Foto: J. Patarčić/Danas“Tokom Drugog svetskog rata, u Subotici je gotovo svaki deseti stanovnik izgubio život, iako Subotica nije bila na liniji fronta. Ljudi su rasejani po raznim logorima, ratištima i kada se podvuče crta, to je puno za jedan grad koji nije bio samo poprište borbi”, kaže arhivista Istorijskog arhiva Subotice Dejan Mrkić.
On i dr Margareta Bašaragin, poverenica subotičke Podružnice “Ženskih studija i istraživanja”, poveli su zainteresovane građane stazama oslobodilaca Subotice u Drugom svetskom ratu, pri čemu je prva tačka susreta bila Gradska kuća, na čijoj fasadi su i danas vidljivi tragovi metaka streljanih osoba na samom početku okupacije, u proleće 1941. godine.
“Tu su pale prve žrtve prvih časova okupacije. Žrtve su streljane nasumično, a okupator je želeo da pokaže već u samom nastupanju da će svako ko se usprotivi biti najstrože kažnjen i da neće štedeti živote za najmanji prekršaj. Danima su tu leševi ležali, upravo kao primer ljudima. To ističemo zato da se vidi kolika je hrabrost bila onih kojih su se, i pored takvih pretnji i takvih sankcija, usudili da se usprotive”, priča Dejan Mrkić.
“To možda neki znaju, ali svakako ne svi, jer su tragovi neobeleženi. Ovo je jedna prometna ulica, svakodnevno se ovde sugrađani kreću da koriste Uslužni centar Gradske kuće, međutim, malo njih zna šta je to. Postoje i fotografije koje to pokazuju”, nadovezala se dr Margareta Bašaragin, napominjući da bi nadležni, posle 82 godine, mogli da obeleže ovo mesto jednom spomen pločom.
I dok građani sa strahopoštovanjem posmatraju ove tragove, njihovi vodiči nastavljaju da im pripovedaju priču o Gradskoj kući, na čijem trećem spratu se u periodu Drugog svetskog rata nalazio istražni zatvor, gde su zatvarani protivnici fašističke i nacističke ideologije.
“U istim onim prostorijama gde je sada smešten Istorijskih arhiv Subotice, bile su zatvorske ćelije. Po terasama su zatvorenici šetali, a u dvorište Gradske kuće su izvođeni i mučeni”, ističe dr Bašaragin.
Laganim koracima šetnja se nastavlja do pravog mučilišta – Žute kuće, u čijoj zgradi je danas smešten Učiteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku, dok je tokom Drugog svetskog rata bila mesto gestapovski obučenih agenata koji su bili specijalizovali za iznuđivanje.
Žuta kuća je aktivirana u leto 1941. godine, a o torturi kojoj su zatvorenici bili podvrgnuti, najslikovitije govori svedočenje Lili Bek, koja je u to vreme imala svega 16 godina, a koja je učestvovala organizovanim diverzantskim akcijama, poput paljenja žita, rasturanja letaka, posipanja eksera po putevima i slično.
“Onda su me vezani za klupu i morala sam da skinem cipele i čarape. To je bila njihova specijalnost Žandarmerije, da tuku po tabanima sa gumenom palicom. Na klupi koja nije imala naslone za ruke, ruke su nam bile vezane nazad i dole kod članaka noge, uz klupu. Batinaš je prekoračio preko te klupe i gumenom palicom tukao tabane, sve dok ne priznaš nešto. Drugi koji je bio takozvani pismeniji detektiv, on je vodio zapisnik. Međutim, meni ništa nisu izvukli, zato je zapisnik ostao prazan, ali su me pretukli gadno. Jedan je seo na stomak, dok me je drugi tukao, a onda su me skinuli. Do 20 i nekoliko batina sam brojala, a posle više nisam mogla, možda sam malo i pala u nesvest. Onda su me odvezali. To je bilo jako interesantno za njih, takozvani ples medveda. Pošto su tabani bili toliko pretučeni da se krv podlila, oni su uzeli žilet, presekli su kožu i istisli usirenu krv i onda nam namazali sa jednom mašču. To je užasno štipalo i boleo, noga je odmah otekla, ali onda je jedan detektiv seo, palicu držao ovako i mi smo preko toga trebali da skačemo sa onakvim tabanima. To je bilo za njih interesantno, oni su se tome smejali. Valjda im je dosadilo to, pa su rekli da obujem cipele. Međutim, cipele u kojima sam uhapšena su bile dosta male, čvrste sportske cipele i to, naravno, nisam mogla, jer noga je potpuno otekla i nisam mogla da navučem. Ali, oni su silom mene uhvatili i stisli nogu u te cipele, sve zvezde sam videla. To nije bilo ništa. Onda su me izbacili i bacili opet u tu sobu”, pročitala je svedočenje dr Bašaragin.
Mrkić podseća da oni koji su učestvovali u diverzantskim akcijama su uglavnom bili vrlo mladi ljudi, za današnje prilike tinejdžeri, različite veroispovesti i nacionalne pripadnosti, koji su imali sasvim druge vrednosti kao što su internacionalizam i kosmopolitizam.
“Kada pogledamo, zapaliti žito je više neka demonstracija, deljenje letaka je više da se pokaže prisustvo želje za protivljenjem jednom režimu, nego što je to moglo da nanese štetu”, kaže Mrkić, dodajući da su kazne koje su potom usledile za ova dela bile nesrazmerno velike.
Tako je u novembru 1941. godine organizovano vešanje članova Komunističke partije i Saveza komunističke omladine Jugoslavije, koje je preki sud osudio na smrt, a među njima i uglednog doktora Adolfa Singera, te Otmara Majera i Lolu Vol, koji su zajendo uređivali časopis.
To mesto je ovekovečeno Spomenikom “Balada vešanih”, narednom tačkom šetnje.
“Spomenik je podignut 1967. godine, a poznati vajar Nandor Glid je kazao da ga je inspirisao prizor onih ljudi koji su umrli u koncentracionim logorima. Na njihovim kostima je visila samo koža, te je ovo jedan umetnički prizor njegovog viđenja koncentracionih logora”, kaže Mrkić.
“Od svih mogućih žena koje su delovale antifašistički u Subotici, Lola Vol je dobila najviše priznanja u posleratnom periodu. U prostoru tadašnje fabrike ‘Slavica’ imala je svoju spomen bistu. Ta fabrika se nalazi preko puta Buvljaka, sada ne funkcioniše, a dvorišni prostor je primarno parking. Njena bista ne postoji, neko ju je ukrao, uništio, demolirao i ne znamo ko”, dodaje dr Bašaragin, ističući da je za izradu nove biste Lole Vol poslata inicijativa Međuopštinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture Subotica prošle godine i da je predlog usvojen.
Spustivši se niz ulicu, Subotičani su sa svojim vodičima stigli do bista Lazara Nešića, Matka Vukovića i Ištvana Kizura koje su, kako dr Bašaragin objašnjava, smišljeno postavljene jedna pored druge, kako bi se simbolizovalo jedinstvo ideje slobode i njihove borbe protiv fašizma, iako su pripadali različitim nacijama.
Oni su već u predratnom periodu bili sindikalci i pripadnici Komunističke partije, te su okupatoru bili vrlo dobro poznati.
“Prvih dana rata Lazar Nešić je ubijen. Matko Vuković je bi stariji od njih, tada je već imao 50 godina, i on je bio učesnik Oktobarske revolucije u Rusiji. Kao zarobljenik Prvog svetskog rata našao se tamo i vratio se. Tu se posvetio sindikalnom radu i organizovanju radništva, već leta 1941. je uhapšen, zatvoren u Žutu kuću, gde je i podlegao mučenju, odnosno prebili su ga na smrt. Ištvan Kizur je bio predratni komunista i ta najvažnija komponenta, solidarnost, da iako su radili za male plate i nadnice, oni su izdvajali novac da svi zajedno pomognu onima koji su bili u zatvoru i onima koji su ostali bez posla, a isto se desilo i njemu. Sa suprugom Etom je imao dvoje dece, ali ih to nije sprečavalo da pružaju otpor kako pre rata, tako i za vreme rata, nepravdi i teroru”, objasnio je Mrkić.
Zatim je šetnja nastavljena do Železničke stance, gde se odigrao jedan od najznačajnijih sukoba tog 10. oktobra 1944. godine, kada je Subotica oslobođena.
Kako predočava Mrkić, Subotički partizanski odred je krenuo iz pravca Bajmoka, ali su u Malom Bajmoku, predgrađu Subotice, naišli na patrolu Crvene armije.
“Dolazi do obostranog oduševljenja i pobratimljenja, koje ima neke tradicionalne elemente kao što je razmena oružja, i može biti da je Jovan Mikić stradao upravo zbog toga što je razmenio svoju pušku sa jednim oficirom Crvene armije. Naime, te sovjetske mašinke nisu bile baš pouzdane i dešavalo se da zakoče”, priča Mrkić.
“Ušli su u grad iz pravca Malog Bajmoka, ulice su bile puste i kada su stigli ispred stanice, pozvali su stražare na predaju. Jedna stražar je bio tu, ali se povukao unutra i oni su zapucali u nadi da će neko da odgovori. Međutim, nije bilo odgovora i krenuli su, jedna grupa s jedne strane, druga s druge, neki su i ostali ispred, da zauzmu stanicu pretpostavljajući da će odbrana biti tu formirana. Oni koji su bili ispred, ubrzo su čuli eksplozije i rafalnu paljbu, pa su krenuli prema stanici. Žrtava je bilo najviše sa neprijateljske strane, nažalost, Jovan Mikić je pogođen, kažu upravo zašto što je ta mašinka zakazala i oni što su se tu zatekli, predali su se i stanica je zauzeta. Jovan Mikić je odveden u bolnicu, ali je preminuo”, kaže Mrkić.
Do poslednje tačke šetnje, Spomenika žrtvama fašizma koji se nalazi na istoimenom trgu, Subotičani zastaju u samom centru grada, gde su njihovi vodiči podelili sa njima priču kako se u vreme Drugog svetskog rata Trg slobode zvao Trg Adolfa Hitlera, dok je Trg cara Jovana Nenada bio Trg Musolinija.
“Prosto je neverovatno da smo imali u našem gradu tako nešto”, kaže dr Bašaragin, napominjujući da ne postoji nikakva fotografija ili materijalni dokaz koji to potvrđuje, ali da bi taj podatak trebalo da postoji u knjizi “Gradotvorci” Gordane Prčić-Vujnović, Viktorije Aladžić i Mirka Grlice.
Uspinjući se na velelepni spomenik koji čuva sećanje na sve one koji su položili život u borbi protiv fašizma, šetnja se privodi kraju.
Prema rečima Mrkića, spomenik je počeo da se gradi još za vreme rata, jer je tadašnja okupatorska uprava imala ideju da sagradi spomenik herojima rata, ali kada su partizani došli u grad zatekli su samo postament, nakon čega su čuveni jugoslovenski vajar Toma Rosandić i njegovi učenici dobili zadatak da ga oblikuju i završe.
“Napravljena je kripta i tu su sahranjeni partizani koji su stradali u borbama za grad i Jovan Mikić. Međutim, trenutno njegovo ime nije tu. Ono što još nisam otkrio, jeste da li su njegovi ostaci tu ili je možda porodica premestila ili se ime zagubilo”, kaže Mrkić.
Gledajući u ovo zdanje, dr Bašaragin podseća da redovno postoje skrnavljenja ovog spomenika, te da je nedavno skinut broj četiri sa godine koja označava od kad do kad su ove osobe stradale, ali i da mlađe generacije žive u “apsolutnom neznanju o bilo čemu” što se dešavalo u Subotici tokom Drugog svetskog rata.
“Oni ne samo da ne znaju šta je predstavljala Žuta kuća, nego kada im pokažete Spomenik ‘Balada vešanih’, oni ne znaju čemu služi. Nekada je do raspada SFRJ postojala tradicija da i deca iz osnovnih i srednjih škola učestvuju u obeležavanju nemilih događaja i godišnjica, bez obzira na promenu društvenih i političkih struktura i, uopšte, državnog sistema. Treba da znamo da su sva ova dešavanja o Drugom svetskom ratu ne samo deo naše istorije, nego i kulturne baštine koja pripada nama i nikako je ne treba prepustiti u ruke političarima, zato što su oni samo privremeno tu. Apsolutno je svejedno o kojoj se političkoj frakciji ili vlasti radi, mi smo ti koji to nasleđujemo i koji prenosimo dalje”, poručila je dr Margareta Bašaragin.
Više vesti iz ovog grada čitajte na ovom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
