Seni Roberta Hamerštila

I u velikim muzejima mogu vam dozvoliti da sedite ispred slike duboko zagledani u nju.

Znaju da tragate.

Pred tu sliku me bukvalno dovukao, pre nekoliko godina, Robert Hamerštil (18. februar 1933 – 23. novembar 2020) pred otvaranje retrospektivne izložbe Oskara Kokoške.

Hamerštil je jedan od četvorice slikara na kojima je Leopold zasnovao svoju čarobnu kolekciju slika, potom prestižni Leopold muzej. Gustav Klimt, Egon Šile, Oskar Kokoška i Robert Hamerštil, naš Robert.

Bilo mu je važno da mu kažem šta vidim na Šileovoj slici. Ni Leopold ni kustosi Leopold muzeja nisu razumeli njegovo viđenje.

Odmah sam shvatila: nad otvorenom rakom stajala je senka popa sa kamilavkom.

Te godine raspala se austrijska carevina, kosila je španska groznica, umrla su dva među najvećim slikarima austrijske secesije: Klimt Gustav i Egon Šile, nad grobovima onih koji su porazili veliko austrougarsko carstvo opela su držali sveštenici s kamilavkama.

„Znao sam da češ ti to videti“.

Morala sam pred Leopoldovom suprugom (osnivač muzeja više nije bio među živima) i kustosima da ponovim to što sam mu rekla.

Čudna je vizija mladog slikara Egona Šilea kao da ga je smrt u snu posetila.

I odakle ta senka popa sa kamilavkom kao najava vlastite smrti?

Umetnici su čudna bića. Bezbroj puta sam se uverila da vide nedokučivo iako nemaju racionalno objašnjenje, prosto imaju uvid.

Robert se u senke razumeo. Senke ga prate na svim njegovim slikama.

Bio je uveren da naše drage nosimo sa sobom kud god idemo, da su nam oni putokaz.

Na njegovim slikama sveprisutne su senke Kremer neni, njegove majke, supruge, Mišija (njegovog drugara iz detinjstva; u svakom trenutku je znao da vam kaže koliko godina, meseci, dana… je prošlo od kad je poslednji put video Mišija stradalog u logoru Knićanin).

Sećam se da je na izložbi Omaž – njegovo viđenje istorije moderne umetnosti, zapravo 103, po njegovom mišljenju, najznačajnija dela XIX i XX veka od 101 umetnika, propraćeno senkama (crvenim, plavim, tamnim, prozračnim) njemu bliskih osoba koje su upućivale svojim životom na te slike.

Posle Omaža čuvena drezdenska galerija slika je njegovu retrospektivu nazvala upravo Senke. Kustosi te izložbe su savršeno razumeli ko sa Robertom putuje kuda god krene.

Kremer neni, Robertova baba tetka, spretna žena, trgovkinja kojoj je bilo važno da živi uz granicu jer uvek postoji nešto što se traži na ovoj ili onoj strani granice.

U vreme posle Drugog svetskog rata, dok su i deca, poput Roberta, trpela posledice kolektivne krivice Kremerica je štitila Roberta i Mišija prvo u Mariolani pa u Molinu, nalazila je načine da ih nahrani, vaspitava i upućuje kako da prežive teške dane.

Brinula je o svojoj dugogodišnjoj služavki Romkinji, koja nije htele da se odvoji od nje pa je tako završila u logoru, do poslednjeg trena.

U restoranu hotela Saher Robert mi je rekao da je u meni duh Kremer neni. Poluzainteresovano sam pitala kada je umrla? „1946“. Tada sam se rodila.

„Rekao sam vam, ja to prepoznajem“.

Ostala mi je skica mog lika sa šeširom i maramom Kremerice na komadiću hartije iz notesa.

Teško mi je da prihvatim da Robert nije više u svom ateljeu u Ternicu okružen vršačkim ružama i stablima oraha, da mi neće neprestano pokazivati breg koji iz bašte posmatra i pitati „Zar vas ne podseća na Vršački breg? Zbog toga sam odlučio da živim u Ternicu“.

Kao senke na njegovim slikama Robert će me pratiti dok dišem.

Robert je učinio besmrtnom lepu varoš Vršac, toponimi Vršački breg, Vršačka kula, šest vršačkih bogomolja (katolička, pravoslavna, sinagoga…) ovekovečene su ispod lebdeće figure umetnika koji se vinuo do neba od sreće što je ponovo zakoračio u svoju varoš početkom 1960-ih godina, posle progonstva i izbeglištva.

Sa Robertom se diči Austrija, ali njegovo dečačko srce ostalo je u Vršcu. Voleo je i daravio taj grad uprkos zla koje je njemu i njegovoj porodici nepravedno naneto.