U oganj ili k ženi pasti ravno je

Svetlana Tomin (1964) predaje Srednjovekovnu književnost na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Doktorirala je 2002. godine sa temom Vladika Maksim Branković u istoriji i književnosti. Najviše se bavila ovim svetiteljem, koji je istovremeno bio značajna crkvena ličnost i centralna figura među Srbima severno od Save i Dunava u prvim decenijama šesnaestog veka. Istovremeno, zanima je delatnost znamenitih žena srpske prošlosti, kao i način na koji su one prikazivane u književnosti. Pored knjige Maksim Branković (Platoneum, Novi Sad 2007), priredila je dve knjige Đorđa Sp. Radojičića Kulturno blago. Da li znate (Platoneum, Novi Sad 2006) i Istorijske rasprave (Dnevnik, Novi Sad 2007).
U knjizi „Knjigoljubive žene srpskog srednjeg veka“ (Akademska knjiga, Novi Sad 2007) kažete da srednji vek nije bio naklonjen ženama, što je vrlo blaga interpretacija odnosa prema ženama koji registruje literatura srednjeg veka. Recite nam nešto o sadržaju posebnih mizogeno intoniranih tekstova.

Obrazovana Jelena i nepismeni Menelaj

Roman o Troji je u srpskoj sredini preveden krajem trinaestog ili početkom četrnaestog veka. Na samom njegovom početku opisana je (meni omiljena) scena zavođenja, kad Paris izjavljuje ljubav Jeleni. Tu imamo prelep detalj o Jeleni kao pismenoj i obrazovanoj! „I kad su digli čaršav, tada Paris Aleksandar prolivaše crno vino po stolu i pisaše prstom svojim po stolu pred Jelenom caricom, i kazivaše: Gospođo Jeleno, carice, volim te. Voli i ti mene! A Jelena carica znađaše da čita, Menelauš car nije znao da čita!“ Lepa Jelena, dakle, bila je pismena, za razliku od Menelaja, tako da je Paris nesmetano mogao da joj piše ljubavne poruke vinom po stolu. Ispada da je Menelaj nastradao zbog toga što nije umeo da pročita ljubavne izjave koje je Paris pisao njegovoj ženi.

– Takve spise uopšte nije teško pronaći, kako u tradiciji pravoslavnih Slovena, tako i na Zapadu. Kao što je zaključio Žan Delimo, strah od žene nije izum hrišćanskih asketa. Ali, istina je da ga je „hrišćanstvo vrlo rano uklopilo u sebe i da je zatim mahalo tim strašilom sve do na prag dvadesetog veka“. Da podsetim samo na činjenicu da je na deset veštica na sud bio izveden jedan čarobnjak! O dijabolizaciji žena svedoče brojni citati iz tekstova srednjovekovne književnosti, kojima nastojim da zabavim studente, kada im dosade priče o žanrovima i piscima: „Nema takve glave kao što je glava zmije, niti takvog zla kakvo je zlo od žene. O, zlobni đavole, ovo je tvoje najstarije oružje. Zbog žene je, na samom početku, Adam prognan iz raja. Zbog žene, svako je uprljan, svako je ubijen, svako je obeščašćen, svako je uvređen“; „Nema kraja šteti koju može da počini zla žena“.

Kralj Milutin i Simonida

Ženska uloga, njen doprinos i njen posao ocenjuje se u društvu kao manje vredan: „Hajd’ na dvoboj, ako žena nisi!“ Setimo se narodnih pesama, u kojima kada nešto krene po zlu, kletva ide na ženu: „Ljubo moja, da te Bog ubije!“ Neko, dakle, mora da snosi teret krivice. A ko bi bio prikladniji od te inkarnacije đavola, uvek spremne da učini ili da nagovori na zlo delo? Čovek je, dakle, tražio krivca za patnju, za gubitak, za propast države, za nestanak zemaljskog raja, i našao ženu. Kako se, uostalom, ne plašiti bića koje je najopasnije kada se smeje?

Evo jednog primera iz srednjovekovne književnosti – reč je o Žitiju kralja Stefana Dečanskog, koje je na samom početku petnaestog veka napisao Grigorije Camblak. Kao što je poznato, za oslepljenje Dečanskog okrivljena je Simonida, tadašnja žena kralja Milutina, koja je to učinila na direktan nagovor đavola: „Podiže zavist đavo koji uvek mrzi dobro. A izvršilac takvog služenja bila je njegova žena“. Camblak, naravno, ne sme da optuži kralja, kojeg crkva proslavlja kao svetitelja, ali zato svoju mizogenu tiradu ispaljuje na Simonidu: „Nadvlada ženska prevara dostojna žaljenja i priče za suze, pobedi se careva premudrost ženskim spletkama, pokloni se očinska mudrost ženskoj slabosti, ugasi se roditeljska toplota ženskom bestidnošću!“ Kralj Milutin nikako nije kriv „nego izobličavamo žensku saglasnost sa đavolom, a i podleže malom ukoru, što je poslušao nju“. Da bi umanjio nesumnjiv kraljev greh, Camblak ide dalje u prošlost i podseća na primer cara Konstantina Velikog, koji je pogubio svog sina, jer je poverovao lažnim rečima svoje lukave žene. Sveprisutan faktor u mizoginim tumačenjima mesta i uloge žene u društvu je crkva. I danas SPC insistira na istom vrednosnom kodeksu koji je ustrojila u srednjem veku i kao što vidimo mainstream joj ide na ruku.

Doslednost u isticanju ženskih mana podvlači jedan srpski rukopis iz petnaestog veka, koji se čuva u Sofiji. Na pitanje šta je žena, ponuđen je odgovor: „Mužu potop, domu bura, bezbrižnosti smetnja, životu sužanjstvo, svakodnevna šteta, rat koji sam počinje, mnogo puta svršavana borba, zver koja ujeda, pečal koja tu sedi, borbena lavica, preukrašena kučka, životno zlo, bedno lukavstvo… U oganj ili k ženi pasti ravno je“.
Ponekad ni same žene nisu imale visoko mišljenje o svom rodu – učena vizantijska princeza Ana Komnina iz dvanaestog veka, koja je sastavila spis Aleksijadu, smatrala je da su žene dobre, ali kao narikače, zbog toga što lako mogu da proliju suze, kao i da nisu zainteresovane za ozbiljne poslove. One su kao probušene vaze kada je reč o čuvanju neke tajne. Rečita je i jedna grčka poslovica: razljućena žena – razbesnelo more!
U deset francuskih poslovica koje se odnose na ženu, u periodu od petnaestog do sedamnaestog veka, sedam izražava neprijateljski stav: „Ko ženu ima, svađa mu ne gine“, „Ko ženu izdržava, umreće u sirotinji“, „Dve žene čine sudsku parnicu, tri veliko ogovaranje, četiri čitav vašar“, „Veliko je čudo kad žena umre a ne počini ludorije“, „Kome Bog hoće da pomogne, njemu žena umre“, „Žal za mrtvom ženom traje do kapije“. Da navedem i jednu, pozitivno intoniranu, kao protivtežu: „Ko ima poštenu ženu, dugo živi dobro“.
Neki glagoljaš je Pesmu protiv žena ubacio u tekst moralističkog dela Cvet vsake mudrosti (prva četvrtina šesnaestog veka, pisan negde u Hrvatskoj):
„Veće žena zlobe umi nego đavli vsi pakleni…
A ni na svit još se rodil ki bi ženi vse ugodil“.
Šta karakteriše popularnu literaturu srednjeg veka?
– Poznato je da su veoma rado bili čitani romani, poput Romana o Aleksandru Velikom i Romana o Troji. Aleksandar Veliki je u romanu krivicu za propast Troje pripisao lepoj Jeleni i tom prilikom izjavio: „O koliki silni izgiboše zbog ove mrske i lukave žene“. Istorijski kontekst ženske krivice potom se hronološki širi i vezuje za stradanja različitih vrsta: „Već od pamtiveka zna se da su obično žene krive za mnoga velika i strašna zla: prvo se Adam povede za ženom, pa propade; pa veliki i silni Sampson zbog žene pogibe, i najmudriji među ljudima, Solomon, zbog žene u ‘ad ode. I u gradu Troji mnogi hrabri vitezovi i carevi zbog žene jedne pogiboše“. Isti iskaz pisac varira i na kraju ovog romana: „I tada jedna od lukavih žena učini strašno ubistvo, kao što se i zbog Eve lišismo rajske hrane. Solomon, najmudriji čovek, zbog ženske ljubavi mudrost svoju napusti, a Sampsonu, velikom po snazi, žensko lukavstvo odole; i prekrasni Josif mnogo postrada od lukave žene. Pa i Aleksandra, velikoga makedonskog cara smrt zadesi ženskim lukavstvom“.
U samom Romanu o Troji pisac je, začudo, propustio priliku da optuži lepu Jelenu za propast Troje i dugogodišnja stradanja. Ali, zato su pad grada skrivile trojanske gospođe. Reč je o njihovoj odluci da ne dozvole da se trojanski konj ošteti pri ulasku u grad, pa je zato porušen kamen na ulazu. A upravo je taj kamen, po proročanstvu, bio značajan za opstanak Troje: „Iziđoše Trojanci pred grad i nađoše onog staklenog konja i čudiše se mnogo grčkoj veštini, i poručiše trojanske gospođe: Dovedite ga k nama da i mi vidimo grčku veštinu. I povedoše ga u Troju, ali kad dođe na vrata, ne mogaše proći. I počeše obijati vrata, a beše kamen na vratima trojanskim, i behu rekli proroci: Dokle god je kamen na trojanskim vratima, Troja neće biti zauzeta. I odvališe kamen, i uvedoše konja“. U krajnjoj liniji, ako ne lepa Jelena, za pad Troje, odgovorne su, ipak, žene.
Žene su prikazane kao izazivači propasti ne samo pojedinih ličnosti, nego i čitavih naroda i država. Tako se, u vezi sa Kosovskim bojem, razvio motiv svađe sestara – Lazarevih kćeri. O genezi ovog motiva moja profesorka srednjovekovne književnosti Jelka Ređep napisala je knjigu (Bistru vodu zamutile, Pešić i sinovi, Beograd 2006). Jedna Lazareva kćer bila je udata za Vuka Brankovića, što je istorijski tačno, a druga za Miloša Obilića, što nije istina, nego legenda. Nakon što su se one sukobile oko junaštva svojih muževa, došlo je i do svađe zetova, Vukove klevete, mržnje na Miloša i svega što pamtimo iz narodnih pesama. Znači, po predanju se ta tragična kosovska spirala zavrtela u porodici, u kući, i to ženskom krivicom. U knjizi Bistru vodu zamutile profesorka Ređep navela je mnogobrojne primere iz narodnih pesama i drugih tekstova, gde se to decidirano i kaže:
…
poginu sva zemlja s uzrokom sestara i gospodstva mnoga, kroz kćeri Lazara“.
Šta današnji proučavaoci, zainteresovani za ovu temu, mogu da učine?
– Najbolje je da objedine tekstove koji govore o izuzetnim i zaslužnim ženama, koje su obeležile svoju epohu. U našoj prošlosti takvih je žena bilo – one su pisale, vladale i učestvovale u javnom životu. Ne smemo zaboraviti da su o kulturnim naporima naših srednjovekovnih žena pisali naučnici poput Vladimira Ćorovića, Jovana Radonića i Đorđa Sp. Radojičića. Ali, do danas nema obuhvatne studije ili knjige koja bi predstavila vladarke, književnice, ktitorke i priložnice i prikazala svu širinu njihove aktivnosti.