Šta su kadaverične liste čekanja i zašto u Srbiji od januara nije urađena nijedna transplantacija? 1Foto: Shutterstock/True Touch Lifestyle

Ove godine nije urađena nijedan transplantacija. Prošle samo četiri. Ranije je u Srbiji rađeno oko 60 transplantacija godišnje. U susednoj Hrvatskoj, koja ima manje stanovnika, pre kovid pandemije radilo se preko 300 transplantacija godišnje. Pri tome, u našoj zemlji oko 2.000 osoba čeka da dobije organ a uz to 30 dece ide na dijalizu.

Ovo su samo neki od podataka koje je u Danasovom podkastu iznela Ivana Jović, predsednica udruženja „Donorstvo je herojstvo“, koje je nedavno pokrenuto kako bi se program transplantacije pomerio sa mrtve tačke.

Ivana je pacijentkinja na dijalizi i, kako ističe, ljudi koji čekaju organ nemaju vremena.

– Svaka godina provedena na dijalizi je šansa manje za uspešnu transplantaciju. Komplikacije se ređaju. Kada si na listi sa tim jednocifrenim brojem urađenih transplantacija, postaješ očajan jer se transplantacije ne dešavaju. Ovo je naša borba za život – rekla je Ivana.

Sve stoji u mestu, a vreme teče

Poslednjih meseci program kadaverične transplantacije, kada se organ donira u slučaju moždane smrti, stoji u mestu. Kako je Ivana objasnila, razlog je činjenica da je nakon prigovora jedne stranke na Zakon o transplantaciji Ustavni sud odlučio da je jedan član ovog zakona protivustavan i da treba da se promeni.

Izmene je trebalo da učini u roku od šest meseci Uprava za biomedicinu, koja funkcioniše u okviru Ministarstva zdravlja. Kako se to nije desilo u propisanom roku, sada izmenjeni zakon treba da prođe skupštinsku proceduru a nema naznaka kada će skupština biti formirana.

Sporni član je inače podrazumevao pretpostavljeno donorstvo odnosno da svako može da se izjasni da ne želi da bude donor. Ako neko nije u registru nedonora, pitaće se porodica za saglasnost za doniranje organa.

Ivana ističe da se nikada nije ni dovodila u pitanje saglasnost porodice te da su lekari uvek pitali porodicu za saglasnost.

Problem je međutim to što se porodice ne pitaju u svakoj situaciji kada su za to ispunjeni uslovi.

– Radi se o kardinalnoj grešci koju mi plaćamo svojim životom. Iz Uprave za biomedicinu navode da nisu dobili nikakav dokument iz Ustavnog suda. I sada je vuk pojeo magarca. Nama je svejedno zašto nema transplantacija. Ono što je činjenica jeste da se one ne rade. Pitanje porodici da da saglasnost za doniranje organa postavljeno je poslednji put u oktobru prošle godine – kaže Ivana.

Njeno udruženje je u martu pokrenulo peticiju kako bi se nadležni podstakli da reše probleme koji su doveli do toga da se transplantacije ne rade. Peticiju je potpisalo 11.000 osoba što je kako kaže Ivana veliki uspeh s obzirom da ovaj problem ne dotiče veliki broj ljudi.

– Nakon te naše akcije usledila je reakcija Ministarstva zdravlja. Bili su sastanci sa koordinatorima za darivanje. Držani skeretar je u kontaktu sa direktorima bolnica, ali sve je katastrofalno sporo za nekoga ko meri koliko mu je vremena ostalo. Mi znamo da nećemo odustati, i borićemo se za svoj život, da naša deca imaju roditelje pored sebe koristeći sve mogućnosti građanskog aktivizma – kaže Ivana.

Ljudi prodaju sve što imaju da odu na transplantaciju

Ivana Jović objašnjava da ni program transplantacije koji podrazumeva da organ odnosno bubreg dariva živa osoba ne funkcioniše kako je potrebno, te da pojedinci godinama skupljaju novac da bi ovakve zahvate uradili u inostranstvu.

– Dobro je da je nekoliko transplantacija sa živim donorima urađeno u KC Vojvodina i VMA. Ali mi imamo KC Srbije, bez žive transplanatacije bubrega, kao KC Niš. Žive transplantacije se rade od 70-ih, radile su se 90-ih za vreme bombardovanja. Skoro sam razgovarala sa prijateljem koji je deset godina na dijalizi, osam godina na kadaveričnoj listi, šest godina pokušava da dobije bubreg od živog donora. Evo sada je skupio novac i odlazi u nedelju da mu supruga bude donor u instranstvo – kaže Ivana.

Osvrćući se na činjenicu da pojedinci odlaze u inostranstvo da bi uradili transplantacije, novinarka Danasa Milica Radenković, koja je takođe gostovala u podkastu, istakla je da je to nedopustivo.

– Da li građani ove zemlje koji uredno plaća poreze i doprinose treba da prodaje poslednju stvar koju ima da bi sačuvao goli život zbog nečega što se radi decenijama unazad? Mi ovde ne govorimo o tome da idemo na mesec. Mi ovde govorimo o tome da treba da se radi transplantacija, dakle nešto što je već rađeno, za šta imamo kapacitet. Neshvatljivo je da se napravi takva vrsta propusta i da to opstaje ovoliko dugo a da se niko ne pozove odgovornost i da niko ne radi na tamo da se ta greška ispravi. Tačno je da ovo nije tema koja pogađa veliki broj ljudi. Možda zato što ne pogađa veliki broj ljudi ne privlači pažnju javnosti a samim tim ni političara. Ali ovo jeste tema koja bi trebalo da pogađa svakoga od nas jer svako od nas odnosno članova naših porodica može da bude u ovakvoj situaciji – rekla je Radenković.

Kuda dalje?

Upitana o podršci medija Ivana Jović kaže da je njeno udruženje tu podršku uglavnom imalo s tim da je Hepi jedina televizija sa nacionalnom frekvencijom na kojoj su mogli da iznesu svoje stavove.

Ona upozorava i da se u vezi sa transplantacijama dešava jedna vrsta spina – da ljudi nisu humani i da ne žele da daju saglasnost za doniranje organa – što nije tačno.

– Tako se građani zbunjuju. U ovom podkastu će čuti problem sa zakonom a onda će na nekom drugom kanalu čuti kako je korona i kako narod nije human, što nije objašnjenje – kaže Ivana.

Govoreći o podršci verskih zajednica sagovornica Danasa ističe da je i ona i te kako važna i da je upravo katolička crkva napravila ključnu razliku u Hrvatskoj.

– Mislim da oni imaju izreku „Sve što koristi drugom, greh je pokopati“. U Španiji u katedralama imaju citate koji podsećaju na značaj transplantacije. Tako da je katolička crkva odigrala veliku ulogu – ističe Jović.

Njeno mišljenje deli i Milica Radenković, koja je rekla da bi bilo izuzetno važno da Srpska pravoslavna crkav počne da govori o važnosti transplantacije.

– Dvojaka je uloga verskih zajednice. Ako bi SPC počela da govori o transplantaciji,  privukla bi se pažnja javnosti i transplantacija bi bila u fokus javnosti. Druga uloga SPC jeste da razveje sumnje koje postoje kod pojedinaca o tome kako hrišćanstvo posmatra darivanje organa – navela je Radenković.

Ivana Jović na kraju zaključuje da sve mora da krene od Ministarstva zdravlja, koje treba da povuče stvari, dok ostali od medija preko udruženja građana do verskih zajednica mogu da posluže kao podrška.

– Sve naše akcije do sada su bile spontane, izazvane ovim stanjem. Ono što znamo jeste da nećemo odustati i da ćemo se boriti jer se borimo za svoj život – zaključuje Jović.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.