U Mariboru je prvih dana juna izbio incident između vojske i slovenačkih demonstranata ispred komande grada. Vojska je izašla na ulice. Poput Splićana, Slovenci su se peli na oklopna vozila i tenkove. Sve bi bilo možda i komično da neki čiča nije pao pod gusenice tenka i bio pregažen. Gradske vlasti su vojsci isključile struju i vodu. Varljivo primirje se polako topilo.
Dejan A. Milić: NOĆ DUGA GODINU DANA (7)
Knjiga Dejana A. Milića „Noć duga godinu dana – vinkovački ratni igrokaz 1990-1991.“ predstavlja kombinaciju autentičnih dnevničkih zapisa, lucidnih dijagnoza, kulturoloških uvida i analitičkih promišljanja. Milić je uspeo da oslika dramatična i tragična zbivanja u vinkovačkoj kasarni, gde je služio vojni rok od septembra 1990. do septembra 1991. godine. Knjiga se može se poručiti od izdavača Dosije studio, Braće Nedića 29, Beograd, telefoni 344 5779, 344 9927 i 242 2298.
Zbog tog incidenta sa smrtnim ishodom zakačio sam se sa svojim dobrim drugom Markom Juvanom iz Ljubljane. On, student žurnalistike, veoma pametan i obrazovan momak, radio je na razglasu u Vojničkom klubu. Otac mu je bio generalni direktor pekarske industrije u Ljubljani i intenzivno je poslovno sarađivao sa Beogradom. Juvan je bio prilično objektivan posmatrač tadašnjih političkih prilika. Ali, kad smo se sreli u kantini, bio je pod mučnim utiskom incidenta:
– Pa, majku vam vašu, šta nam radite?! Pustite nas da mirno idemo svojim putem!
– Šta ti radim? Je l’ te možda pipam za dupe?! A, inače, nisam te vezao. Možeš da ideš gde ti je volja.
– Nemoj da se praviš lud! Znaš dobro o čemu govorim.
– Juvane, nađi drugog za svađu. Hoću da na miru doručkujem.
– Zašto vi, Srbi, sve rešavate silom?
– Ličim li ti ja na nasilnika?
– Ma, ne ti. Tvoja vojska i tvoji generali.
– Slušaj me, Juvane, ova vojska je isto toliko tvoja koliko je moja. Armijom ti u Zagrebu komanduje Slovenac (gneral-pukovnik Konrad Kolšek, bio je komandant Pete armijske oblasti sa sedištem u Zagrebu. Pod njegovom komandom bila je cela Slovenija). A što se tiče sile, mislim da je nije bilo.
– Tebi je u redu da čoveka zgaze tenkom?!
– Iskreno, ne znam šta je tom čiči trebalo da se vere po tenku kao jarac.
– Kakvi ste vi to ljudi?!
– Kao i svi ostali, verujem.
– Vi stvarno niste za Evropu. Ne razumete šta je demokracija.
– Popišam vam demokratiju! Vojsci isključujete struju i vodu. U Mariboru među vojnicima ima i Slovenaca. Misliš da im je svejedno što ih braća more žeđu?
– To je bio revolt.
– Gori ste, bre, od Hrvata. Oni bar sve rešavaju metkom i bombom. A vi, hrišćani i demokrate, morite žeđu.
– Tako ubrzavate našu odluku da odemo.
– Ej, široko vam polje. Daj Bože da odete što pre da nam više ne gulite kožu s vrata, a da pritom drečite kako ste pod našim jarmom.
– Zašto vas, Srbe, svi mrze?
– Zato što smo trampili Srbiju do Splita za bezveznu Jugoslaviju, kako biste i vi bili slobodni, i zato što smo se kao najveće budale dernjali „Glavu dam, Trst ne dam!“. Sve u svemu, zato što smo magarčine bez pameti. ‘Ajd’ zdravo!
Juvan i ja smo se ubrzo pomirili. Mesec dana kasnije, kad i ostali Slovenci, otišao je iz JNA. Od tog razgovora malo se šta promenilo u mom rezonu po pitanju Slovenaca. Odavno je trebalo raščistiti račune. Njima je nedostajalo poštenja i iskrenosti, nama pameti. Dobro je što su otišli i radi naše spoznaje da oni nisu ni jedini ni najveći krivci za srpske nedaće. Od 2004. godine u Srbiji ponovo caruje Merkator. Generalni direktor te trgovačke imperije, Zoran Janković, Srbin iz Smedereva, gradonačelnik je Ljubljane.
Jun je do samog svog izmaka bio tako neuobičajeno miran, da se normalan čovek nije mogao čudom načuditi. Kao znak otopljavanja odnosa između JNA i domorodaca u Vinkovcima, komanda garnizona je za vinkovačku školsku decu i omladinu organizovala miting naoružanja, koji je (na naše čuđenje) bio odlično posećen. To što smo, osim školaraca i njihovih profesora ugostili i dosta uhoda, nikome nije smetalo. Lepo je bilo videti izmešanu vojsku sa narodom. Sliku tog događaja meni je pokvarila jedna sporedna ali simbolična scena. Pred prijavnicom i u parku iza, kao u divna stara Titova vremena, igrala se grupa od desetak petaka ili šestaka. Jedan mali, njihov vršnjak, sedeo je sam na klupi pred prijavnicom i posmatrao ih. Pitao sam ga zašto se ne igra sa vršnjacima.
– Ja sam Srbin – odgovorio je kratko i ravnodušno.
– Šta ima veze? Idi, igraj se.
– Oni se ne žele igrati sa mnom.
Zanemeo sam. Zbrisao sam odmah od tog malog, ne znajući šta da mu kažem.
Nastavlja se
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
