Svaka sličnost nije slučajna

Ljubiša Rajić, profesor Filološkog fakulteta i Jovan Teokarević, docent na Fakultetu političkih nauka. Može li se reći da politička atmosfera u Srbiji danas podseća na Miloševićevo vreme?

Ateizam nepoželjan

Omer Karabeg: U kojoj meri je radikalni nacionalizam zahvatio mladu generaciju? Vi ste profesori univerziteta, radite sa studentima. Kakva su vaša saznanja?

Jovan Teokarević: Nažalost, ja imam problem da razumem svoje studente. To moram da priznam, vrlo mi je teško što to moram da kažem. Nije reč toliko o nacionalizmu, koliko o nekoj vrsti zbunjenosti ili konfliktnosti koja u njihovom sistemu vrednosti postoji. Jedan od razloga je svakako obrazovanje koje su sticali tokom 90-ih godina. Ali čini mi se da je to dobrim delom i zbog toga što su izolovani od sveta. To najbolje vidim po reakcijama kada na fakultet dovedemo nekog kolegu iz inostranstva. Onog trenutka kad su suočeni sa nečim drugim, sa nekim ko je stranac ili ko drugačije misli odmah iz njih izbija neki defanzivni, ili, da tako kažem, defanzivno – agresivni stav, pokušaj da se brane, da brane srpstvo, državu. Meni je skoro jedna studentkinja zamerila što se iz mojih predavanja, kao i iz predavanja ljudi moje generacije na fakultetu, vidi da smo ateisti.

Ljubiša Rajić: Kad je reč o ateizmu, evo jednog primera iz mog iskustva. Na jednom ispitnom roku iz istorije književnosti većina mojih studenata prve godine odustala je od ispita čim je dobila pitanje koje se odnosilo na religiju zato što znaju da sam ja ateista, pa nisu od mene očekivali bilo kakvo pitanje koje ima veze sa Bogom i s religijom. Jedva sam uspeo da im objasnim da je ispitno gradivo jedna stvar, a da su moja verska uverenja potpuno irelevantna u odnosu na ono što radim kao profesor. Kod njih je evidentna velika politička i kulturna zbunjenost prouzrokovana lošim obrazovnim sistemom. Njihovo neznanje je ogromno, koliko god se mi pravili da je naša škola još uvek dobra, njihova nesposobnost da razmišljaju, da argumentišu, da razlikuju bitno od nebitnog je velika jer ih tome nisu učili u školi. I ta zbunjenost se onda ispoljava kroz neku vrstu agresije koja dobija nacionalističke prizvuke.

Omer Karabeg: Iz ovoga što ste rekli izgleda da je izuzetno veliki uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Jovan Teokarević: Ja mislim da u ovoj zemlji ima mnogo ljudi koji govore da su vernici, ali koji se nimalo tako ne ponašaju. Oni prodaje jeftino, lažno pravoslavlje koje je samo podsticaj i opravdanje za veoma lošu politiku.

Ljubiša Rajić: Meni se čini da je klerikalizacija društva daleko odmakla. Crkva je uspela da se nakači na državni aparat tako da je država finansira, da umesto nje propoveda veru preko sistema obrazovanja, da se umesto nje suprotstavlja hrišćanskim sektama tako što je policiji dato u nadležnost da se bavi sektama. Mladima se kao prava hrišćanska vera nudi nešto što se u suštini svodi na materijalni i politički interes. Ali, na kraju krajeva sve će se završiti kao što je bilo sa obaveznim marksizmom u školama i na fakultetima – veronauka će na kraju postati najomraženiji predmet zato što svi moraju da ga uče, a često ga predaju nesposobni ljudi. Ali crkva je ipak daleko odmakla.

Ljubiša Rajić: U pojedinim elementima da. Politička atmosfera je označena, pre svega, pokušajem ograđivanja od sveta. Takvu politiku vode, pre svega, Demokratska stranka Srbije i Srpska radikalna stranka. Čini mi se čak i više Demokratska stranka Srbije koji sada preuzima onu ulogu koju je na neki način imao JUL devedesetih godina. Ono što vidim kao karakteristično u ovom trenutku, to je pokušaj da se uništi bilo kakva opozicija, da se dalje oslabi nevladin sektor i da se oslabe kontrolni mehanizmi u društvu. Ovo poslednje moglo se, recimo, videti po tome što je ministar prosvete Zoran Lončar okrivljen za utaju 7,5 miliona dinara poreza, a to je prošlo kao sićušna vest na nekoj 15. stranici novina, mediji su to uglavnom prećutali. Ne bih, međutim, rekao da imamo raspirivanje ratne propagande, kao što je to bilo devedesetih, to su u ovom trenutku samo marginalne pojave – ministar Slobodan Samardžić, Koštuničin savetnik Aleksandar Simić i još poneko.
Jovan Teokarević: Čini mi se, međutim, da tri stvari podsećaju na ono što smo imali devedesetih godina. Prvo, imamo podelu na dve Srbije. Uprošćeno govoreći – jedna je nacionalističke, druga proevropske, jedna antizapadne, druga prozapadna. Drugo, čini mi se da nismo uspeli ni danas, kao ni devedesetih, da dođemo do nekog nepisanog, prećutnog konsenzusa o osnovnim prioritetima ovog društva, države i nacije. I treće, imam utisak da je Srbija ponovo u nekoj vrsti limba, u jednoj vrsti nesnalaženja u svetu – negde između.
Omer Karabeg: Boje li se ljudi da otvoreno iznose svoje mišljenje ako je ono suprotno od vladajućeg, posebno kada je u pitanju Kosovo?
Ljubiša Rajić: Da, apsolutno. Postoji neka vrsta straha da se ne zamerimo postavljajući nezgodna pitanja. Recimo, kad postavim pitanje: „Zamislimo da se sad Kosovo vrati pod okrilje Srbije, šta ćete da učinite sa kriminalom, nezaposlenošću, zagađenošću, ogromnim natalitetom, s činjenicom da Kosovo samo pet odsto prihoda stiče iz sopstvene proizvodnje“, ljudi neće o tome čak ni da razgovaraju. Mislim da, uz strah, postoji i neka vrsta blokade – ljudi ne žele da vide stvarnost onakvom kakva je zato što im je tako lakše. Ali i pritisci su jako veliki. Znam ljude koje noću uznemiravaju telefonom i prete im, a policija ne reaguje ili prekasno reaguje. Svi ti neonacisti i skinhedsi previše slobodno vršljaju po Srbiji radeći ono što su u svoje vreme jedinice bezbednosti radile na ulicama.
Jovan Teokarević: Da, ljudi se boje, i to je, čini mi se, široko rasprostranjeno. Mislim da je za atmosferu u Srbiji bitno da li će povodom osamostaljivanja Kosova biti nasilja, ne samo na Kosovu nego i u Beogradu i Srbiji, odnosno hoće li se već jednom prestati sa upotrebom nasilja u srpskoj politici. Radikali i narodnjaci, čini mi se, imaju šansu da pobede na izborima samo ukoliko do 11. maja, kada su raspisani izbori, bude sukoba na Kosovu i u Srbiji. Cilj tih sukoba, naravno, neće biti popravljanje šansi Srbije da povrati Kosovo, niti da kosovski Srbi žive bolje, već otvaranje unutrašnjeg fronta prema ljudima koji drugačije misle, recimo, priznaju da je Kosovo nezavisno i žele da, bez obzira na to ili baš i zbog toga, Srbija ide u Evropsku uniju.
Omer Karabeg: Kad govorimo o nasilju, postoji li danas neka vrsta partijskih milicija spremnih da se obračunavaju sa neistomišljenicima kao što je to bilo u Miloševićevo vreme.
Jovan Teokarević: Ne znam za njih, ali bilo je dovoljno da se nasilje blagosilja i podstakne od strane ministara u vladi, pa da se Beograd 17. i 21. februara pretvori u bojno polje. Očigledno da ima dosta konfliktnog potencijala i nekih kompleksa koji, naročito kod mlađih ljudi, mogu vrlo lako da izazovu potrebu da se krene u nasilje.
Ljubiša Rajić: Samo neko ko radi u službi bezbednosti može znati da li nešto takvo postoji, ali huligana, fudbalskih navijača, skinhedsa, organizacija poput „Obraza“ i „Dveri“ ima sasvim dovoljno da se oni mogu pokrenuti u bilo kom trenutku. Ne treba zaboraviti da su sada stasale generacije koje su devedesetih godina socijalizovane u atmosferi rata, govora mržnje i nacionalizma uvedenog odozgo kao sredstva političke borbe. Zbog toga je potencijal nasilja prilično veliki u društvu. To se može primetiti i po broju onih koji su skloni da opravdavaju svaku vrstu nasilja. Toga se ja bojim.
Omer Karabeg: Dešava li se danas da se javne ličnosti dele na patriote i izdajnike kao što je to bilo u Miloševićevo vreme?
Jovan Teokarević: Da. To je pogubno za ovo društvo i čini mi se da Srbija nema nikakve šanse za oporavak, za napredak dok se takva vrsta nametnutih, lažnih, besmislenih podela ne izbriše. To je ono što je strašno i imam utisak da ćemo se toga naslušati u predstojećoj predizbornoj kampanji.
Ljubiša Rajić: To je veštačka podela izazvana iz političkih razloga. Kolega Teokerović je potpuno u pravu kad kaže da ćemo se toga ovde naslušati. To radi ova narodnjačka, kvazipatriotska struja.
Omer Karabeg: Koliko je danas u Srbiji jaka ideologija izolacionizma koja je u Miloševićevo vreme u svom najgrubljem vidu bila izražena u onoj floskuli – ješćemo korenje, ali ćemo sačuvati nacionalni ponos?
Ljubiša Rajić: Problem je u tome što kod nas izolacionizam nije ni neka vrsta političkog programa, ni nešto promišljeno, nego je prosto neka reakcija u smislu – dolazi nam nešto nepoznato, strano, ja to ne razumem, dakle, ja sam protiv toga, hajde da podignemo ogradu. To je mentalitet statične, seoske sredine koja se pet – šest stotina godina nije menjala i koja je samo pretočena u glave naših političara od kojih mnogi potiču iz takvih sredina. A kod mladih je izolacionizam posledica toga da osamdesetak posto studenata nikada nije izašlo van granica Srbije. Oni prosto ne znaju kako izgleda svet van ove zemlje sem onoga što vide na televiziji ili što saznaju surfovanjem po internetu. A političari to koriste da bi ubedili ljude da mi možemo sami.
Jovan Teokarević: Ideologija izolacionizma danas ne postoji u obliku kakav smo imali početkom devedesetih godina. Danas se stvara jedna nova ideologija, lukavija i dugoročno posmatrano možda opasnija. To je ideologija takozvanog evrorealizma – to je formulacija premijera Srbije koju su prihvatili i neki analitičari. To je nešto što bismo mogli da nazovemo novom varijantom nesvrstane politike. Polazi se se od toga da bi održavanje nekih funkcionalnih odnosa sa Evropskom unijom, uz još bolje odnose s Rusijom, pa onda sa Indijom, Kinom i nesvrstanima bilo najbolje rešenje za budućnost ove zemlje. Reč je, po mom mišljenju, o iluziji koja ne uzima u obzir ko su glavni ekonomski, politički i bezbednosni partneri Srbije. Svi oni se nalaze na zapadu i na severu Evrope. Zastupnici evrorealizma kažu da za nacionalne interese nije dobro da Srbija postane članica Evropske unije, već treba da eventualno bude kandidat za članstvo, da se malo više veže za Evropsku uniju, usvoji nešto njenih standarda, ali ne baš previše jer bi to moglo da ugrozi one na vlasti, da umesto sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji nam nudi Evropska unija, potpiše sporazum o slobodnoj trgovini, ali da istovremeno sličan sporazum ima i sa Rusijom, pa da onda služi kao neka karika koja će povezivati Evropu i Evroaziju. Kao da oni i bez nas već ne sarađuju jako dobro. To je nešto što je potpuno neverovatno, ali vidim da se ta ideja razvija i svakog dana obogaćuje sve neverovatnijim i neverovatnijim pretpostavkama.
Omer Karabeg: Mislite li da bi u slučaju pobede Srpske radikalne stranke na izborima u maju, Srbija postala opasno mesto za ljude koji se ne slažu s njenom ideologijom? Da li se bojite da bi opet bilo progona nepodobnih profesora sa univerziteta, kao što je to bilo 1998. godine na inicijativu Srpske radikalne stranke?
Ljubiša Rajić: Sasvim je moguće, mada možda ne u toj meri da bi na univerzitet vraćali ljude poput Vlade Teodosića, tadašnjeg dekana Ekonomskog fakulteta, i Radmila Marojevića, dekana Filološkog fakulteta u to vreme, i njima sličnih. Ja, međutim, očekujem rast korupcije, prekid bilo kakve reforme u vojsci, policiji i državnoj upravi, čak i nazadovanje. Došlo bi i do pojačanog iseljavanja. Ali neće baš moći da odu toliko daleko kao što su išli devedesetih godina. Ipak je ovde stvorena jedna nova, viša klasa koja zna da ne može da zaradi nikakav ozbiljan novac, ako se vratimo u devedesete, i koja će pre ili kasnije početi da blokira takve pokušaje.
Jovan Teokarević: Verujem da se na duže vreme ništa ne može ponoviti u onom obimu i intenzitetu kakav smo imali devedesetih godina. Uostalom, možda Srbija treba da prođe kroz još jedan krug pakla da bi se do kraja ogolilo isprazno trućanje populista o tome da će oni konačno da isteraju socijalnu pravdu. Bolje bi bilo da ne prolazimo kroz to, ali čini mi se – i ako se to dogodi – neće trajati predugo, a Srbija će iz toga izaći s nekom lekcijom više.
Omer Karabeg: I na kraju, verujete li da će Srbija na majskim izborima izabrati evropski put ili će prevladati snage radikalnog nacionalizma i izolacije?
Ljubiša Rajić: Ne usuđujem se bilo šta da predviđam, ali sam zabrinut.