Tenzije između severnog i južnog dela evrozone i složeni i politički skupi novčani transferi potrebni da bi se ublažila kriza naveli su mnoge da razmišljaju o nezamislivom – da će za očuvanje zajedničke evropske valute možda biti neophodno da se pojedine zemlje odreknu evra. Priča o napuštanju evra zapravo je postala aktuelnija, naročito u zemljama južnog dela evrozone kojima je očajnički potrebno da povrate konkurentnost. Međutim, nakon sagledavanja mogućeg značenja napuštanja evra u praksi trebalo bi da se ta priča ohladi.

Usvajanje jače valute (kao što je to slučaj prilikom evroizacije) nije ni teško ni naročito neuobičajeno. Uvođenje jedne nove, slabije nacionalne valute kao zamena za jaču u teškim finansijskim vremenima predstavlja drukčiju stvar o kojoj većina ekonomista ne zna gotovo ništa.

Najbliskiji eksperiment ovome gore navedenom verovatno predstavlja prelazak Argentine 2002. sa pega, koji se vezivao za vrednost američkog dolara (otelotvorenog na valutnom odboru) na fluktuirajući režim kojim je tokom prva tri meseca smanjena vrednost pezosa za 300 odsto.

Uprkos očiglednim razlikama između slučaja Argentine i zemalja sa juga evrozone koje su u problemima, promenljivost vrednosti valute u Argentini predstavlja ozbiljne lekcije o kojima evropski zakonodavci treba dobro da razmisle. Da li Evropljani žele da se vrate na sopstvenu verziju „fleksibilnog pezosa“? Biće potrebno da evropski zakonodavci budu bar voljni da pezofikuju ugovore, uvedu stroga ograničenja u komercijalnim bankarskim operacijama, restruktuiraju dugove i uvedu kapitalne i devizne kontrole.

U prvom slučaju, nova valuta treba da kreira sopstvenu potražnju kao sredstvo kojim će upravljati komercijalnim transakcijama uklanjanjem evra kao jedine zakonske ponude i jedinice za obračunavanje. Za to je za uzvrat potrebna prisilna promena vrednosti cena, plata i finansijskih ugovora, što može da prouzrokuje ogromne smetnje zahvaljujući ozbiljnim i asimetričnim efektima bilansa stanja. Argentinska pezofikacija bankarskih depozita i zajmova donela je korist dužnicima na račun onih koji su stavili novac u banku, što je prouzrokovalo javnu pometnju.

Drugo, ukoliko sve zemlje evrozone napuste evro, iščekivanje nasilne pezofikacije verovatno će stvoriti paniku u bankarstvu, pošto oni koji su stavili novac u banku prebace svoje uloge u strane valute da bi ih izvukli iz sistema i prebacili verovatno u inostranstvo. Pod takvim okolnostima, ispostavlja se da je selektivno zamrzavanje depozita jedina opcija kojom se može izbeći bankrot bankarskog sektora. S tim u vezi, Argentina nudi i dobar i loš primer. Kada su u novembru 2001. svi povučeni depoziti bili zatvoreni, to je rezultiralo krizom likvidnosti koja je produbila recesiju i dovela do pada vlade. Nasuprot tome, restruktuiranje oročenih depozita u januaru 2002. umirilo je bankarsku zbrku i održavalo sistem plaćanja u životu, iako je na taj način bilo dozvoljeno takozvanim „sajt depozitima“, koji nekažnjeno mogu odmah da se povuku, da pomognu izgradnji potražnje za pezos.

Treće, iako pezofikacija otklanja gubitke u bilansu stanja iz domaćih deviznih dugova, spoljne ugovorne obaveze ne mogu biti unilateralno preimenovane. Stoga, za napuštanje dolarskog pariteta potrebno je restruktuiranje spoljnjeg duga, i suverenog i korporativnog.

Odsustvo suverenosti u Argentini zapravo nastupa gotovo u istom trenutku kada i zatvaranje valutnog odbora, ali su korporativna obnovljena pregovaranja bila produžena afera. Na kraju je većina kompanija izbegla bankrot.

Kontrole su neizbežan element u procesu napuštanja valute. Usvajanje slabije valute počiva na potrebi da se povrati konkurencija i unaprede spoljni obračuni. Međutim, gledano na kratke staze, uzimajući u obzir ogromne neizvesnosti u vezi sa promenom valutnog režima, i gubitak pristupa kapitalnim tržištima koje sledi nakon obnovljenih pregovora o dugu, devize postaju oskudne, zahtevajući izobilje tradicionalnih restrikcija kada je reč o protoku kapitala.

Kontrola kapitala bi i u Evropi bila jedini način da se izbegne prebacivanje novca u poreske rajeve nakon zamene valute i zamrzavanja bankarskih depozita. U svakom slučaju, iskustvo ukazuje na činjenicu da napuštanje evra uz očuvanje slobode protoka kapitala predstavlja nešto više od puke fantazije.

Pojedini posmatrači na osnovu argentinskog presedana predlažu da zemlje uvedu sopstvenu slabiju valutu kojom bi se izražavala vrednost plata i pojedinih cena, a da pri tom ne napuštaju evro. Mi smatramo da je ta analogija pogrešno shvaćena. Iako je Argentina 2001. izdala kvazi valutu pre nego što se odrekla valutnog odbora, taj novac je bio osmišljen da bi se zadovoljile fiskalne potrebe i ostao je stabilan u odnosu na dolar. Zapravo je teško zamisliti kako bi ova dvovalutna šema mogla da izbegne posledice prelaženja na slabiju valutu, da je kvazi novac izgubio vrednost, kako nameravaju aktuelni promoteri te ideje.

Mario L. Blejer je bivši guverner Centralne banke Argentine;

Eduardo Levi Jejati je profesor ekonomije na Univerzitetu Torkurato di Tela u Buenos Ajresu i bivši glavni ekonomista u Centralnoj banci Argentine

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.