Život na oštrici noža: Ispovest samohrane majke tinejdžera sa autizmom koja strahuje za njegov i svoj život, a pomoći države niotkuda

Majka (ime i prezime poznato redakciji) i sin žive u mestu pored Požarevca, majka je zdravstveni radnik, na bolovanju je duže od godinu dana, a kako kaže za Danas, ćerka se iselila iz kuće jer „ne može više“, a ona je morala da donese najtežu odluku u životu – da moli nadležne da smeste njenog sina u odgovarajuću ustanovu, gde je okruženje bezbedno po njega i gde će imati adekvatnu pomoć i nadzor jer je prestravljena da neće moći da ga spreči sledeći put kad bude zgrabio nož.

Moli, ali bezuspešno. Obraćala se tokom tog perioda Centru za socijalni rad u Požarevcu, Ministarstvu za brigu o porodici, čak i Kabinetu predsednika, ali, kako kaže, rešenja još nema na vidiku. Ona pokazuje dokumentaciju i mejlove u kojima je potanko objašnjavala svim nadležnima u kakvoj je situaciji i da je pomoć vrlo urgentna.

Otac je poginuo

„Otkako je moj suprug poginuo pre tri godine, sin je ušao u tu destruktivnu fazu. Star je 17 godina, težak 130 kilograma i dosta je krupniji od mene. Tom destruktivnošću ispoljava nedostatak oca i svoju tugu zbog toga što se desilo. Nekoliko puta me je napao. Jednom je uzeo nož, isekao me je i morala sam na ušivanje. Svima sam se obraćala, i to više puta, Centru za socijalni rad u Požarevcu, Ministarstvu za brigu o porodici, Kabinetu predsednika da pomognu, da smeste mog sina u Dom za decu i odrasle Stamnica, gde je bezbedno okruženje za njega i gde će neko stručno voditi računa o njemu 24 sata dnevno“, priča majka i dodaje da je to jedna od najtežih odluka koje je donela.

Kako ona nastavlja za Danas, „život im se pretvorio u pakao“.

„Sin je i pre pogibije muža bio nemiran, ali je bio vezan za oca koji mu je bio autoritet. Dete je pod nadzorom lekara, idemo redovno na kontrole i uzima propisanu farmakoterapiju. Deca sa autizmom imaju promenjivo stanje. On može sada da plače, a minut kasnije da se smeje. To ljudi ne mogu da razumeju. Nepredvidiv je. Ne smem da ga ostavim ni minut bez nadzora. Ne spavam uopšte. Na bolovanju sam. Strah me je da ne izgubim posao jer živimo od moje plate“, navodi ta majka.

„Ovaj naš život ne mogu da izdržim više ni psihički niti fizički. Moj sin kada dobije napad besa obara sve – frižider, mašinu, šporet. Više nemamo televizor, sve je porazbijano po kući. Jedemo iz plastičnih tanjira i koristimo takav escajg. U 21. veku živimo bez tehnike. S druge strane, to je moj sin, ja ne znam kako ću da podnesem odvajanje ukoliko bude otišao u dom, ali sam svesna da tamo više njegov i moj život neće biti ovoliko ugroženi. Nemam izlaza. U fazi je kada je opasan po sebe. Lupa glavom o zid, rukom, a ja nemam snagu da ga sprečim. Nije humano. Tokom dana ima više takvih napada“, opisuje ona svakodnevicu.

Na pitanje Danasa šta kažu u Centru za socijalni rad u Požarevcu, ona odgovara da su joj rekli da čine sve što mogu.

„Poslali su pozive svim domovima, ali su stigle odbijenice jer nemaju mesta. Ne znam koliko bi trebalo da traje procedura da nadležno ministarstvo odobri smeštaj moga sina. Dom u Stamnici je relativno blizu, ali ne biramo. Išli smo na razgovor u dom u Šapcu, gde je moj sin stavljen na listu čekanja. Dan i noć sam pored njega. On se budi noću, ja idem za njim jer sekund ne smem da ga ostavim, dira osugrače i kablove, ubiće ga struja, nemam pomoć, ja moram i da skuvam, očistim…. Ćerka je kod moje zaove jer ne može da podnese taj pritisak. Dolazi nam u posetu. Strahovala sam i za njenu bezbednost. Iznurena sam i uplašena“, priča ta majka.

Na pitanje da li u Požarevcu postoji dnevni boravak za osobe sa autizmom, ona kaže da postoji, ali da nikako ne može da se uklopi u satnicu boravka, ukoliko bi se vratila na posao.

„Da bi moje dete boravilo tamo, trebalo bi da ostane samo između šest ujutru, kada ja krećem na posao, i sedam časova, kada dolaze po njega. Potom, pola sata popodne jer ga vraćaju u dva sata, a ja dolazim kući u 14,30. To znači da bi moje dete bilo bez nadzora u tim terminima. Ne mogu ni da zamislim šta bi moglo tada da se desi. Naš slučaj u Centru za socijalni rad dodeljen je novoj osobi, koja jeste zainteresovana za nas, zove nas, pita nas kako smo, šta nam treba… Treba nam smeštaj za sina jer neće niko da ga čuva, imala sam devojku koju sam plaćala, ali nije mogla da izdrži“, opisuje Aleksandra dodajući da su svi u Centru za socijalni rad nju i njenog sina „lepo primili i pokazali interesovanje“, ali da njihova situacija zahteva hitno rešenje dok ne bude kasno za to.

„Znamo za slučaj“

Istovremeno, u tom Centru za sojilni rad kažu za Danas da definitivno poznaju slučaj te majke, da rade sa njom i sinom sve što je iz njihove nadležnosti, kao i da imaju još dece koja su u sličnoj situaciji.

„Pokušavamo na svaki način da pomognemo. Obraćali smo se domovima, ali nismo dobili pozitivne odgovore jer nemaju mesta. Dete je na čekanju. I dalje ćemo da pokušavamo sve što je u našoj nadležnosti“, rekli su za Danas u toj instituciji.

U dokumentaciji majke je i njena žalba Ministartsvu za brigu o porodici i demografiju iz juna prošle godine, u kojoj ona obrazlaže svoju realnost i moli za pomoć, odnosno da joj se dete smesti u dom.

Danas je poslao pitanja tom Ministarstvu, ali u odgovoru piše da se obratimo Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, što ćemo mi i učiniti.