„Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“: Kako se ulazi u svet opijata i kako iz njega izaći? 1Foto: I. Martać

„Prestao sam da budem zadovoljan bilo čime što mi se u životu dešava i tražio sam instant zadovoljstvo. Svaki put kada bih ostajao duže bez droge, jednom čak i do pola godine, u jednom momentu bih shvatio da ustanem ujutru i – ništa. Šta god da mi se desi – ništa. Nije bilo nikakvog ispunjenja“, istakao je autor Lazar Strugar za list Danas na projekciji filma o bolestima zavisnosti „Od sumraka do smisla“, čije prva epizoda je emitovana u Studio Centru pod nazivom „Raspad“.

Ideja o snimanju filma nastala je uz pomoć Zorana Živančevića, direktora nevladine organizacije za prevenciju narkomanije Marita Zapadni Balkan, koji ga je pozvao da razgovara o tome da se novac prebaci u fond da se snimi film, gde je Strugar odmah prihvatio jer je bio ozbiljan heroinski ovisnik i bio je upoznat koliko je taj svet opasan, i istakao da su ga više puta vraćali u život, da je imao čak i kliničku smrt, ali i prestanak rada srca i mozga.

Kaže da je ovo prva epizoda „Raspad“ gde se vidi kako sve izgleda na kraju, kada se već nađete u svetu zavisnika, a da će druga epozoda govoriti o tome zašto se nije pre izašlo iz sveta droge, gde će izlečeni zavisnici govoriti o tome koliko su se puta vraćali na isti problem i iz kojih razloga.

Film je započet uz reči koje je Strugar dugo čekao da izgovori „Vežite se – polećemo“.

Lazar Strugar ističe da je ovo najvažnije veče u njegovom životu gde zvanično prestaje da bude bivši zavisnik jer je ovim filmom uspeo da dugogodišnje korišćenje heroina pretoči u istraživanje, gde dodaje da dok god budemo imali više pitanja nego odgovora o ovoj temi, imaćemo problem.

U filmu je istaknuto da postoje četiri faze koje se prolaze kada se ulazi u svet zavisnika. Prva je eksperimentisanje supstanci, gde osoba nije svesna posledica ili biva svesna ali smatra da mu od samog isprobavanja neće biti ništa.

Druga faza je društvena upotreba droge, gde se osoba miri sa tim da će ponekad koristiti drogu i postavlja granicu o upotrebi psihoaktivnih supstanci, dok je pretposlednja faza zavisnosti svakodnevna preokupiranost gde se osoba ne odupire uzimanju droge i krši određene granice koje je u prethodnoj fazi postavio i zbog toga se oseća krivim, ali nastavlja konzumaciju jer je svestan da strah i griža savesti nestaje njihovom upotrebom.

Poslednja i krajnja faza jeste uzimanje i konzumacija droge da bi se ponovno osetili „normalnim“ i stekli osećaj da su deo društva pre početka konzumacije ovih supstanci.

U filmu se navodi da se najviše krivičnih dela zapravo pravi za ili zbog droge, a ističe se da zavisnici ne znaju da razmišljaju i da je važno raditi sa porodicom, a ne samo sa zavisnikom u procesu lečenja.

Nakon projekcije filma, za Danas, Lazar Strugar rekao je da je ovo prvi put da je uradio nešto za šta je duboko i emotivno vezan i jako je zadovoljan kako je prva publika to prihvatila, jer su mnogi od njih bili oni koji znaju o čemu se ovde priča i dodaje, da se oni ne mogu prevariti.

Na pitanje reporterke Danasa da li se i on sam vraćao na konzumaciju ovih supstanci i zbog čega, potvrdio je da jeste i da on lično ne zna nikoga ko se više puta vraćao tome, a da je razlog zašto se vraćao to što nikada nije mogao da nađe smisao u životu, jer je sve uspeo da uradi u životu veoma rano od škole, preko fakulteta do posla.

Strugar navodi da su posledice ostavljanja teških droga velike i da je proces oporavka jako dug, „pet do šest meseci traje oporavak mozga, nisam mogao da čitam, nisam mogao da pamtim, nisam mogao da nađem put od mozga do usta po kojim bi misli mogle da teku“, ali se našalio da sada „usta ne zatvara“.

Ističe da institucija ne može sama po sebi ništa. Institucija i bilo koji rehabilitacioni program ili državna ustanova ne može da pomogne čoveku ako čovek neće da mu se pomogne. Potrebno je baviti se uzrokom, gde se čovek mora suočiti sam sa sobom.

„Za nas koji smo dodirnuli dno mnogo je lakše. Ja kada sam se pogledao u ogledalo, imao sam 57 kilograma. Za mene nije bilo teško da se pogledam u ogledalo i da kažem: to je to“, rekao je Strugar i dodao da se u razgovoru sa mentorom vraćao u najranije detinjstvo i u razgovoru sa drugima na lečenju vidi se šta je nekoga prelomilo – „Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“.

Lazar Strugar želi da ukaže na veliki problem rasprostranjenosti bolesti zavisnosti u našem društvu, a u ovom filmu pomogli su mu mnogi saradnici, članovi njihovih porodica, direktor kancelarije za borbu protiv droga Milan Pekić, direktor NVO za prevenciju narkomanije Marita Zapadni Balkan Zoran Živančević, ali i njegova supruga Vesna Strugar, koja kaže da je njen lični motiv bila „emocionalna, duhovna i intelektualna podrška suprugu, ali kako se tema razvijala i Lazarovo istraživanje širilo, motivi su se samo nizali, pa sam do početka snimanja postala saradnik na scenariju, ali i organizator snimanja, vozač i „dečko-za-sve“. Naučila sam mnogo o postupku snimanja, o dokumentarcu, kao žanru, ali najvažnije od svega je uvid koji sam dobila o bolestima zavisnosti i o našem društvu koje je toliko hermetično u odnosu na problem koji je više nego zastupljen, nažalost. Mnogo je ljudi kojima sam želela da pomognem, ali nisam znala kako. Ovaj film predstavlja prvi korak na tom putu“.

„Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“: Kako se ulazi u svet opijata i kako iz njega izaći? 2 „Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“: Kako se ulazi u svet opijata i kako iz njega izaći? 3 „Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“: Kako se ulazi u svet opijata i kako iz njega izaći? 4 „Svi smo mi negde povređeni i svi smo mi negde, dok ne nađemo svoj smisao, olupine“: Kako se ulazi u svet opijata i kako iz njega izaći? 5

Jovan Borozan, reditelj i snimatelj, govorio je o iskustvu koje su imali u toku samog stvaranja filma i ističe da su veliku sreću imali u sagovornicima koji su bili fantastični i iskreni, ali i da su prolazili i kroz teške faze snimanja, pogotovo jer je postojao ograničen budžet te je improvizacija nekada bila neophodna, ali smatra da su likovi bili vrlo živopisni.

„Mislio sam da napravimo neku festivalsku formu, koja bi išla sa tim zanimljivim likovima koji su otvorili dušu, ali poenta je da se ipak napravi televizijski materijal i da to vidi što više ljudi i omladine“, rekao je Mateja Racko, montažer i reditelj u montaži filma.

Realistički je dodao da vidi da je publika bila potresena, ali je važno otkriti koje emocije goni mlade, kako bi i shvatili da li će ovaj film da ih dotakne. Jačina i značaj ovog filma su realni likovi koji imaju vrlo živopisan, slikovit i direktan način obraćanja, alli dodaje da je najvažnije to što su autentični.

Strugar je istakao da je on pronašao svoj smisao u onome za šta nikada ne bi rekao da je rešenje: „Dom, sigurnost, porodica i neki temelj. Samo mi je u životu falio jak temelj na kojem ja mogu da improvizujem“.

Glavni problem narkomanije je needukovanost. „Najteža droga je ona za koju si rekao nije to ništa“, rekao je Strugar i dodao da za one koji su bili u problemu sa narkoticima, lake droge nisu naivne.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.