Sulejman, Hurem i Srbi

Mičeta u razgovoru za Danas objašnjava da je mnogo ranije nego što je turska hit TV sapunica „Sulejman Veličanstveni“ stigla pre srpsku internet i TV publiku počeo da radi na predlošku za filmski scenario o ovom, kako ga opisuju istoričari, „sultanu nad sultanima, osvajaču tri kontinenta, koji je potresao svet 16. veka“.

– U seriji sam video da nešto nije u redu sa činjenicama, pa sam krenuo da pišem knjigu, koju sam hteo da objavim u nekoliko stotina primeraka za prijatelje. Kad ju je moj prijatelj, izdavač Žarko Čigoja, pročitao, predložio mi je da knjigu odnesem u Lagunu. Vizantolog Radivoj Radić i istoričar Nikola Samardžić napisali su mi izuzetne recenzije, a onda se na tržištu za mesec dana prodalo prvo izdanje, a evo izašlo je i drugo. Možda je presudan taj novinarski pristup. Knjigu sam pisao pošteno. Nema nikakvih natruka bilo čega što bi se moglo podvesti pod nacionalizam ili lažni patriotizam. To je ozbilja priča o srpskom, turskom i vizantijskom carstvu, Karlu Petom, ali i tome kako je funkcionisao osmanski dvor, harem, janjičari i svi stubovi jednog neverovatnog carstva koje je trajalo 644 godine – kaže Mičeta.

Koliko je serija učinila uslugu knjizi?

– Uspeh knjige pre svega leži u seriji, jer ljudi žele da saznaju još nešto više. To je ludilo koliko je serija popularna. U Turskoj kažu da treća sezona pobija sve gledanosti. Zvali su me iz Sarajeva, kažu da jedva mogu da pronađu moju knjigu.

Da li gledate seriju?

– Tu i tamo. To je vrlo lepo upakovano, dramaturški i produkciono dobro urađeno. Sve je šareno, lepe žene, vlast, moć, ubistva, intrige, podmetanja. Pri tome sve to šljašti, to je doba o kome malo ko zna, intrigantno je – harem, sultan, žene. Oni su to vrhunski napravili.

Da li Vam je ranije bavljenje visokom politkom u novinarstvu pomoglo u rekonstrukciji tehnologije vlasti u 16. veku?

– Tehnologija vlasti je od Rimskog carstva do Vašingtona sada i najvećih današnji sila uvek ista. Treba osvojiti teritorije, tu vlast zadržati i biti dominantan da bi tvoja nacija bolje živela. Imamo veru, vladara, vojsku i novac. Na sreću više nema tih oblika vladavine, osim u nekim zemljama. Vlast je smenjiva i podeljena, mada je suština je i dalje ista. Meni je to proučavanje istorije, bavio sam se Francuskom revolucijom, Rimskim carstvom, Oktobarskom revolucijom i sada Osmanskim carstvom, pomoglo da bolje razumem današnjicu. Osmanskim carstvom bavim se jer čovek mora nešto da zna, ako razmišlja o svojoj istoriji. Ciceron je još pre Hrista rekao da upoznajući svoju istoriju odrastamo. To važi za svako doba – od papirusa do vindousa, pogotovo u onim narodima kod kojih je razvijen mit i gde je istorija bazirana na narodnim junačkim pesma. Za približavanje srpske istorije više je učinila serija o Vuku Karadžiću, nego mnoge knjige. Ja sam dugo, više godina izučavao Osmansko carstvo, a skoro godinu i po sam po 10 sati dnevno samo pisao ovu knjigu.

Koliko je autorski izazov da se od ekonomije preko političkog novinarstva pređe na knjige i istoriografiju?

– Pisao sam za NIN, najčuvenije novine u Jugoslaviji gde nigde nije smela da se desi greška. Radio sam dosta feljtona i prvi u istoriji tog nedeljnika napisao NIN u NIN-u – Razgovori sa Adilom Zulfikarpašićem. Faktički sam radio onako kako je govorio Predrag Milojević: „Samo veliki pisci imaju pravo da pišu dosadno, a mi novinari moramo da pišemo zanimljivo“. Tako sam radio i ovo. Ja sam i dalje novinar, jer ne znam šta znači publicista. Iako neki ne misle da je to tako, ja i dalje doživljavam da je knjiga samo produženi, malo veći tekst, kako bi rekli postmodernosti i da to mora biti tačno. Za ovu knjigu sam koristio mnogo izvora, od Jozefa fon Hamera, Halida Inaldžka, Obolenskog, Ostrogorskog do Radovana Samardžića.

Kako ste došli do podataka o sultaniji Hurem, jer je u haremima evidencija vođena samo o dolasku žena i eventualno rađanju sultanovih naslednika?

– Žene su čudo. Ja sam u knjizi objašnjavao kako se u 16. veku doživljava žena – kao nevešto sklepan muškarac. Međutim, u tom periodu imamo Katarinu Mediči koja vlada, Veroniku Franko, najčuveniju kurtizanu i pesnikinju u Veneciji, slikare, pesnikinje, Mariju Stjuart.. Hurem iz najgore pozicije postiže najviše. Kako sam napisao, ona je pobedila kao žena, da bi mogla da vlada kao majka. Ona ima konkurenciju od 300 lepotica, 300 „Monika Beluči“ je protiv nje, plus Ibrahim paša, vlast, svi je mrze zato što se mnogo približila Sulejmanu. Ona je apsolutno genijalna ličnost tu nema spora.

Danas nema velikih vođa

Da li se u današnje vreme može naći pandan vladarima i državnicima kakvi su bili Sulejman Veličanstveni i njegovo savremenici vladari Karlo Peti, Henri Osmi, Fransoa Prvi…?

– Danas nema više velikih. Predrag Milojević je davno rekao: „Više nema vođa, sve su u pitanju poslovođe“. Sad je aktuelan film o Linkolnu. Kad ga poredimo sa Klintonom, Bušom, Ruzveltom nebitno ili Staljina sa Jeljcinom ili Čerčila i Toni Blera – to je opšta kriza te vrste ličnosti, koja se izgleda pojavljuje u kriznim dobima, kada narodni, politički lideri i stranke ocene da treba da se oslone. Tako je u Rimskom carstvu vlast davana diktatoru najduže na šest meseci, sa izuzetkom Cincinata, koji je bio diktator 16 dana, obavio posao i vratio se da kopa na farmi. Sad je sve prebačeno na institucije, a u određenim trenucima kad levak vlasti treba da se suzi zbog brzog reagovanja, verovatno takve ličnosti izbijaju. U 16. veku imamo Henrija Osmog koji je potpuno uzdrmao englesku kraljevinu promenivši veru. Napustio je katolicizam zato što želi da oženi Anu Bolen, potom i druge žene, a u Osmanskom carstvu imao Sulejmana, koji ima 300 žena, a hoće samo jednu. To je takođe skandal u njegovom carstvu, jer to nije normalno. To su antipodi koji pokazuju da je to bio veličanstven vek.