Foto: EPA-EFE/ABIR SULTANVIše od nedelju dana nakon što je 7,8 rihtera načelo, a 7,5 rihtera dokrajčilo pograničnu oblast između Turske i Sirije, situacija se polako vraća u normalu.
Ovo svakako nije tačno za stotine hiljada ljudi koji su direktno pogođeni katastrofom. Onima čiji su članovi porodice ostali zarobljeni ispod ruševina, koji su ostali bez doma i smisla, njima su životi nepovratno uništeni.
Međutim, nama ostalima koji sa bezbedne udaljenosti posmatramo posledice ove katastrofe, situacija se polako vraća u normalu.
Vesti iz Turske i Sirije i dalje zauzimaju udarna mesta na portalima i informativnim emisijama, ali se narativ promenio. Fokus izveštavanja pomerio se sa iskopavanja žrtava na suočavanje sa tragedijom. Da li ima dovoljno mesta za smeštaj ljudi koji preko noći postali beskućnici, koliko je građevisnkih preduzimača uhapsila Edrodaganova policija, da li je Asad konačno dozvolio otvaranje graničnih prelaza kako bi humanitarna pomoć lakše bila dostavljena…
Sve ove vesti, iako naizgled razlličite, služe istoj svrsi – tragediju nepojmljivih dimenzija treba nekako racionalizovati. Svaki tekst o naporima spasilačkih misija, pomeranju tektonskih ploča i opasnostima divlje gradnje svodi nesrećnu sudbinu stotine hiljada ljudi na veličinu zalogaja koji možemo da svarimo.
Objašnjavanjem, analiziranjem, kritkovanjem i veličanjem događaj se emotivno prazni i smešta u domen racionalnog. A ako je već u racionalnom, onda na to može i da se utiče. Neizgovoreni podtekst takvog medijskog narativa je da je kontrola uvek u našim rukama. A nije.
Da se razumemo, nema ovde govora o nekoj globalnoj zaveri da se javnosti zamagli pogled. U prirodi je čoveka da racionalizuje sve ono što ne razume, da imenuje i etiketira, traži svoje heroje i antiheroje. U antičkoj Grčkoj tome su služili mitovi, danas imamo medije.
Drugačije ne može. Jer zaista, šta radiš sa fotografijom čoveka koji sedi i odbija da pusti ruku svoje ćerke koja je u snu ostala zatrpana ispod tona šuta? Sredovečnog čoveka koji bez trunke emocije na licu sedi na ruševinama svog dojučerašnjeg života, grčevito se držeći za ruku nesrećnog deteta koje je odavno izdahnulo. Kako to da razumeš, šta iz toga ima da se nauči?
Nema tu nikakve lekcije. Nema ni utehe, ni smisla. Samo nefiltrirana tuga i strah.
To samo primiš u sebe i pokušavaš da ukrotiš slanjem humanitarnog sms-a, postom podrške na mrežama, molitvom – kako već ko.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
