Turajlić: Gomila nečuvenih uvreda od državnih zvaničnika, nema tu dijaloga

Turajlić misli da vlast i ne želi taj dijalog, „jer od predsednika, preko premijerke i ministara, stiže gomila nečuvenih uvreda i izraza, što se ne izgovara ni na ulici, a kamoli sa zvaničnih mesta“.

Ona je za agenciju Fonet rekla i da predsednik Srbije, ocenama da su lideri opozicije „fašisti, bednici, ološ i nasilnici, zastrašuje sve koji drugačije misle“.

Zastrašuje, istovremeno, i „masu ljudi nad kojom ima uticaj, naročito zaposlene u državnoj upravi“, rekla je Turajlić.

„Ljudi koji izlaze na proteste protiv vlasti, isto osećaju dozu straha“, ocenila je ona, pošto „ne znate kada će neko od njegovih jurišnika da vas sretne na ulici i da vas izudara, jer je predsednik rekao da ste ološ, a ološ treba izudarati“.

Upitana zašto bi neko zastrašivao biračko telo, Turajlić je odgovorila da se „ne može biti apsolutni vladar, ukoliko svi nisu uplašeni i pokorni, a da bi bili pokorni, moraju biti uplašeni“.

Ona se ne slaže sa ocenama da Vučić odbija dijalog sa opozicijom, jer i dalje ima snažnu podršku u biračkom telu, pa nema razloga da pravi ustupke, jer je uverena da „u njegovim govorima raste stepen histeričnosti“.

Kako je protumačila, „njegovo ponašanje deluje kao da nije siguran više ni u sopstvene saradnike“.

„Ako se minorna grupa ljudi buni, a on ima masovnu podršku, zašto se onda 90 odsto njegovih obraćnja, obraćanja gospođe Brnabić, Vesića ili Vulina, odnose na tu minornu grupu bednika koji nešto traže“, upitala je Turajlić, koja je i članica Političkog saveta Pokreta slobodnih građana (PSG).

Ona misli da „nešto nije u redu, ukoliko zbog nekog mrava na stolu, prekidate sve i bavite se mravom“ ili možda „shvatate da je taj mrav džin koji je ozbiljno počeo da se pomalja i to vas ozbiljno brine“.

Turajlić ne očekuje „društvenu kataklizmu“ i podseća da se i „devedesetih se, za vreme Slobodana Miloševića, mislilo da će „eskalirati unutrašnji građanski sukobi, pa se nekako razrešilo i on je na kraju ipak otišao relativno mirno“.

Prema njenom predviđanju, pitanje je trenutka u kojem će ucenjeni građani Srbije razumeti da opasnost od otpuštanja sa posla nije neka opasnost i da je njihova realna šansa na drugoj strani, na kojoj mogu ponovo postati slobodni građani.

„To se već dogodilo krajem 1999. i početkom 2000. kada je Srbija proključala i promenila se“, uprkos činjenici što je skoro polovina „glasala za Miloševića, jer najteže je sebi priznati grešku“, ocenila je Turajlić.

Ona se plaši da neće ni doći do dijaloga vlasti i opozicije, jer smatra da „predsednik Vučić nije u stanju da vodi dijalog“.

„Za njega je ta reč posprdna“, smatra Turajlić, koja ne zna kada je on uopšte vodio dijalog, jer je, „dok je bio kod Šešelja, slušao naredbe, a danas je teško poverovati da vodi dijalog sa Vulinom, Vesićem i onim ministrom koji je plagirao doktorat“.

Ona dopušta mogućnost da dijalog bude posledica „nekog međunarodnog posredništva, jer je u ovoj maloj podeljenoj zemlji, na kraju, uvek potreban neko sa strane koji podržava jednu ili drugu stranu“.

Turajlić bi, međutim, volela da „mi to možemo da razerešimo međusobno, jer bi to za zemlju bilo bolje“.

Kada je reč o izborima, ona se osvrnula i na činjenicu da su se protesti „raširili u 100 gradova i da je svet koji izlazi na ulicu, bez obzira na njihov broj, shvatio da nešto mora da se menja“.

„Ako taj broj dovoljno naraste, ako ljudi budu dovoljno informisani, tako što će opozicija da obiđe svako selo, kao što je to bilo pre izbora 2000. godine, onda možda može da se razmišlja i o izborima“, obrazlaže Turajlić.

Podsećajući da su „izbori 2000. dobijeni bez javnog servisa i dijaloga“, ona je konstatovala da opozicija sada iz nekog razloga širi optimizam tipa „evo samo što nije“.

„Ne deluje da opozicija ima strategiju“, ocenila je Turajlić i predočila da „mi uopšte nismo blizu momenta ‘evo samo što nije'“.

Kako je napomenula, „mi smo negde, što bi Čerčil rekao, na kraju početka, ako smo i na kraju početka, a sasvim sigurno nismo stigli do početka kraja“.

Turajlić zamera opoziciji što izlazi sa predlozima o medijima i Regulatornom telu za elektronske medije (REM), koji nisu „usklađeni sa propisima i zakonima“ i što deluje da „ne konsultuju eksperte, niti stvari osmišljavaju do kraja“.

Ona, međutim, podržava odbijanje opozicije da prihvati poziv predsednice parlamenta Maje Gojković na konsultacije, koje su predstavljene kao dijalog.

Turajlić ukazuje da je Gojković, načinom na koji je vodila Skupštinu, pokazala da je nesposobna i da sa njom ne može da se komunicira.

Opozicija bi, prema njenom stavu, trebalo da traži ostavku predsednice Skupštine i imenovanje drugog čelnika parlamenta iz redova Srpske napredne stranke (SNS), „posle čega bi mogli da se vrate u salu“.

Govoreći o rečniku na javnoj sceni, Turajlić je ukazala da je „prostački i nasilnički“ i da obe strane koriste izraze koji nisu primereni, ne isključivši iz kritike ni lidera PSG Sergeja Trifunovića.

Povodom pretnji i optužbi na račun novinara, ona je ocenila da je na te optužbe „nemoguće odgovoriti“.

Kada neko „montira snimak i optuži vas za apsurd, na to nema odgovora“, a nema ga i „jer je tužilaštvo pod šapom predsednika države“, napomenula je Turajlić.

Kako je rekla, „sada je pitanje kako vi da objasnite javnosti da o Kosovu odlučuje Aleksandar Vučić, a ne Slobodan Georgiev“.

„Za to vam je potreban Javni servis, kao i u slučaju Rade Trajković, koja je optužena da je cinkarila državu“, podsetila je Turajlić, ističući „važnost pristupa širokom gledalištu“.

„Vučić morao da ucenjuje ljude da dođu na miting“

Povodom velikog mitinga vlasti u Beogradu, ona je procenila da će se „svi ti mitinzi obiti SNS o glavu“.

„Prvo, ta ‘Budućnost Srbije’ je histerija, drugo Vučić, iako govori o najvećem mitingu ikada, nikada ne može da postigne broj koji je bio na prvomajskim paradama kada se on nije ni rodio i, treće, da bi skupili toliko autobusa za Beograd morali su sve te ljude da ucene“, rekla je Turajlić.

Ona za ovu poslednju tvrdnju nema neposredne, ali ima posredne dokaze, čije izvore nije želela da imenuje.

Uprkos svemu, Turajlić veruje da „veliki broj ljudi u ovoj zemlji zapravo zna šta se dešava“ i da se to, „kao bumerang, mora vratiti onom ko vrši prinudu, jer će ljudi u jednom trenutku reći – ‘e sada me više nećeš gurati u autobus'“.

Kada je reč o protestima građana, ona smatra da su autentični, jer većina demonstranata ipak „ne bi glasala za opoziciju“, ali u tome vidi i „slabost protesta“, pošto se i dalje „traži lider, koji će da nas prevede preko reke Jordan i da nas spase“.

Kako je precizirala, posle „tragičnog ubistva premijera Đinđića, nije sve počelo da propada samo zbog toga što je nestao čovek sa vizijom, od koga je napravljen kult, već zato što nisu bile izgrađene insititucije države“.

Srbija „posle Vučića“

Turajlić zato ističe da su Srbiji potrebni „mlađi ljudi, koji su stručni u svojim oblastima i kojih ima po strankama opozicije, ali nisu u prvom planu“.

Za nju je „ključno pitanje u kojem će trenutku sadašnji lideri razumeti da je bolje da se povuku u drugi red i da prvi prepuste novim ljudima u kojima će građani prepoznati šansu da se u zemlji nešto ozbiljno napravi“.

Kako je poručila, „najvažnije je razgovarati o tome kako će Srbija da izgleda posle Vučića“, jer je „bitno šta će se raditi dan posle“.

Ako „prevlada Savez za Srbiju, onda bi zemlja mogla ponovo da bude nacionalistička i populistička“, upozorila je Turajlić.

Ona šansu vidi u „građanskim pokretima, uključujući i PSG“, ali „nikada ne bi glasala da Sergej Trufunović kreira politiku zemlje, jer je u Pokretu mnogo mladih i sposobnih ljudi“.