Najveća prepreka za pristupanje Evropskoj uniji biće ispunjavanje ekoloških standarda.
Po gruboj računici Srbiji je za to potrebno između 11 i 15 milijardi evra, trećina BDP, što je veoma neizvesna misija. I ne samo zbog Evropske unije, već i zbog same Srbije kao i planete jer prekomerne emisije ugljen-dioksida, odlaganje smeća i nedostatak vode prete celokupnom stanovništvu.
U tom poslu potrebno je učiniti brojne korake, a u Šapcu umnogome se krenulo prema tom cilju. Ne tako davno Šabac je bio crna tačka na ekološkoj mapi, pre svega po zagađenom vazduhu kao i po ostalim parametrima. Osamdesetih godina prikupljeno je deset hiljada potpisa da se ugrade filteri na fabrici „Zorka“, pre svega jer je znatan broj dece obolevao od astme i bolesti disajnih organa, ali je ekonomski i politički značaj fabrike bio veći, i malo šta je preduzeto na polju ekologije. Početkom devedesetih čak i nekadašnja zelena oaza, Dudara, u blizini centra grada i reke Save, pretvorena je u gradsku deponiju. Naravno, i siromaštvo je učinilo svoje, pa početkom 2000. godine nije bilo dovoljnog broja kamiona smećara, pa čak su nedostajale i kosačice za travu.
Delom zbog embarga i ekonomske krize, prestala je sa radom Zorkina Obojena metalurgija, a fabrika Mineralnih đubriva privatizacijom prešla je na moderniju tehnologiju, tako da zagađenje vazduha nije vise poticalo od Zorke.
Veliki iskorak napravljen je gasifikacijom gde je ugrađeno 200 kilometara gasovoda, tako da je 2.500 domaćinstava priključeno na gas umesto korišćenja peći na čvrsta goriva. Izuzetan značaj ima i izmeštanje gradske deponije sa Dudare na savremenu i po svim evropskim standardima pripremljenu regionalnu deponiju u Sremskoj Mitrovici kao i u instaliranje postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. U to je Evropska unija uložila 20 miliona evra. Ranije se na gradsku deponiju Dudara dnevno odlagalo po stotinu tona smeća i otpada, dok je danas to svedeno na 35 tona. S tim što je usluga prikupljanja i odvoženja smeća prošireno i na seosko područje, sa oko 12.000 domaćinstava.
U gradu je postavljeno vise od deset reciklažnih ostrva gde se selektuju papir, staklo, plastika i tekstil. Od ove godine novina je kompostiranje tzv. zelenog otpada. Od prikupljenih 50 tona lišća i sličnog otpada određenim metodama dobija se humus koji se dalje koristi u gradskom zelenilu za uzgoj biljaka, a očekuje se i njegova prodaja za domaćinstva.
Međutim, još uvek se nedovoljno koriste mogućnosti reciklaže, što je problem nedovoljnog podsticaja države, gde bi došlo do novog zapošljavanja kao i do značajnih prihoda. Takođe, malo šta je urađeno da se koristi tzv. organski otpad, koji čini polovinu ukupnog otpada, a na primer on se u Beču koristi u toplanama za zagrevanje stanova.
U Šapcu pripremljen je projekat za izgradnju toplane na biomasu koja bi koristila sve ono što preostane sa njiva, što se bacalo ili sagorevalo. U ovaj projekat uključena je Evropska banka za obnovu i razvoj kao i nemačka agencija GIZ. Ovde se uveliko isprednjačilo u termoizolaciju stanova i zgrada. Iz gradskog budžeta izdvojena je polovina sredstava za izolaciju oko 1.500 stanova, ostale troškove snose vlasnici sa otplatom na dve godine. Ušteda je oko trećine toplotne energije zimi, a uštedi se i leti zbog manje upotrebe klima-uređaja. Po tome je Šabac, jedini iz Srbije, uvršten u grupaciju tzv. pametnih gradova, a primera radi iz Kine će učestvovati nekoliko stotina gradova u ovom projektu i za to izdvojiti oko 500 milijardi dolara.
Postrojenje za preradu otpadnih voda je izuzetan poduhvat za Srbiju, jer očigledno da će i drugi gradovi morati da ih ugrade. Ovo postrojenje ima kapacitet projektovan za grad od 85.000 stanovnika, što je dugoročno rešenje, jer Šabac ima oko 60.000 stanovnika. Međutim, i u tome pokazuje se veliki nesklad između očekivanog i domaće prakse. Poređenja radi mesečno JKP Vodovod potrošačima isporuči više od 300.000 kubnih metara vode, a dnevno se preradi 17.000 kubnih metara koja u Savu odlazi 40 odsto čistija od rečne vode.
Za dalje širenje vodovodne i kanalizacione mreže omogućeno je osam hiljada vodovodnih i četiri hiljade kanalizacionih priključaka. Međutim, za sada nema većeg interesovanja za to, delom i zbog cena priključaka. Ipak, po evropskim standardima potrebno je da se eliminišu septičke jame, a one su još prisutne u značajnoj meri. Primera radi samo u jednom prigradskom naselju bilo ih je oko deset hiljada. Priključenjem na vodovodnu i kanalizacionu mrežu taj problem je znatnim delom rešen.
Primenom ovih savremenih metoda Šabac je postao uzorno mesto na ekološkoj mapi. Pored dobrobiti za stanovništvo to je i značajan podsticaj za strane i domaće investitore jer se u Evropskoj uniji i te kako vodi računa o ispunjavanju ekoloških uslova.
Problem odlaganje otpadnog mulja
Ovog leta, u vreme tropskih vrućina, problem je nastao sa odlaganjem otpadnog mulja. Po građevinskoj dozvoli koju je izdalo Ministarstvo za građevinarstvo ovaj mulj bi trebalo da se odlaže na deponiju u Sremsku Mitrovicu. Desilo se da je ova deponija odbila je da primi mulj, pa se on lagerovao u blizini postrojenja, što je izazvalo širenje neprijatnog mirisa. Jedno od rešenja bilo je da se zaustavi rad postrojenja, što bi sigurno dovelo do velikog negodovanja Evropske unije, a drugo je da se sklopi ugovor sa firmom koja bi ovaj mulj odlagala, što je i učinjeno. Za drugu fazu koja je planirana da se završi za tri godine koristio bi se ovaj otpadni mulj za dobijanje energije.
Opasni nitrati i pesticidi
Dugoročno posebnu pažnju treba posvetiti zaštiti zemljišta, jer šabački vodovod snabdeva se iz tzv. cerske žice, podzemnog toka reke Drine. Svakog sekunda u mrežu se distribuira više od 300 litara vode, a kapaciteti su dvostruko veći. Ova voda je hemijski i bakteriološki ispravna, i Šapčani piju najkvalitetniju vodu. Ali, problem će nastati ukoliko se do podzemnih voda spuste nitrati i preparati koji se koriste u poljoprivredi. Praktično onda izvorišta postaju neupotrebljiva, i morala bi da se koristi savska voda.
Otklonjene krizne tačke
Za proizvodnju u šabačkoj „Zorki“ korišćene su velike količine amonijaka. Samo srećnim slučajem Šabac je 1986. godine izbegao ekološku katastrofu, kada je poklopac od cisterne sa amonijakom zakačio nadvožnjak. Iscurela je samo manja količina gasa, u suprotnom, kako se tada na zvaničnom ali i strogo kontrolisanom skupu govorilo, grad bi doživeo sudbinu Bopala, jer je u cisterni bilo 20 tona amonijaka.
Velika potencijalna opasnost bio je i Zorkin pogon za proizvodnju plastike, gde je skladišteno i do dve hiljade tona vinil hlorid monomera. Takve fabrike gradile su se na 30 kilometara od naselja, a ovde je bila na samo tri kilometra od grada.
Kasnije ova fabrika je prestala sa radom. Iz Zorke je piritna izgoretina odvožena na deponiju u selu Orašac, desetak kilometara nizvodno od Šapca. Međutim, 2000. godine zbog obilnih padavina u Savu su se izlila veća količina ove izgoretine sa teškim metalima. Srećom nije bilo većih posledica, ali su pre dve godine svu piritnu izgoretinu otkupili Kinezi, prevezli brodovima do Kine, i njenom preradom i zaradili.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
