Mališani u hraniteljskoj porodiciA. B. (9), njen sedmogodišnji brat Đ. B. i trogodišnja A.N. nisu imali tu sreću da rastu pored roditelja, ali su se obreli u kući punoj radosti.
Ipak, kako to „neko uredi odozgo”, ovo troje mališana su pronašli svoj topli dom u porodici Rečković u Lebanu.
“Vidi i moja sestra i ja imamo iste šnalice”, dočekuje nas trogodišnja devojčica prelepih crnih očiju.
Devetogodišnja A. sedi na krevetu i osmehuje se. Ona je dete sa posebnim potrebama i kad je došla u ovu hraniteljsku porodicu nije se pomerala i nije ništa razumela.
Zahvaljujući ogromnom trudu hranitelja Aleksandre i Danijela, sada puzi i razume šta joj se kaže. Ne može da govori, ali se smeje.
“Nije mi teško da se brinem o ovoj deci. Naš je blagoslov to što smo im otvorili vrata svog doma”, kaže Aleksandra.
Ne krije da joj u početku nije bilo lako jer su mališani dovedeni kod njih bez razvijenih higijenskih navika.
“Sve je to prošlo. Mala A. N. kad je došla pre šest meseci nije uopšte pričala, a vidite sad usta ne zatvara”, priča nam ona, dok se vragolasta devojčica ne odvaja od nas.
Ona je potrčala ka ulaznim vratima kad je stigao otac sa sedmogodišnjim Đ. i svojim biološkim sinom Bogdanom. Doveo ih je iz škole. Devojčica je htela da zagrli svoju braću i oca.
Mali Đ. nas zainteresovsno gleda, ali odmah odlazi do svoje rođene sestrice, ljubi je i namešta šnalicu.
“Poželeo sam da budem hranitelj jer su mog oca očuvali hranitelji u Bojniku. Uvek mi je pričao sve najbolje o tim humanim ljudima. Pokazivao mi je njihove fotografije i posećivao ih je, kad god je mogao”, kaže Danijel.
Ovo dvoje mladih ljudi, Aleksandra ima 32, a njen suprug tri godina više, već pet godina su hranitelji. Ipak, ne brinu sami o troje dece na hraniteljstvu.
“ Mnogo nam pomaže Danijelova majka, ali i moji biološki sinovi Bogdan i Andrija. Oni su ovu decu zaista prihvatili kao svoje rođene sestre i brata. Ništa im nije teško. Mali Đ. inače, mnogo voli da čisti usisivačem i da briše prašinu. Daleko od toga da ga teram da to radi, on je mali, ali hoće čisti”, kaže hraniteljka.
Danijel, međutim, dodaje da Đ. za razliku od čišćenja, ne voli da uči i da ga škola baš ne interesuje mnogo.
“Pošao je u prvi razred, ali još ne shvata da mora da sedi i uči. Moramo mnogo da radimo sa njim jer mora da bude dobar đak”, kaže hranitelj.
Bračni par ne krije da od države dobija pristojan novac za hraniteljstvo.
“Daleko od toga da su nam pare bile osnovni motiv da postanemo hranitelji. Ipak, za troje dece, od kojih je jedno sa posebnim potrebama, i Aleksandrinu platu mesečno nam od države bude uplaćeno oko 1.000 evra. To nije mali novac, uz ono što ja zaradim kao protestantski sveštenik, naša sedmočlana porodica može lepo da živi”, iskren je Dalibor.
Aleksandra i Danijel kažu da su sebi obećali da će sve da učine da decu kojoj su hranitelji izvedu na pravi životni put.
“Svo troje će biti kod nas dok god to mogu. Otvorićemo štednu knjižicu za malog Đ. i tu ćemo da uplaćujemo novac, da ima kad treba da se osamostali. Njegovu sestru ćemo da čuvamo dok god to budemo mogli. Ona, nažalost, nikad neće moći da se sama stara o sebi”, tužno priča Aleksandra.
Mala A. N. od brata Andrije traži da joj pusti crtani film. On joj daje daljinski i kaže joj da pusti sama jer ju je on to naučio.
“Vidi, znam sama”, ponosno nam kaže trogodišnja devojčica.
Srećna je što je sama pustila omiljeni crtani film na ogromnom televizoru. I dok nas pas Lara radosno ispraća lavežom iz dvorišta porodične kuće Rečković, srce nam je puno.
Troje dece iz naše priče našlo je, uprkos teških okolnostima na početku života, svoje utočište i svoju „drugu“ mamu, ali i tatu.
Baš tu u porodici Rečković u Lebanu.
Više informacija iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
