Stanka Milojević/Foto: N. Kovačević „Oduvek sam na protestima. Skoro svim. Žao mi je što nisam bila u Beogradu, 9. marta 1991. godine, jer mi je muž tada zapretio – ako odeš, razvešću se od tebe. I, naravno, nisam otišla“, priča Užičanka Stanka Milojević, učesnica skoro svih protesta od devedestih godina prošlog veka.
Ona je jedna od Užičana čija lica pamtim od protesta iz devedesetih, a koji su slobodu i demokratiju prizivali sa ulice, i leti i zimi, protestnim okupljanjima, šetnjama i blokadama saobraćajnica, pištaljkama i trubicama, noseći male i velike transparente sa porukama o uništenoj zemlji, njenim korumpiranim vlastodršcima i poniženim građanima.
Akteri tih protesta su danas u ozbiljnim godinama. I, ponovo, po ko zna koji put, protestuju – duvaju u iste pištaljke, okupljaju se, šetaju i blokiraju saobraćajnice. Uzvikuju skoro iste parole. Gledaju ista lica.
Istorija straha
I Stanka Milojević je jedna od njih. Sa manjim rancem na leđima, uvek dolazi u vreme kada je protest zakazan. Strpljivo čeka da se njeni sugrađani okupe ispred užičke skupštine. Sluša govornike, duva u pištaljku, apaludira. Razmeni koju reč sa ljudima oko sebe. Bude u protestnoj koloni i vraća se kući, na Belu Zemlju.
Nije bila baš raspoložena za razgovor. Kaže, ima možda mudrijih od nje.
U penziji je 17 godina. Ima supruga, udatu kćerku, koja radi u jednoj kompaniji izvan Užica, i sina veterinara, koji je sa porodicom u Švedskoj, a pre toga je radio u Dubaiju.
Nije članica političkih stranaka. Devedesetih je osnivala SPO u Užicu, a kasnije se, svedoči, pridružila pokretu Otpor.
„To je sve od moje stranačke „karijere“. Neki su pokušavali da me vrbuju za njihove stranke, ali nisam na to pristajala“.
Radila je u konstrukcionom birou Valjaonice bakra u Sevojnu. Kao predsednica Nezavisnog sindikata, često je „isterivala pravdu“ i poslovodstvu, na skupovima pred nekoliko stotina radnika, ukazivala na probleme.
„Ni tada ljudi nisu javno govorili. Niko nije smeo da kaže istinu direktoru i ljudima koji su tada bili na vlasti“.
Na primedbu da, možda, time iskazuju strah i izbegavaju sukobe, uzvraća:
„Čega se plaše? Da će izgubiti posao? Pa, i ja sam tada mogla da izgubim posao. Valjda sam sposobna da zaradim za život. Prala sam sudove da bih školovala decu. Ništa mi nije teško. Da, ljudi se plaše, ali to nije opravdanje“.
Užice i protesti
Od maja ove godine, ponovo je na ulici, kao učesnica protesta „Užice protiv nasilja“ jer, ocenjuje, „ceo sistem je urušen“.
„To što se desilo u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i selima kod Mladenovca bio je okidač da se ljudi, konačno, zapitaju – u kakvoj to državi živimo“, ogorčena je Stanka.
„U stvari“, dodaje, „bunt je morao mnogo ranije da se dogodi“.
Nije joj teško da na proteste dolazi iz naselja Bela Zemlja, gde živi poslednjih pet godina, koje je od Užica udaljeno nekoliko kilometara.
Za sebe kaže da je „veoma uporna i da stvari želi da istera do kraja, što“, dodaje, „možda nije dobro“.
Smeta joj to što se „mnogi trude da otupe „oštricu“ i sadašnjih protesta“, a nezadovoljna je i brojem Užičana koji protestuju četvrtkom uveče.
„Ispred užičke skupštine mora da bude, bar, 500 ljudi jer“, podseća, „ovaj grad ima oko 70.000 stanovnika“.
„Sećam se protesta“, navodi, „pre nekoliko godina, kada su se pojavile otrovne alge u jezeru Vrutci, koje služi za vodosnabdevanje grada. Dolazim i vidim mali broj ljudi ispred Skupštine grada. Bila sam iznenađena, jer su svi u gradu, kao i mi koji smo bili na protestu, pili tu istu vodu, ne znajući šta piju“.
Kako je moguće, pita se, „da ljude ne pogađa dugogodišnje loše stanje u državi? Kako to da ne kažu – e, sada je dosta laži, prikrivanja, prevara, kriminala, afera…“
Prizivanje upornosti
Na pitanje kako objašnjava nezainteresovanost Užičana za probleme sa kojima su suočeni, kaže „da oni žele promene, ali da se za njih izbori neko drugi“.
Iako je po prirodi optimista, ipak, iskazuje sumnju u efekte sadašnjih protesta.
„Ako je do mene, ja ću istrajati. Ali, ne znam. Ne smem da budem pesimista. I kada me zadese privatni problemi, znam da ću izaći iz toga, sa nekim novim iskustvom, ali nisam sigurna u to da će ovi protesti dati nekog efekta“.
„Pogledajte ovo što se dešava sa botovima SNS. Oni su sve to preokrenuli, time se diče i štampaju majice sa natpsiom „ I ja sam bot“.
„Vidite li da on (Vučić, prim. autra) štiti Vulina i hoće protiv Amerike. Jasno je šta dokazuje afera Jovanjica i ostale afere i morate da budete totalni laik za bilo šta da sve to ne vidite“.
Fascinira je, priznaje, protestima u Beogradu i dodaje da tamo nisu samo ljudi iz glavnog grada, već i drugih gradova Srbije.
„I ljudi u mom gradu bi trebalo da budu uporni i hajdemo da, konačno, budemo istrajni u onome što smo započeli“, poručuje naša sagovornica sa stažom dužim od trideset godina prizivanja slobode i normalnosti.
Srebrenica i srpska država
„Niko od zvaničnika Srbije neće javno da kaže da se u Srebrenici, u julu 1995. godine, dogodio genocid. Da li je ubijeno osam hiljada, sedam hiljada ili mnogo manje ljudi, to nije bitno. Eto, takva smo mi država“, ocenjuje Stanka Milojević.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
