„Skijala sam od Španije do Polarnog kruga“: Oda skijanju iz pera dugogodišnje novinarke

Međutim, i sneg i radost trajali su kratko, taman toliko da me podsete da ću o snegu i doživljajima na njemu od ove zime razmišljati uglavnom u prošlom vremenu.

Pedeset pet uzastopnih godina bez izuzetka, dakle više od pola veka, moje zime je potpuno ispunjavalo skijanje.

Svaki slobodan dan, svaku priliku koristila sam da budem na skijanju.

I tako sve do ovog februara, kada mi je na Jahorini, na poslednjoj vožnji pred pakovanje za Beograd, jedan dečak polupočetnik uleteo u vezove, malo me podigao i ja sam tresnula, kao ciljano, direktno kukom na zaleđeni špicasti hupser (brežuljak).

Sa nepodnošljivim bolom i, ispostaviće se, dvostrukim prelomom kuka, našla sam se u meni dobro poznatom čamcu Gorske službe spasavanja.

Glava i vrat kuka su slomljeni, rekli su mi kasnije. Sledovao mi je veštački kuk, odnosno veštica kako sam odmah nazvala protezu, i, po svemu sudeći, kraj mojih skijanja.

Teško mogu da se pomirim sa „presudom“, ali sam odmah počela da se psihički pripremam za sledeću tužnu, praznu i dosadnu zimu. Jer skijanje je mnogo više od krivudanje smučkama po planini, mada jeste to najveće uživanje.

Priprema za skijanje, odlazak na brda, ulazak u skijašnicu, miris pancerica, silazak sa žičare na vrhu gde vas dočekuje veća ili manja, ali uvek čudesna panorama, izazivaju svaki put isto ushićenje i uzbuđenje, kao i osećaj preobraćenja.

Odjednom nekako omekšate, ispunite se dobrotom i ljubavlju, osetite zahvalnost što ste tu i imate želju da sa te visine prigrlite ceo svet.

I onda, tako ispunjeni dobrotom i ispražnjeni od svake ružne primisli, krenete niz planinu kao pročišćeni.

HAJDI JE KRIVA ZA SVE

Moja neraskidiva ljubav sa prirodom započela je u detinjstvu sa knjigom Hajdi Johane Spiri, a skijaška strast dogodila se dosta kasnije, i to na drugi pogled.

Na prvi sam htela da se vratim sa Kopaonika odmah, jer smo moj drug i ja, posle celodnevnog pešačenja od Rudnice do prvog hotela na Kopaoniku, zalutali u šumi.

Batrgali smo se sa putnim torbama po snegu do pojasa, a ja sam oko ponoći morala da stanem na skije (prvi put u životu) da bih se spustila niz neko brdo i stigla do osvetljenog Doma ferijalaca.

Tu smo, promrzli, mokri i dobrano posvađani, skoro prigrlili veliku plamteću bubnjaru, da bi za spavanje dobili istrošenu vunenu ćebad koja su mirisala na tešku vlagu koju ja nisam htela ni da dodirnem..

Nisam ja za ovo, odlučno sam zaključila i objavila svoj povratak u Beograd čim svane. Samo je trebalo da se osuše moje salomon plitke antilop cipele u kojima sam sva važna krenula iz Beograda.

Kad sam otvorila oči, sunce je već bilo odskočilo, napolju je sve bilo belo, grane su se povijale prema našoj baraci, sneg je lenjo padao, meni se činilo u zvezdicama.

Odmah iza brda bio je Planinarski dom studenata tehnike Rtanj, kuda smo se prethodnog dana i uputili, ali ga zamalo i promašili.

Stigli smo taman da zaustavimo grupu koja je krenula da nas traži po planini. Ja nisam ni pisnula o povratku u Beograd.

I to je bilo to. Do današnjeg dana.

Proskijala sam na Kopaoniku ispred Rtnjeve kuće, bez žičara i ski liftova, u vojničkim skijama i kandahar vezovima (vezovi su sticajem raznih okolnosti dobiti ime pakistanske provincije) i kompletno tuđoj opremi. Nas početnike učili su malo manji početnici, a bilo je to penjanje uz brdo (sa skijama na ramenima), i spuštanje uz neprekidno padanje i urnebesan smeh.

SVUDA MI JE BILO NAJLEPŠE

Skijala sam od Španije do Polarnog kruga (to volim da kažem pred „salonskim“ skijašima) i ne znam gde mi je bilo najlepše, jer svuda mi je bilo najlepše.

Italija je bila prva strana zemlja u koju smo se uputili na skijanje, napustivši Kopaonik koji je već počeo haotično da se razvija, pa smo posle jednog očajnog vikenda odlučili da krenemo u ”svet”.

Dakle, skijaško drustvo sa ne baš velikim skijaškim umećem, krenulo je u evropsku avanturu.

Četvoro kola uputilo se u Dolomite, u Kanacej (Canazei), o kome ništa nismo znali niti smo imali pojma gde se tačno nalazi.

Imali smo samo mapu po kojoj smo se slabo orijentisali, pa smo tamo, nekako, stigli u već dubokoj noći.

Na putu za Kanacei svratili smo u mondensku Kortinu d ampeco i na njenom ulazu zaustavili saobraćaj jer je bila uzbrdica, a moj spaček je imao sve letnje i dosta ćelave gume, pa se sve završilo plavim konopcem za vuču.

Čekajući tu operaciju u svojim moćnim automobilima, ulickani i zabezeknuti, Italijani su gunđali, uz češće spominjanje Madone.

Sutradan nas je čekalo – čudo.

Na platou odakle se žičarom kreće u brda, sijala su svetla kao semafori, na sve strane su se vrteli ski liftovi, na žičarama nije bilo gužve, sunce je sijalo i obasjavalo ružičaste dolomitske stene.

Dogovorili smo se da se ne odvajamo da se ne bi neko izgubio i sa malom zebnjom ali velikim ushićenjem krenuli ka visinama.

Na Dolomitima sam bila više puta u više mesta, a u Kanacej sam se vratila dosta godina kasnije iz Val Gardene (dolina u Dolomitima u južnom Tirolu) jer su u međuvremenu četiri značajna centra u Dolomitima povezana.

Dolomiti su magično skijaško područje, toplo i mirno, ali istovremeno i uzbudljivo i razigrano. Ali malo je poznato da neki vrhovi Dolomita, izbušeni lavirintom tunela, nose i tragičnu priču iz Prvog svetskog rata kada se tim visinama i u tim tunelima, nečijom “genijalnom” idejom, međusobno borilo desetine hiljada vojnika Italije i Austrougarske..

Tek 2002, na 2081 metara nadmorske visine, otvoren je veliki ratni muzej u čast svih žrtava te bezumne ratne ideje.

GLEČERI

Volim visoke vrhove, a kada sam dobro savladala tehniku skijanja, najviše sam uživala na glečerima.

Tako su moćni, izazovni i nekako su meni delovali kao snežni svet za sebe, kao opasni a neodoljivi posmatrači sa visina.

Prvi glečer je isproban na Kaprunu u Austriji, jednog prvog maja.

Tu smo se vratili nekoliko godina kasnije, ali je donji deo skijališta bio potpuno promenjen, jer se 2000. godine tu dogodila najveća nesreća u Austriji, kada je voz-gondola izgoreo i kada je poginulo 155 skijaša a samo 12 se spasilo.

Gde god smo išli „overili„ smo glečer ako je bio pristupačan, ali je švajcarska Diavoleca (Diavolezza), koja sa više od 4.000 metara ima najviši vrh u istočnim Alpima (skija se sa 3.000 metara), prosto neodoljiva. Pogled sa tog glečera, panorama na okolne planine i glečere, jednostavno su zadivljujući.

Na Diavolecu sam dospela preko St. Moritca gde sam tri zime skijala po dve nedelje i to usred naše čuvene inflacije, kada na skijanje nije moglo ni da se pomisli (eventualno autobusom u Bugarsku, što sam isprobala). Moja školska drugarica i njen muž (Nemac), oboje lekari, prosto su me naterali da tamo zimujem tih godina.

Ma šta naterali, brzo sam pristala, priznajem, kao što priznajem, da me je tada bilo sramota da kažem gde idem na skijanje.

Ipak, dugo sam najčešće spominjala Baqueira beret, skijaški centar u srcu Pirineja, ali mislim da je to bilo zbog čitave atmosfere, španske muzike, hrane nasred brda samo za nas, brige domaćina da na svakom koraku uživamo i očiglednom željom da to svetsko novinarsko prvenstvo zauvek zapamtimo. Ja jesam.

STALNO UPOZNAVANJE PLANINE

Jednom sam imala sopstveni maraton, jer niko nije hteo da mi se pridruži.

Bili smo smo u Austriji, u Vestendorfu (Ana Ivanović i Bastijan Švajn danas tamo imaju kuću) i ja sam htela da idemo skijama do Kicbila.

Autom ta razdaljina iznosi oko 20 kilometara, preko brda više.

Pošto niko nije hteo u tu avanturu, ja sam krenula sama ujutru, satima se spuštala i penjala, promenila bezbroj žičara i ski liftova, sve gledajući u mapu i stigla u Kicbil u oko podne, a nazad oko 17,00, kad su moji prijatelji već počeli da se brinu.

Ipak, najviše sam volela francuske Alpe, a u njima je i danas bez premca Ski regija Tri doline (Les 3 Vallées), najveći ski kompleks na svetu sa više od 600 km uređenih skijaških staza.

Kad se ujutru krene na skijanje, dobro se pazi da se ne izgubi poslednja žica do doline gde ste smešteni (mi smo bili u Val toransu na 2300 metara), inače se posle kroz planinu juri za autobusom ili taksijem.

Kroz Mežev, mondensko skijalište koje su volele filmske zvezde, samo smo prošetali jedno predveče, sklanjajući se bizonskim bundama, šeširima od medveđe kože ili krzna, čiji su vlasnici šetali sredinom šetačke ulice zagledani u sebe i sopstvene veličine.

Nismo bili dovoljno iskusni kada smo iz Šamonija krenuli najvertikalnijom žičarom na svetu na čuveni vrh u francuskim Alpima (Auguille du midi, 3842 metara, u prevodu Igla juga) koji je najbliži Mon Blanu.

Čim smo izašli sa žičare, našu drugaricu je ta visina poslala u kratku nesvest, a nas nekoliko je sa skijama u rukama krenulo napred i zastalo ispred velike snežne provalije koja nije izgledala mnogo proždrljivo.

“Mogli bismo da se vratimo u Šamoni skijama”, neko je rekao, i nas troje je spremno stavilo skije na noge. Nismo se obazirali na molbe i upozorenja drugih da ćemo izginuti.

Već smo se primakli delu sa koga se može samo napred, u provaliju, kada je pored nas iznikao čovek koji je u punoj alpinističkoj opremi ukucavao cepin u led, pripremajući se da izađe na ravno.

Takav nas je strah uhvatio da smo se jedva vratili tih metar – dva koje smo prošli. Ali to je bila velika lekcija za kasnije mnogo opreznije druženje sa planinom.

POLARNI KRUG

Polazeći krajem nekog decembra na dopisnikovanje iz Skandinavije, prijatelji (druga školska drugarica i njen muž, slikari) odvezli su me pravo sa stokholmskog aerodroma u Selen, jedan od švedskih skijaških centara.

Pitala sam se u kakvu me to baraku smeštaju, ali prvo sam uzela prospekt da vidim na kojoj smo visini. Najveći vrh je bio na samo par stotina metara!

Onda sam videla da je „baraka“ superkomforna, da ima čak i saunu, da je prostrana i topla, a što se visine tiče, setila sam se da Švedska baš i ne važi za brdovitu zemlju, nego samo ima puno snega i niske temperature, dovoljno za provlačenje žica skoro kroz svako brdo.

Još bliže Polarnom krugu, skijala sam se i u Arvidsjauuru, mestu, u koje tokom zime dolaze veliki proizvođači automobila radi arktičkih ispitivanja.

Skijala sam se i u Idreu i Oreu, centru koji najviše liči na Alpe i koji je više puta bio kandidat (zajedno sa Estestundom i Falunom) za domaćina Olimpijskih igara. Ali ta velika želja Šveđana još nije ispunjena.

Skijala sam se često na jednom brdu u Stokholmu, uveče, kad završim posao.

Uglavnom, i u Švedskoj sam se lepo naskijala.

EKS YU

Koliko god da mi se negde dopadalo skijanje, naredne godine sam želela da vidim neki drugi centar, drugu zemlju, druge staze.

Pretpostavlja se da sam skijala širom bivše Jugoslavije.

Što sa kolegama, što sa mojim skijaškim društvom, prošpartala sam skoro sve skijaške centre u bivšoj zemlji, poneke i više puta.

Najviše sam volela Brezovicu i njena čuvena Lavlja vrata ali i Kanin, gde sam se uverila u organizacione sposobnosti Slovenaca koji su kao domaćini, tvrdim, bolji od nas.

Na novinarskim susretima, čiji su začetnici i veliki zagovornici bili Slovenci, koji su se istinski radovali naglom proširenju novinarskog skijaškog kluba na neke od drugih republika, sjajno smo se družili i na kraju takmičili.

U Sloveniji smo se skijali na Voglu, Rogli, Kobli, Kaninu…

Marta 90-te išli smo u Bovec u organizaciji slovenačkog Skiža (Međunarodna skijaška novinarska organizacija).

Slovenci su strepeli da će ovog puta, usred uzavrele Jugoslavije, odziv skijaša iz drugih republika, naročito iz Srbije, biti mali.

Ipak, na Bovec je stiglo oko 300 novinara iz svih republika, više nego ikad ranije.

Novinari su poslali poruku šta misle o rasparčavanju zemlje.

Narednih sedam dana sve je bilo kao u vrtoglavici. Domaćini su nam organizovali rafting na Soči, paraglajding sa Kanina do Boveca, posete pećinama, „živu“ malu harmoniku uz hranu na snegu i svašta nešto.

Uveče, do kasno u noć, bilo je obavezno „šankanje“. Razgovore o politici vešto smo izbegavali, potpuno nenovinarski.

Godinu dana kasnije, novinari su se, ponovo u velikom broju, okupili na Jahorini. Kreće nova vrtoglavica.

Ipak, ovog puta nismo mogli da izbegnemo politiku, mada i dalje obazrivo, kao bolesnici koji se plaše da izgovore dijagnozu.

Viski se trošio na litre, kafić Frane Lasića se tresao od naše pesme i igre u pancericama, a poslednje noći nas dvadesetak dočekalo je jutro u holu hotela Bistrica.

Nekoliko beogradskih i zagrebačkih novinara nadmetalo se u pevanju bezobraznih srpskih i hrvatskih pesmica, a kada su kolege počele da pristižu na doručak, dočekivali smo ih svi zajedno „periskopima“ od novina i složno vikali „neprijatelj na vidiku“.

Rastali smo se euforično, ali opet u zabludi da nas „političari nisu rastavili“.

Početkom 90-ih, kada je počeo raspad Jugoslavije, i naši novinarski susreti su se osipali, da bi već na Bjelašnici, na “Press open 92”, izostali novinari iz Makedonije, Slovenije, i Hrvatske. Organizatori, kolege iz BiH, strahovali su da niko neće da dođe, jer je to bilo vreme referenduma u Bosni, ali smo se nas dvadesetak iz Beograda i Novog Sada skupili u jedan kombi i na oduševljenje domaćina, stigli na planinu.

Već prvog dana, po povratku sa skijanja, dočekala nas je vest o ubistvu na Baščaršiji i barikadama u Sarajevu, Sutradan, dok smo zabrinuto koračali kroz ćutljivu planinu, na Velikom polju se oglasio helikopter, a potom su iza drveća iskrsla dvojica pripadnika MUP-a BiH I trčeći prema nama sa uperenim bajonetima, vikali: Stoj!

Stali smo i ta se “epizoda” brzo i u miru završila, ali mi smo tada progledali: i Bosna je pukla.

Na ponudu hotela da nas prevezu u Beograd, nismo pristali jer nismo hteli da ostavimo kolege iz BiH.

Ostali smo do kraja nedelje, držeći te naše kolege kao taoce, jer su oni imali porodice “u dolini”, ali su oni ostali zbog nas.

Kad smo se vraćali, posle čvrstih zagrljaja i suza, seli smo u kombi sa krupno ispisanim PRESS na šoferšajbni i putovali uz stalne provere na raznim punktovima i ček pointima. Nedelju dana kasnije, prihvatili smo na par dana porodice nekih od kolega koje su postale izbeglice.

Dvadeset godina nisam bila na Jahorini. Pre tri godine prekinula sam tu sopstvenu blokadu, naterala sebe da obiđem planinu a posle nekoliko dana i da prođem bez zaustavljanja kroz Pale. Poslednje tri godine skijala sam se na Jahorini i na kraju tamo i završila skijašku “karijeru“.

U rodnom mestu Ingemara Stenmarka

Jednom sam, na putu za Laponiju, svratila u malo mesto Joese, gde se rodio Ingemar Stenmark i gde je veliki smučar, kao petogodišnjak, prvi put stavio skijice na noge. Nisam se tu baš naskijala (nisko i prilično ravno), ali sam se podsetila na fotografiju sa Stenmarkom na Olimpijadi u Sarajevu gde on nije učestvovao a ja se nisam skijala – on nije mogao jer je bio profesionalac a ja jer sam tu bila da izveštavam, a ne da skijam.

Vama je do skijanja, a ovde se puca

U vreme protesta na Kosovu 90-ih uspela sam da nagovorim drugaricu, takođe strastvenu skijašicu, da odemo na Brezovicu za vikend. Na beogradskoj autobuskoj stanici su nam rekli da će sigurno ići do Prištine, ali ne znaju za li će produžiti dalje „jer se situacija komplikuje“.
Bio je već mrak kada smo stigli u mirnu i napetu Prištinu i vozač je, odahnuvši, objavio da je to poslednja stanica.
Prespavale smo u hotelu u kojem su bili smešteni izveštači sa Kosova, ipak rešene da ujutru nastavimo ka Brezovici. Recepcionar nas je gledao zblanuto, posebno naše skije upakovane valjda kao puškomitraljezi, pokušao da nas odgovori da idemo dalje i besno izvadio metke iz džepa i rekao „vama je do skijanja, ovde se puca“.
Kako su tokom noći tenkovi ušli u Prištinu, ujutru je nastao stampedo ka izlasku iz grada, a nas dve smo našle mesto u autobusu samo zahvaljujući mojoj novinarskoj kartici.