Šesti oktobar dan koji se nije dogodio

„Naravno da su u meni probuđene emocije tokom gledanja predstave, najviše na kraju kada je sve počelo na ulicama i najviše me je porazila činjenica da smo bili mnogo veseliji i normalniji kada je sve to počelo nego sada“, nadovezala se Marina Fratucan. „Početak predstave, koji je ujedno i ova godina našeg života, tmuran je i strašan. Onda je bio osmeh i optimizam, a sada ih, kada bi trebalo da ih bude u našem životu, nema. Neću da kažem da je taj optimizam potpuno nestao, ali ga svakako nema u onoj meri u kojoj ga je bilo u početku. To je za mene baš strašno, a možda mi je najstrašnija činjenica da mi je moj sin, sa kojim sam ’96. kada je imao samo godinu dana išla zajedno na protest, sad stasao, još pre par godina rekao jednu rečenicu koja mi i sada odzvanja u glavi: ’Pa dobro, zašto se ti konačno ne učlaniš u neku stranku da malo bolje živimo kod kuće, zar ne vidiš kako mama ovog, tata onog… Idi tamo, zakucaj u Izvršno veće Vojvodine, tamo su se svi nekako smestili’. Onda ja pokušam da mu objasnim da ja to ne mogu i da nemam dileme da li novinar treba da se opredeli ili ne.“

5. oktobar kao Dan mrmota

„Ja imam ogroman problem sa tim famoznim 6. oktobrom“, u svom duhu odsečno započeo je izlaganje Teofil Pančić. „Mislim da je ta uzrečica kako se nije dogodio 6. oktobar postala jedno malograđansko opšte mesto, na primer, kao kad kažeš za Evropu da je Stari kontinent ili za Japan da je Zemlja izlazećeg sunca. Tako i naricaljka među nama, tzv. demokratski, građanski, proevropski, liberalno i ne znam kako sve opredeljenim građanima Srbije – ’Jao, kuku lele, nije se dogodio 6. oktobar, da se dogodio, bilo bi svašta.’ Šta je trebalo da se uradi 6. oktobra? Da se dobro odspava posle burnog prethodnog dana. Hoću da kažem da je mnogo stvari koje mi zaboravljamo kada je reč o 5. oktobru koji je osvanuo i o 6. koji, navodno, nije. Mislim da nije prošlo ni mesec-dva nakon 5. oktobra, bila je neka tribina u tadašnjem Medija centru na Trgu Republike, i ja sam se tada javno zapitao šta se zapravo desilo tog 5. oktobra, upotrebivši metaforu ’Matije Bećkovića’, ako smo mu se i Matija Bećković i ja obradovali. Pa, nemojte mi reći da smo se mi obradovali iz istih razloga, da smo nas dvojica imali istu viziju onoga što bi trebalo da se desi tog famoznog metaforičnog 6. oktobra. Ali svi smo mi, upotrebivši ga kao metaforu, i Matija Bećković, i ja, i ti i ne znam ko sve ne, mislili da je 5. oktobra pobedilo nešto što je naše. Ne zaboravite da smo 24. septembra te godine glasali za Vojislava Koštunicu. Ljudi, ja sam išao okolo i agitovao, govorio – ’glasajte za Vojislava Koštunicu’. Takva je bila situacija. Postoji samo jedna stvar koja je nas sve držala zajedno, a to je – ’Milošević napolje’. Ništa osim toga. Šta znači ’Milošević napolje’? To znači 5. oktobar i to je super. Međutim, 6. oktobar je ona tačka kada treba da se ide dalje. U redu, isterali smo Miloševića. What now? Šta sada? E, pa na tome ’šta sad’ pocepala se ta petooktobarska Srbija. To njeno iznuđeno zajedništvo raspalo se onog trenutka kada je njen cilj ostvaren. Dakle, Milošević je otišao, sad treba izgraditi nekakvu novu, postmiloševićevsku Srbiju. Ali, stalno se zaboravlja jedna važna činjenica: nisu svi koji su rušili Miloševića to radili u ime demokratko-liberalno-građansko-proevropske ili ne znam kakve sve vizije Srbije, nego su mnogi to radili u ime neke, na primer, klerikalno-izolaciono-ljotićevske Srbije, mnogi ljudi koji su glasali 24. septembra. Ne zaboravite ni to da je 5. oktobar direktan proizvod tih izbora. Uspeo je samo bunt koji je išao za legalizacijom lokalnih izbora 1997. i ovaj 2000. za legalizacijom državnih izbora. Prvo izbori, posle je sve lako. A revolucija, to možemo da pričamo u pozorištu. Dobili smo mnogo manje i zato stalno možete da čujete jedan malograđanski refren: ’ja sam razočaran, ja sam razočaran’… Svi su razočarani. Svi su silno razočarani. Ne znam šta su očekivali, a stvar je naprosto u tome da ne možete očekivati da vam se desi da budete Češka ili Poljska ili ne znam ko u jednoj zemlji u kojoj de fakto jedan ogroman broj ljudi, koji 2000. nisu glasali za Miloševića nego za DOS, zapravo suštinski ne dele te građansko-demokratsko-liberalne ili ne znam kakve sve vrednosti. Rezultat toga je ovo. Da je meni neko tada rekao da ću devet godina čekati na beli šengen, na jednu relativno formalističku stvar, ništa epohalno, ja bih rekao: ’Ma daj, čoveče.’ Zapravo, devetogodišnja istorija Srbije potvrđuje da je i ovo što sada dobijamo neka vrsta poklona. Dakle, fantazije o 6. oktobru nisu ostvarene iz prostog razloga što je jedan dobar deo ljudi hteo da 5. oktobar ostane zauvek kao jedan dan mrmota i samim tim, normalno je, da nismo nikad mogli da dođemo do 6. oktobra.“

Nezgoda sa happy endom

„Pamtim nešto što se kasnije dogodilo, dan kada je Sloba umro“, prisetio se najmlađi među učesnicima tribine, Marčelo. „Drugar Sima i ja išli smo za Paraćin autobusom i radio, u pauzi između vesele pesmičice, javlja da je umro Sloba. Mi smo prvo mislili da je neko zezanje, radio program, neka pošalica. A sledećeg trenutka sam razmišljao o tome zašto ne počnemo da izjavljujemo saučešće jedni drugima, jer Sloba je neko kog sam ja doživljavao kao svog ukućanina. Ja sam ’83. godište, on je bio na vlasti od ’87, a kad vam je neko svakog dana u kući i direktno vam se obraća (čini vam se da vas, kad priča, pomalo gleda u oči, baš vas), naviknete se nekako na njega kao da vam je rod. Onda to malo čudno dođe, kako je to moguće da više nema Slobe, ali tad mi je postalo jasno nešto o čemu sam i pre toga razmišljao. Spominje se happy end u ovoj predstavi. Mislim da je nezgoda sa sindromom happy enda u tome što niko nije pustio špicu kad se desio 5. oktobar. Nije bilo odjavne špice da kaže: ’nema više’. Ti junaci se previše izmuče dok dođe do happy enda, oni više nisu normalni, tako da ne znaju šta bi sa tom srećom koju su dostigli i onda je najbolje da umru. Zato su najbolji filmovi gde junaci umru na kraju – spasu svet, onda svet bude srećan, a njega više nema jer on ne zna šta bi sa srećom. Ni mi ne znamo šta bismo sa srećom, tom koja nas je tad zadesila. I slažem se sa Teofilom da je naš problem imao ime 5. oktobra. A onda smo se vratili na njegovo pravo ime od kog uporno bežimo, a to je naš mentalitet. To što nas, u stvari, muči je frenetična potreba za normalnim životom, i ima veze sa time što smo mi ubeđeni da nam je neko uzeo normalnost i normalan život. Ali, ako pročitate ’Kneževu večeru’ možete videti, na primer, kako izgleda naš nacionalni plan u trenutku krize. Svake i uvek. Plan glasi ovako: ’idemo svi da izginemo, a veče pre toga moramo nekog da optužimo da nije baš pravi Srbin’. Sad je opet kriza, i kao što vidimo, predlaže se da idemo opet negde svi da izginemo, ali pre toga da se završi ova istraga poturica, da vidimo ko je ovde pravi Srbin, a ko baš i nije pravi Srbin. Mi se, u suštini, stalno gubimo u takvim pričama i mislim da taj sertifikat, u kojem piše da smo postali Evropa, vrlo malo menja našeg prosečnog građanina. Nisam siguran da će i tad nešto mnogo da se promeni. Nedavno smo bili opet svedoci frenetične borbe za normalan život, za jednu normalnost u svakom pogledu. Smeta nam sve što nije normalno, bez obzira da li se to što nije normalno zove gej ili Francuz, može da se zove kako god, ali nije naše, pa verovatno nije normalno. Gej Francuz bi bio naš najveći nacionalni neprijatelj, i još da je crnac uz to, nikako ne bi bilo dobro. Šta hoću da kažem kad kažem ’mentalitet’? Isti ti ljudi koji izlaze na ulice da se bore za normalnost, kad se vrate kući uključe TV i onda gledaju, na primer, Velikog brata i oduševljavaju se. A ekipa koja se tu skuplja (a to je sada najgledaniji program) po aršinu ljudi koji se bore za normalnost, rekao bih, devijantna je: patuljak, žena bez noge, nimfomanka, čovek koji je došao da dokaže da nije gej, ekipa malo pomerena iz gravitacije normalnog, da kažemo. Ali ovaj što ide da bije za normalan život, vrati se kući i, mogu da zamislim, potpuno hičkokovski, prži jaja i gleda Velikog brata, ’he, he’, i baš ga to interesuje. To je taj dupli aršin koji nama stvara problem. Nećemo se mi iz toga izvući dok ne poradimo malo na vaspitanju ne samo dece, već pogotovo ovih što nisu deca.“

Revolucija bez mrtvih

„Pre neki dan me neki mali na fejsbuku zamolio: ’Molim te, brate, samo da nema u novom romanu politike, Slobe, stranaka.’ Ja sam rekao: ’nema’. I nema“, započeo je svoj žustri nastup Marko Vidojković. „Ono što nas najviše j… ovde, to je ta razmaženost i romantizam, kao: ’super je ova ekipa’. A ta ’ekipa’ opisuje ekipu koja mi je najviše išla na k…. za vreme protesta. To su ti likovi, i vidi se kroz predstavu kako oni sami sebi uje..vaju život na samom početku. Jer ta preterana nada… Ja nikad nisam išao da pevam. Bilo mi je muka od je..nog sranja na ulici, dranja po onoj zimi, po onim kišurdama i po onom ledu, i sa onim pandurima smrdljivim, i sa je..nim kontramitingašima, bilo mi je odvratno. Ne sećam se ni da sam išao ’tralala’, da sam zviždao u pištaljku, a pun k…. je bilo takvih, koji su tako išli na protest i koji su bili većina. Ja sam samo očekivao da se priznaju rezultati lokalnih izbora, i to sam i dobio. Ja sam samo imao ’ha-ha’ momenat na kraju. Brate mili, mi smo se borili tri meseca da se priznaju rezultati lokalnih izbora, prema tome, dobili smo šta smo hteli. Ništa, maltene. Za to smo se borili tri meseca i ništa. Onda smo nastavili dalje. Ja pukao sa fakultetom. Navikao se čovek na revoluciju. Ja, koji sam oduvek bio vrlo prizeman sa svojim ciljevima, nisam mislio da će da raste cveće i orhideje u Beogradu kad se završi taj je..ni protest 1996/97. Nisam to mislio ni 2000. kad sam išao u Aleksinac na svadbu svog brata od strica gde sam strinu, koja je tada imala 80 godina, ubeđivao zašto da glasa za Koštunicu.

Taj neki romantizam isključivo ima veze sa godinama i sa generacijom. Ja sam ’75. godište… Pre neki dan sam imao zgodu da pričam sa Stjepanom Mesićem. Kažem mu ja: ’Zamislite vi malog Hrvata od 15 godina kome dođe predsednik Hrvatske i kaže – slušaj, posao je obavljen, Hrvatska je prestala da postoji. E, tako je i meni bilo sa mojih 15 godina, jer ja za drugu zemlju sem Jugoslavije nisam znao. Tebe tako onda lupi jedan Mesić po glavi’, morao sam da kažem. On je, naravno, političar, uštva kao i svi drugi političari, lepo smo se smejali, sve je to bilo super. Elem, fora je u tome da čovek mora da pliva, jer ima jedan život. Čak i ako ste vernici, imate jedan život, za to svi znamo, i ograničeni ste brojem godina koliko taj život traje. Što je najluđe, niko od nas ne zna koliko je to godina. Prema tome, da biste odlučivali kako ćete da provedete sopstveni život, morate u svakom trenutku da skapirate kad ste bili budala. Ja sam toliko puta u životu bio budala da sam samog sebe počeo da kapiram kao jednu generalnu budalu koja svaki put kad skapira nešto novo, skapira kolika je u stvari budala bio.

Mi smo Srbija, ljudi, mi smo Srbi. Nije život samo jedenje go..na i čekanje da nam neko podari proevropski duh. Ili šta god to koji moj značilo. Ni u Americi mi se ne dopada, ljudi su generalno go… širom planete. Ima nas sedam milijardi, sje..smo, ode sve u pi… materinu. Prema tome, kakvu revoluciju da dižeš, gde? U Srbiji? Ti kreteni koji su ubili ovog Francuza, ti idioti koji nabijaju jedni drugima i pandurima baklje u usta, ti ljudi su klinci. Biti klinac, to znači biti budala. Klincu u 17. ništa lakše nego reći: ’Slušaj, sede tamo neki Francuzi na Obilićevom vencu, idi tamo, je.. im mater.’ I, brate, oni odu i unište ga, unakaze ga. Čovek umre. A kad čovek umre, jedan, kako se odjednom promeni klima. Što mora i taj jedan da umre? Ko je umro 5. oktobra? Ona žena što ju je zgazio bager. Da li se neko zapitao koja je to revolucija u kojoj niko nije poginuo…“

5. maj 1980 – dan koji se nije dogodio

„Za trenutak sam se setio jednog kolege muzičara i njegove histerije, fanatizma koji je širio devedesetih godina, a čiju pesmu sam čuo 5. oktobra, pre nego što sam izašao na ulicu“ bila je asocijacija Vudu Popaja. „Čuo sam na radiju da je bačen suzavac, onda sam uključio RTS i tu je nakon vesti išla pesma ’Svi se sada njišu i ubrzano dišu, svi su nekog hteli ali nisu smeli’. To je, takođe, bila direktna aluzija i poruka: ’Nemojte izlaziti, desiće vam se nešto strašno.’ Elem, ja mogu da kažem da bi tema tribine mogla da bude i 5. maj. Mislim na 5. maj 1980, dan koji se nije dogodio. Jer, nekako, poslednjih 30 godina upravo počinje tada: prvi nemiri na Kosovu, nestašica osnovnih namirnica, isključenja struje po grupama, pad standarda, i decenija se završava raspadom Jugoslavije 1990… Možda to sluti na kraj te decenije, svašta je ovde moguće, ali najmanje je moguće da se desi ono što najviše očekujemo. Uvek se desi nešto oportuno tome. Od 9. marta 1991, pa naovamo. Ja ću samo da vas podsetim na 1996. godinu, kada otprilike 45 posto stanovništva nije bilo ni za jednu političku opciju koja je tada postojala. Svi oni na gomili nisu mogli da imaju poverenje naroda, a ipak su svi oni ostali. Ili, kad nešto nije trebalo da se desi, kao bombardovanje, a onda se ipak desilo. Kao da neko povlači konce unazad 30 godina i zato mi nemamo sreće. Dovoljno je videti kako kod nas izgledaju ukrštene reči. Ja sam skoro rešavao ukrštene reči i, kaže, pitanje: ’ono što nije hladno’. A odgovor je: ’toplo’. E, pa, nije ’toplo’. Po meni je odgovor ’mlako’. I ja imam pravo na taj odgovor. Hoću da kažem da većina naroda, onog najpametnijeg, nikako nije imala tu drugu ili treću opciju. Uvek je bio ekstremizam, uvek jedna ekstremna ideja protiv druge. Uvek oni koji vole devedesete protiv onih koji su posle 5. oktobra, jedno totalno rasulo u razmišljanju…“, rezignirano je zaključio Vudu Popaj.

„Ovde ljudi ne rade na sebi“, nadovezao se Marčelo. „Pojedinac ne radi na sebi, a to je jedina borba. Borba za masu, za spas čovečanstva, od toga nema ništa. Možemo da spasemo samo pojedinca, a ne masu, možemo da spasemo čoveka, a ne čovečanstvo. Mi stalno očekujemo da dođe neka vlast koja će svakom da zakuca na vrata i da ti obezbedi posao i standard. Sve je to divno, super, ali naravno da se to ne dešava, a to je po meni zbog toga što smo navikli da se oslanjamo na javnost i da čekamo da sa te strane stigne vest i onda je situacija takva da se od nas traži da imamo stav prema svemu, da uopšte ne razmišljamo o svom životu, treba da imamo stav, stav se traži…

Svaka vlast je iz naših redova

„Mi zaboravljamo da je svaka vlast ona koju smo mi doveli“, primetio je Marčelo. Mi je demonizujemo, sad su sve to neki demoni, neki kriminalci, neki lopovi. Verovatno jesu, ali ne treba da zaboravimo da smo mi doveli svaku vlast, da su oni manje ili više iz naših redova. Ono što jedino možemo da zaključimo jeste to da Srbin na vlasti ima rok trajanja i kad taj rok istekne, on postane kvaran i onda radi pokvareno. Sve se to nama dešava zbog toga što ne razmišljamo o sebi, o svom životu, o tome kako mi sami možemo da unapredimo svoj život. Previše gledamo TV i previše mu verujemo. Devedesetih je jedna gospođa, koja zaista nije imala šta da jede, kazala prijateljici: „Pa kako, Dano, oni to pričaju za Slobu. Je l’ vidiš kad on izađe na TV – uvek čisto odelo, uvek druga košulja, pa kako ga ona ženica čuva…“ I nema šta da jede ni dalje, ali ona je to tako videla. Odjednom nije razmišljala o tome kako nema šta da jede, već ’kako ga ona ženica čuva’. I dan-danas mi razmišljamo o tome ’kako neke ženice čuvaju neke ljude’ ili kako smo protiv toga i stalno pričamo o tome. To je poenta. Ne bih voleo da se naše večerašnje druženje pretvori u priču o tome šta bi trebalo i šta bi moglo…“

„Mislim da je veoma važno ovo što je Marčelo rekao podsetivši nas na činjenicu da Milošević nije pao s Marsa, kao ni bilo ko posle, ni pre njega“, dodao je Teofil Pančić. „Dovoljno sam mator da se dobro sećam atmosfere u Beogradu i Srbiji, ’87, ’88, ’89. godine. Nije bilo autobusa bez njegovog lika, nije bilo kioska bez onoga ’Smrt fašizmu, Sloboda(n) narodu’. U kafani niste mogli da kažete nešto, ne daj bože, protiv Miloševića. Ne zbog policije. Niste se vi plašili policije, nego što će onaj baja za susednim stolom reagovati i j… vam majku. Kada je većina shvatila da sa Miloševićem postoji neki fundamentalni problem i da to ide nagore i nagore, recimo u drugoj polovini devedesetih, zavladala je fama o Miloševiću kao o američkom čoveku. Zli, prokleti, smrdljivi Amerikanci su nam instalirali Miloševića i mi s tim nemamo ništa. Jednog dana smo se probudili i Milošević je bio sve i svja u ovoj zemlji, mi ne znamo kako nam se to dogodilo, prespavali smo i oni prokleti Ameri njega su instalirali, on je njihov čovek. Pa sam slušao teorije zašto je on leteo 43 puta preko Atlantika osamdesetih godina, pa da je on čovek CIA, za šta je dokaz otprilike to što ima čisto odelo… To je naprosto način da sa sebe spereš odgovornost za ono što ti se dešava u životu. Nisam ja kriv, nisam ja bio budala, nisam ja glasao za budale gore od mene, nego su to Amerikanci, ne tamo neka Burkina Faso, nego nam najveća sila na svetu zagorčava život. I to je taj mentalitet, to je ono daj uvek da imamo nekog krivca za ono što nam se dešava.“

Studenti žurnalistike učlanjeni u stranke

„I, još nešto. Trenutno radim sa studentima Filozofskog fakulteta, Odsek za medijske studije, znači, sa budućim žurnalistima. Zajedno smo četiri godine i za mene je bilo šokantno kad su me na prvom ili drugom času kada sam došla pitali ne ’da li mislite da bi trebalo da uđem u podmladak neke stranke’, nego, sasvim konkretno, ’kako da izbalansiram to što sam u podmlatku neke stranke i što ću biti novinar, šta mislite, koja bi bila prava doza objektivnosti?’ Dakle oni nisu imali problem sa tim da uđu u neku stranku, nego kako da to izbalansiraju sa svojim poslom kada budu na terenu. To je za mene bio drugi šok, jer kada sam ja postala novinar normalno je bilo da ne budeš član nijedne stranke, da budeš sa strane, da ostaneš tako do kraja, ali, to su danas vrednosti koje su negde daleko… I onda se pitam da li imam užasno mnogo godina, ili se ovde ipak nešto užasno desilo i dešava, i pitam se ’dokle?’“, uzbuđeno je izgovorila Marina Fratucan.

Čovek ne mora da jede ako ima o čemu da polemiše

Mene pre neko veče, kad je trebalo da bude gej parada, pita jedna komšinica, onako ostrašćeno, ’Pa zar ti od svih ljudi da nemaš neki izričit stav prema tome? Pa mora da se ima stav prema tome, moramo da rešimo to’. Moram da kažem da je moj stav prema tome vrlo prost. Ne mogu da kažem da ne volim žene (mada, u stvari, volim samo svoju ženu) i stoga i da hoću, ne želim i ne mogu da šetam sa njima, ali ne mislim da treba bilo koga tući, tako da ja gledam svoja posla. ’Pa kako to sme, to je društveni problem?’ – pita ona mene. Sad se traži od građanina da stane na trg svakog dana, da osmatra levo-desno društvene probleme i da kaže -’ ti, to uopšte nije u redu’, ili ’s tobom se slažem’… Ne shvatam zašto se stalno od ljudi traži da misle o svemu, da imaju stav prema svemu. Verovatno zbog toga što se na taj način vrlo uspešno rešava jedna biološka potreba koja se zove glad. Čovek uopšte ne mora da jede ako mu date da priča o nečemu svakog dana i da polemiše. Da li primećujete da mi ovde, skoro svakog dana, imamo tako neku zabavu koja nam čini divnu uslugu da ne moramo da mislimo o egzistenciji.“

Svaka čast Ivici Dačiću

Marko Vidojković: „Ministarstva koja su najsimpatičnija u ovom trenutku i koja najviše postižu, sve su sama ministarstva u kojima su SPS kadrovi. Da nisam čuo mesec dana pre izbora da će DS da se diluje sa SPS, ja bih bio među budalama koje su glasale, jer očigledno ovde uvek neko tamo kaže: ’Hej, ljudi, sad ćemo malo da promenimo, pa kako god da glasate biće kako smo mi rekli.’ Ovaj put je opet neko rekao i ovaj put je opet većinska Srbija glasala protiv Evrope… Svaka čast Ivici Dačiću. Pokazao se kao najbolji kadar, jer je to Miloševićev kadar, nema zaj…….. Grade pre rokova. Mrkonjić je rekao da će Gazela bolje da radi kad se bude popravljala nego sad. Ovaj deli besplatne udžbenike klincima u prvom razredu osnovne škole. Dačić će da sredi pasoše…“

Ljudi, zgrabite dan

Teofil Pančić: Apropo tog famoznog mentaliteta. U pitanju je naprosto elementarna protestantska etika rada. Dakle, radim, pa će mi biti dobro onoliko koliko radim i koliko taj rad umem i uspem da utržim. To je cela priča, i u tome se slažem sa onim što je Marko rekao: naprosto, ljudi, zgrabite dan. Nemojte da se žalite na to što nije osvanuo 6. oktobar, što vam se ne dopada Koštunica, Ivica Dačić… U redu, sve to pričajte, ali tek nakon što ste sigurni da ste tog dana uradili sve što ste mogli i sve što je trebalo i za sebe, i za ljude oko sebe. Bojim se da je kod nas suviše ukorenjen taj mentalitet, pomalo se vidi i među likovima predstave i to je veoma dobro prikazano. Dakle, taj mentalitet: ’joj, ne znam šta ću od sebe, sje..n sam, a za to postoji više razloga, od onih socijalne do onih maltene metafizičke prirode, ali ja tu ne mogu ništa, nego nosim svoju sje..nost kroz život’. I dok imaš Miloševića da ti bude kriv, to funkcioniše, ali kad i on nestane, onda se zapravo zapitaš: ’A šta ću sad?’

Povampirenje dnevnika RTS iz devedesetih

Vudu Popaj: „Pored toga što su mnoge stvari iste kao 90-ih, i pojavljuju se neke nove koje nikako ne valjaju, imamo i povampirenje TV Dnevnika RTS, koji je emitovan ’90-ih. Trajao je po dva sata, hvalospevi tadašnjoj vlasti. Sad imamo to isto, možda ne na RTS, već na nekoj drugoj televiziji, ali je potpuno ista stvar iako se drugačije manifestuje. Pojavi se političar u prvom minutu i govori gde smo stigli na putu do Evrope, pa u petom priča o bezveznom režimu, pa u 17. priča o nasilju, u 28. minutu vidimo kako nam maše sa tribina neke fudbalske utakmice, a onda zatim žuri, kao, ne bi da daje intervju, ali novinarka je tu, ona ga savatava: ’Molim vas, dajte intervju.’ Jedino ga u vremenskoj prognozi ne vidimo, i onda kad saberemo tu minutažu, ispade da je čovek u Dnevniku bio 45 minuta, kao što je devedesetih bio neki njegov kolega. Čak sam video negde neke blogove, tipa: ’Ivan iz Gradišta – Podržavamo napore države u borbi protiv nasilja… Mora da se zaustavi, svi smo sa vama, uz vas…’, što meni jako liči na telegrame podrške devedesetih godina.“

Uručenje Mihizove nagrade Milici Piletić

Nagrada za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ za 2009. godinu, 17. oktobra, na dan Mihizovog rođenja, uručuje se dobitnici Milici Piletić u Ateljeu 212.

„Svojim dosad najambicioznijim ostvarenjem, dramskim ’palindromom’ „Dokle?!“ Milica Piletić teži da sjedini zamah atraktivne dramske forme sa patosom ali i ironijom događaja koji su ispredali ’najbolje godine naših života’ (2009-1996): krivci, nevini ili samo svedoci, likovi ove drame (zajedno sa nama!) otelotvoruju figuru Benjaminovog anđela koji leti nošen olujom iz raja, leđima okrenut nespoznatoj budućnosti“, stoji, između ostalog, u obrazloženju žirija koji je jednoglasno doneo odluku da nagradi laureatkinju ’za dosadašnji ostvareni opus’. Žiri je radio u sastavu: Svetislav Jovanov, predsednik, Ferenc Deak i Kokan Mladenović.

Mihizova nagrada osnovana je na inicijativu najstarije Srpske čitaonice u Irigu 2005. godine, a pokrovitelji su Izvršno veće AP Vojvodine i Ministarstvo kulture. Zanimljivo je da ju je do sada dobilo pet dramskih spisateljica, i to onih čije ime počinje istim slovom – Milena Marković, Maja Pelević, Marija Karaklajić, Milena Bogavac i Milica Piletić. Nagrada se sastoji iz povelje, novčanog iznosa, umetničkog predmeta i objavljivanja knjige izabranih drama nagrađene autorke.