đerić je u ovoj knjizi po prvi put na srpskom jeziku objavio i Gombrovičeve tekstove objavljivane tokom 30-ih u poljskoj periodici. Dakle, radi se o tekstovima pisanim pre 1939. godine, pre nego što je Nemačka napala Poljsku i pre nego što se Gombrovič, te iste godine, ukrcao na brod za Argentinu misleći da ide samo na jedno kraće putovanje koje se, na kraju, pretvorilo u konačni nepovratak u rodnu zemlju, već je svoj život proživeo sve do 1969. godine u Argentini, Nemačkoj i Francuskoj.

Pod zajedničkim naslovom Poslednje i prve stranice, Đerić je odabrao i preveo manji deo od mnoštva Gombrovičevih tekstova, objavljivanih u periodici, najpre u Poljskoj, a potom u emigrantskoj i svetskoj štampi, a koji su posthumno sabrani i objavljeni u tri obimna toma. Kako je Gombrovič u svojim knjigama objavio samo deset pripovedaka, tim pre je zanimljiva njegova pripovedačka zaostavština iz koje je Đerić, u ovo izdanje knjige, uvrstio nekoliko priča koje se, takođe, prvi put pojavljuju na srpskom jeziku. I kada ih pročitate shvatite da je u njima pisac oštrio pero za potonju, veliku grotesku Ferdidurke.

U poglavlju Uspomene sa putovanja nalazi se pet tekstova-reportaža Kao po maslu koju Gombrovič naziva „poetična korespodencija“ može se čitati i kao priča, ali pravo su otkrovenje upravo druge dve reportaže koje Gombrovič piše iz gradova u kojima se nacizam već uveliko kotrlja ulicama prepunih ljudi od kojih „niko nije govorio mi, nego samo oni“, i koje su, svakako, više od reportaža. Šušnig i zub – iz Beča i Bezbrižno koračajući Rimom, objavljene su u poljskoj periodici 1938. godine, a kroz njih, moralni problemi sa kojima se Gombrovič nosio do kraja života, postaju jasniji. Nigde nećete pročitati tako neobičan intervju koji je zaista mogao da napiše samo ON – Gombrovič, a razgovarao je, osim sam sa sobom, i sa pijanistom Malcužinjskim – laureatom Šopenovog konkursa.

Gombrovičevu predratnu „lektiru“ i njegov polemički duh otkrivamo u esejima o Don Kihotu, Kralju Ibiju, Majstoru i Margariti… koji ponovo potvrđuju da Gombrovič uvek ide uz vetar, protiv svega i svemu uprkos.

I na kraju, a u knjizi se nalaze na početku, Poslednje stranice Gombrovičevog dnevnika, onog kojeg je Gombrovič „pisao da bi postao slavan“ i čije je prve stranice ispisao 1952. godine. Trenutke u kojima su nastale te prve stranice pisac je nazvao najdramatičnijim u svom životu: „Nije to bilo prolazno uzbuđenje, niti samo drhtavica, već velika odluka: odbacio sam groteskni jezik mojih dotadašnjih dela, kao što se skida pancir – tako razoružan osećao sam se u dnevniku…“ i to ga uzbuđenje nije napuštalo do kraja života jer je Dnevnik, koji je bio u Poljskoj i zabranjivan i cenzurisan, a među poljskom emigracijom u Parizu čas prihvatan čas napadan, pisao do poslednjeg trenutka. Stranice u ovom izdanju su iz poslednje tri godine Gombrovičevog života. Ove poslednje stranice, baš kao svojevremeno i prve, prvi put su objavljene u pariskoj Kulturi, pod nazivom Fragmenti iz dnevnika u godini kada je Gombrovič umro.

Prijateljstvo sa Česlavom Milošem, kupovina pa prodaja kuće, koliko se obradovao što Međunarodnu nagradu za književnost nije dobio dve godine ranije jer je tada novčani iznos bio deset, a ne dvadeset hiljada dolara koliko je bila u momentu kada je on prima… ponovo, na svakoj stranici onaj živi Gombrovič, sam protiv svih, onaj koji „deli lekcije“ o svemu, onaj jedan jedini Gombrovič koji je u stanju da kaže: „Ili je književnost ugušena ili je velika“.

ON, Gombrovič.