Večito lizanje ruskog dlana

„Sloboda izbora podrazumeva da čovek preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu. Reč je o ličnoj odluci. Rambo Amadeus je tako, u nekoliko redova, locirao epicetar našeg problema – zatucani narod i pohlepna vlast“, istakao je Prokić.

Da narod snosi osnovnu odgovornost za sveopštu zaostalostu Srbiji, samo retki su se usudili da javno kažu, jer se svi nitkovi ovde redovno kriju upravo iza navodnog naroda. Milan Piroćanac, sasvim zaboravljeni civilizovani Srbin, je optužio sam narod, kazao je Prokić otvarajući tribinu u Medija centru, dodajući da u ovoj burazerskoj državi Basara u dnevnom listu Danas tvrdi svakodnevno – kakav narod takva i elita, a Đorgović bi da sruši spomenik Nikoli Pašiću i da na njegovo mesto postavi spomenik Milanu Piroćancu.

Narod (ni)je apstrakcija

Basaru i Đorgovića Prokić je upitao „nije li narod apstrakcija i kako nešto što, zapravo, ne postoji, možemo da optužimo za sve naše nedaće. Kako je to biti Ikar Srbima? Ili narodski rečeno: kako je to ispravljati magarcu kriv k…c i ko su ovde pravi igrači besmisla, vi ili oni?

„Narod postoji na način na koji postoji i država kao apstrakcija, to su funkcionalne apstrakcije ali kao nekakav entitet kako bi naš klerofašisti da ga postave to ne postoji. To je jedna stvar u neprestanoj promeni, vrenju, ali kad se narod uzdigne raznoraznim hokus-pokusima koji su obično motivisani niskim pobudama, kad se politiizuje jedna apstrakcija, e onda kreću sive disolucije koje upravo taj narod koji bi trebalo da bude vrhunska briga nacionalista – razaraju“, kaže Basara i od toga izuzima kraće perioda za vreme vladavine Kneza Mihaila i Zorana Đinđića.  

„Sve ostalo bilo je totalno raspadanje. Da bi narod mogao da bude apsolutan, on mora da ima sve vrline, ali ako mu se nacionalizam stavi u ruke pripisuje mu se nepogrešivost, dobrota… To je išlo toliko daleko da je polovinom XIX veka odbacivan predlog krivičnog zakona, ‘jer smo mi toliko dobar narod, to nama ne treba i da se zakoni pišu za loše'“.  

 Sve je davno izmozgao Svetozar Marković

„Taj nacionalni program koji čitav narod pravi nacionalističkim i koji ga uvodi u sukob sa svim susedima okolo i sa velikim silama počinje zapravo, negde osamdesetih godina XIX veka. I tu nije samo Nikola Pašić nego jedna struja koja počinje sa Svetozarom Markovićem, tu je Slobodan Jovanović koji je rekao da je sve što je Svetozar Marković smislio „odmozgano i izmozgano!“ To su bile fantazmagorične utopije koje su se naslanjale na ruske nihiliste i Marković i Pašić su u Švajcarskoj praktično Radikalnu stranku prvo napravili kao tajnu stranku, revolucionarnu stranku. U Švajcarskoj!“ 

Kada su je ustoličili u Srbiji počinju svoj revolucionarni rad i slobodan sam reći da je bila i teroristička stranka, napominje Đorgović. Ona se nije ponašala kao opoziciona stranka koja kritikuje neka rešenja da se u zemlji nešto poboljša nego su rušili institucije. Oni o skupštini govore kao o konventu, žele da naprave jednu ‘narodnu državu’, da se ukine administracija, činovništvo, jer je to za njih sve bila birokratija, i pošto su imali glavne duhovne i inspirativne veze sa ruskim nihilistima (Pašić i sa ruskim agentima!) Nikola Pašić počinje da od Srbije pravi ruski mostobran za Evropu. Rusi su voleli da kažu da imaju posebnu misiju na Balkanu, a ta posebna misija je da Srbija, kao pravoslavna zemlja, napravi jedan prostor za ruske interese i suzbije nemačke, odnosno austro-ugarske interese.

 Pašić – marioneta Nikolaja Hartviga

Na pitanje o ruskoj politici i njenom uticaju na Srbiju, Đorgović kaže da njihov upliv počinje, to je taj čuveni Rajhštatski mir gde su oni kao „prijatelji“ nasamarili Srbiju i uveli je u rat 1876. godine. Oni su se dogovorili sa Austrijom da, ukoliko Turska bude pobeđena, Austrija može da uđe u Bosnu i Hercegovinu, a Rusija može da napravi ono što je pokušala Sanstefanskim mirom, da preko, da kažemo „Južne Srbije“, Kosova, Sandžaka i Crne Gore dođe na toplo more, na Mediteran, gde bi, kako su cinično u Evropi komentarisali, ruski vojnici prali noge.

Snažan je uticaj Rusije i na stvaranje cele nacionalističke platforme inspirisano ruskom politikom i ruskim strateškim interesima. „I Vasilij Štrandman u svojim memoarima otkriva da je ondašnji ruski ambasador Nikolaj Hartvig (tada se to zvalo poslanik) apsolutno upravljao Pašićem kao marionetom i za ulazak u Prvi svetski rat može da se zahvali tom gospodinu koji je bio veliki mrzitelj Austro-Ugarske i Engleza Bitno je uticao na odluke Nikole Pašića (prodor u Albaniju i zauzimanje Drača i Skadra), on je na tome insistirao iako srpska skupština tu akciju nije odobrila. Hartvig čak nije bio sinhronizovan ni sa ruskom centralnom diplomatijom i to je bila njegova lična avantura. Uspešno je to sprovodio sve dok ga u ambasadi Austro-Ugarske „nije udarila srčka“ kada je Srbiji objavljen rat. Rusi nisu napuštali ovaj prostor i može slobodno da se kaže da je Nikola Pašić apsolutno to provodio, bio i u ličnim interesima… A ruski interes je bio uvek da Srbiju drži dalje od Evrope. 

 O dve Srbije

Druga Srbija, kaže Đorgović, „postoji još kod Pere Todorovića i opet ću da se vratim na Nikolu Pašića jer tu je koren svega. Svako ko se ne slaže s njegovom politikom je izdajnik i nešto što ne pripada ‘našem’ narodu i to su, nažalost, mnogi istoričari prihvatili i identifikuju Pašića sa Srbijom, a radikalsku politiku sa našom istorijom. To nepodnošenje drugog! Koji su ti drugi, oni su se ili sami povukli kao dosta pominjani Milan Piroćanac, koji u tom miljeu nije imao ni skim ni za koga. Ako 1875. godine imate 87 odsto stanovništva koje je bilo nepismeno a pitanje kako je bilo pismeno ostalih 13 odsto. Imate i druge slučajeve, oni idu od knez Mihaila, znači kralj Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga i pola te vlade, onda imate i Stjepana Radića pa sve do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića gde se oni koji drugačije misle jednostavno likvidiraju. 

Đorgović se nada da nećemo doživeti još neku likvidaciju, ali pominje jezik koji je u upotrebi i da je zastrašujući. I ne samo od tabloida, vlasti i režima nego i kod nekih ljudi u opoziciji. Kada gledam te pretnje koje dolaze od Boška Obradovića i njegove komentare, isključivost Vuka Jeremića, Đilasa… Đorgović je ukazao na knjigu Slobodana Jovanovića, davno objavljenu kod nas u kojoj govori o našem mentalitetu „o diplomiranim primitivcima bez skrupula, govori o kupljenim diplomama, o našoj dinarskoj psihozi u kojoj, violentnim tipovima (nadmenim, isključivim, osionim), koji neće da razgovaraju sa drugima i koji uvek biraju rat pre nego diplomatiju“. 

Nikola Pašić – fatalan čovek Komentarišući svoj predlog da se ruši spomenik Nikoli Pašiću i isred Doma sindikata postavi spomenik Milanu Piroćancu, Đorgović je kazao da on može da bude „negde na Kalemegdanu, ali nikako u centru Beograda“. On deli mišljenje Milovana MIlovanovića, koji je bio ministar inostranih poslova i član Radikalne stranke; on je Nikolu Pašića nazvao „fatalnim čovekom“ i zbog toga je likvidiran od „crnorukaca“ jer im nije odgovarala njegova kosmopolitska politika i kritika tadašnje ratne politike Srbije“. Radikali preoteli pruguKao najveću zamerku Svetozaru Markoviću i Nikoli Pašiću, Đorgović pominje suprotstavljanje industrijskoj revoluciji. „Oni prihvataju jednu rušilačku, destruktivnu, da pežorativno kažem jednu komunjarsku revoluciju. Marković traži da preskočimo modernu proizvodnju, kapitalizam i građansko društvo a Pašić ne želi proizvodnju (Mi nećemo da budemo robovi te proizvodnje, da kupujemo proizvode), onako kako se ponašamo i danas. Taj njihov veliki greh – opiranju industrijskoj revoluciji slabo je obrađen u istoriografiji, a to je protivljenje izgradnji pruge Beograd – Niš. Srećom, kaže Đorgović, pruga je napravljena i Srbija je prestala da bude ostrvo, ali 1889. kada su oterali kralja Milana i kad su radikali uzeli vlast – oteli su tu železnicu od francuskog društva. To je izazvalo vrlo negativne reakcije u Evropi, Srbi su nazvani kradljivcima, konjokradicama, čudili su zašto je to učinjeno misleći da to nije bilo potrebno i tada mi ulazimo u sukob sa evropskim javnim mnjenjem“. Marićevića jaruga postala LugPojašnjavajući „mitsko mesto“, Marićevića jarugu, Basara kaže da se sada to zove Lug. „Marićevića jaruga je primer srpske sklonosti improvizacijama i besmislu. U njoj su se navodno ustanici sastajali, verovatno jesu. Tu se dogodio jedan dvoboj, a ništa se ne bi promenilo ni da je ishod bio drukčiji. I sad u to „mitsko“ mesto srpski državnici ne mogu da odu jer ih dočekuju horde još gore od njih, uzvikuju im ‘ustaše’. Dakle, Marićevića jaruka je – jaruga, verovatno puna najlon kesa i sve ostalo što je nakon toga izgrađeno pada u tu jarugu“.Rijeka i sremsko seloZanimljivi su odgovori Đorgovića i Basare zašto prvi više živi u Rijeci, a drugi na Fruškoj Gori. „Rijeka je grad koji teče, to je luka različitosti i podseća me na ono što je bila Jugoslavija ali nemojte da pomislite kao komunistička država nego kao država koja je imala jednu kulturu i jednu vrstu građanskog ponašanja. U Rijeci su ljudi tihi, ljubazni, a zapanjen sam koji kulturni potencijal ima Rijeka. Tamo pišem knjigu“. Basara većinu vremena provodi u jednom selu u Sremu „zato što je selo postalo urbanija sredina od Beograda. Manje gužve, manje buke, manje gungule. Čisto tehnička stvar!“