Foto: DanasBiznismen Bogoljub Karić doneo je danas lično u redakciju Danasa pisano reagovanje na tekst “Bogoljub Karić je stari Trojanac u službi domaćeg i stranog prljavog kapitala”: Vraća li se ovaj čovek na političku scenu Srbije?“ koji smo objavili na portalu i listu Danas.
On se zadržao u kratkom razgovoru sa urednicima i novinarima, te direktorkom Dan Grafa Aleksandrom Mitić i glavnim i odgovornim urednikom Dragoljubom Petrovićem.
Reagovanje Karića objavljujemo u celosti:
Poštovani gospodine Petroviću,
Poštovani profesori, analitičari i uvaženi sagovornici,
Sa pažnjom sam pročitao tekst objavljen u listu Danas i razmišljanja ljudi koji su govorili o meni, mom radu, mojoj porodici i mom mogućem političkom angažmanu.
Pre svega, želim da im zahvalim. Ne zato što su o meni govorili lepo — nisu. Već zato što su otvorili jednu važnu temu: kako u Srbiji govorimo o ljudima koji su nešto stvarali.
Ovaj tekst ne pišem iz ljutnje. Posle više od pola veka rada čovek nauči da prihvata i pohvale i kritike. Ne pišem ga ni da bih bilo koga ubeđivao da promeni mišljenje o meni. Pišem ga zbog istine. I zbog ljudi.
Dok sam čitao analize o sebi, neprestano mi se vraćalo jedno pitanje:
Kako je moguće govoriti o Bogoljubu Kariću, a ne pomenuti Peć?
Kako je moguće analizirati moj život, a ne pomenuti prve privatne fabrike koje smo kao porodica stvarali u komunističkoj Jugoslaviji sedamdesetih godina prošlog veka?
Kako je moguće govoriti o meni, a ne pomenuti godine provedene u Sovjetskom Savezu u vreme Mihaila Gorbačova i perestrojke?
Kako je moguće govoriti o meni, a ne pomenuti Hongkong, Kinu, Evropu, Ameriku, Centralnu Aziju, Afriku i druge delove sveta u kojima je jedna srpska porodica stvarala i gradila?
Kako je moguće govoriti o mom životu, a ne pomenuti televiziju, telekomunikacije, prvi internet, bankarstvo, osiguranje, univerzitet, fabrike, investicije i generacije ljudi koje su svoj radni vek vezale za sisteme koje smo zajedno stvarali?
I konačno, kako je moguće govoriti o meni kao o populisti, a prećutati činjenicu da je više od pola miliona građana Srbije ukazalo poverenje meni kao predsedničkom kandidatu?
Ova pitanja ne postavljam zbog sebe. Postavljam ih zbog jednog principa: svako ima pravo na mišljenje, ali činjenice moraju imati svoje mesto u svakoj ozbiljnoj analizi.
Poslednjih decenija često slušam kako me jedni proglašavaju Miloševićevim čovekom, drugi Vučićevim, treći nečijim četvrtim. Samo jedno nikako da čujem — da sam svoj čovek.
Često čujem i reč „populizam“. Zato postavljam jedno jednostavno pitanje: šta je populizam?
Da li je populizam kada čovek koji nikada nije vodio preduzeće obećava nova radna mesta?
Da li je populizam kada čovek koji nikada nije izgradio fabriku obećava industrijski preporod?
Da li je populizam kada čovek koji nikada nije isplatio platu jednom radniku obećava ekonomski procvat?
A kako nazvati čoveka koji je pola veka stvarao kompanije, fabrike, medije, univerzitete i poslovne sisteme u različitim delovima sveta?
To nije populizam.
To je iskustvo.
To je odgovornost.
To je život.
Tokom života imao sam priliku da razgovaram sa industrijalcima, profesorima, studentima, investitorima i privrednicima širom sveta. I svuda sam primetio jednu istu stvar: društva koja poštuju rad, znanje i stvaralaštvo postaju bogata, dok društva koja sa podozrenjem gledaju na svakoga ko nešto stvori ostaju siromašna.
Zato ovaj tekst ne pišem zbog sebe.
Pišem ga zbog radnika koji su sa nama proveli čitav radni vek.
Zbog porodica koje su od tih plata školovale svoju decu.
Zbog penzionera koji su svoje najbolje godine ugradili u kompanije koje smo zajedno stvarali.
Zbog njihove dece.
Zbog njihovih unuka.
Zbog generacija koje i danas veruju da se samo radom može izgraditi bolji život.
Kada neko jednim potezom pera pokuša da pola veka rada svede na jednu političku etiketu, onda ne govori samo o Bogoljubu Kariću. Govori i o svim tim ljudima.
Zato verujem da moramo biti pažljivi kada govorimo jedni o drugima. Posebno kada nosimo zvanja profesora, analitičara i javnih intelektualaca. Od takvih ljudi javnost očekuje argumente, činjenice i odgovornost za izgovorenu reč.
Zato, sa iskrenim poštovanjem prema uvaženim sagovornicima koji su govorili o meni — profesoru Žarku Koraću, profesorki Biljani Stojković, politikologu Fahrudinu Kladničaninu i profesoru Radivoju Jovoviću — želim da pružim ruku.
Ne ruku rasprave.
Već ruku razgovora.
Pozivam list Danas, njegovog glavnog urednika Dražu Petrovića i BK televiziju da zajedno organizuju javni okrugli sto.
Bez montaže.
Bez unapred dogovorenih pitanja.
Bez zabranjenih tema.
Neka se postavi svako pitanje.
Neka se iznese svaka kritika.
Neka se čuje svaki argument.
Jer argument je uvek jači od etikete.
Činjenica je uvek jača od predrasude.
A istina nema razloga da se plaši razgovora.
S poštovanjem,
Bogoljub Karić
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
