"Vidite vrh u daljini, ali on nikako nije bliži": Planinarka iz Leskovca se popela na Ande 1Foto: Jelena Spasić

Jelena Spasić iz Leskovca bila je deo devetočlane međunarodne planinarske ekspedicije koja se popela na jedan od najviših vrhova Anda, Čačani, koji se nalazi na nadmorskoj visini od 6.057 metara.

Kako je Spasić rekla za Danas, nije Čačani najviši vrh Anda, niti u Peruu, što, prema njenim rečima, ne umanjuje postignut uspeh.

„Andi se završavaju u Peruu, pa su u tom delu planine vulkanskog porekla. Najviši vrh na koji smo se popeli je Čačani, u pitanju je vulkan koji nije aktivan nekoliko stotina godina. Ubinas je na nešto manjoj nadmorskoj visini, nalazi se na 5.672 metra, ali je i dalje aktivan. Popnete se do vrha Čačani, ne vidite krater, a po obodu Ubinasovog kratera hodate, prepuno je vulkanske prašine i ugašene lave. Najviši vrh Anda u Peruu je na oko 6.700 do 6.800 metara i nalazi se severnije, mi smo bili u središnjem delu Perua“, kaže Jelena Spasić, profesorka engleskog jezika koja se, u prethodne četiri godine, rekreativno bavi planinarenjem.

"Vidite vrh u daljini, ali on nikako nije bliži": Planinarka iz Leskovca se popela na Ande 2
Foto: Jelena Spasić

Osim ove Leskovčanke, u ekspediciji je bilo po dvoje učesnika iz Niša i Kragujevca, po jedan iz Sokobanje i Kraljeva, i dvoje iz Hrvatske, dok je vodič iz Predejana kod Leskovca.

„Leteli smo iz Beograda za Amsterdam, odatle za Limu. U povratku je bila ista ruta. Cela naša ekspedicija je duže trajala da bismo se uklopili sa letovima, tako da smo u Peruu ukupno proveli 23 ili 24 dana“, dodaje Spasić.

Najvažniji zadatak bio je, priča naša sagovornica, pripremiti organizam za veliku nadmorsku visinu.

"Vidite vrh u daljini, ali on nikako nije bliži": Planinarka iz Leskovca se popela na Ande 3
Foto: Jelena Spasić

„Kako se penjete sve više, morate da usporite sebe maksimalno, da bi organizam što manje patio. Vazduh je razređen, ali, ako brzo hoćete da skinete ranac ili obučete jaknu, vi ste se već zadihali kao da ste trčali na 100 metara. Mi smo sleteli u grad Kusko, koji je na oko 3.000 metara nadmorske visine, i već tada, kad izađete s aerodroma, nije vam baš najbistrije u glavi. Manta vam se, kako kaže naš narod. Na toj visini razređen vazduh i nedostatak kiseonika bude očigledan“, govori ona.

Nekima iz ove ekipe planinara se, tokom osvajanja vrha, „spavalo“, drugi su „osećali mučninu“, trećima se „vrtelo u glavi“, dok nekima „nije bilo ništa“.

„Dok sami ne iskusite, ne znate šta to znači. Vi tada ništa ne osećate, potpuno vam je normalno, kao da ste u Leskovcu ili gdegod. Ali, svaki pokret, koji je intenzivniji od uobičajenog, zahteva napor. Dobro kod ove ekspedicije je bilo to što smo stalno išli gore-dole; popnete se, pa se spustite i tako redom. I tako se organizam privikava da što manje pati“, dodaje sagovornica Danasa.

"Vidite vrh u daljini, ali on nikako nije bliži": Planinarka iz Leskovca se popela na Ande 4
Foto: Jelena Spasić

U početku je, kaže, teško podnosila te visine jer ju je „užasno bolela glava“, dok je poslednje uspone „odlično podnela“ jer je „pronašla svoj ritam“.

„Išla sam nogu pred nogu, pa čak i sporije od toga. Prva visina do koje smo se peli bile su Dugine planine, koje su na oko 5.000 metara, a ljudi, kojima je teško da tuda hodaju, jašu konje. Oni imaju svoje vodiče, Peruance, koji, takoreći, trče pored tih konja. A mi dahćemo, jedva se penjemo“, objašnjava Jelena Spasić.

Za savladavanje ovih visina neophodno je da, kako kaže, fizički budete besprekorno pripremljeni, ali je i mentalna čvrstina jako važna, kao i snaga volje.

„Morate biti zdravi. Na toj visini svaka hronična bolest koju imate će se pojačati. Treba se uvek konsultovati sa lekarom pri teškim visokogorskim akcijama, jer hodate nekoliko sati. Recimo, poslednji uspon na taj završni vrh trajao je 10 sati. Na sreću, svi smo uspeli da se popnemo. Ja sam razmišljala da odustanem jer mi je prethodni uspon bio jako težak, koji je bio dva dana pre tog završnog. Dosta sam povraćala, imala mučnine i glavobolje“, govori ona o svojoj unutrašnjoj borbi i dilemi.

Kaže da je uspela da razvije rutine koje joj pomažu da prenebregne negativne misli koje su je sputavale u ostvarenju cilja.

„Desi se da na usponu stanete, zapnete i pomislite da ne možete više. Kad mi je teško, volim da zastanem, napravim pauzu od pet do 10 minuta, pogledam oko sebe, dišem, razmislim i okuražim sebe kako bih mogla da krenem dalje. Uvek mi se sviđala ideja da kad krenete ka nekom cilju, vi ne razmišljate o onome što će vam se desiti na tom putu, već samo o tom cilju. Ne razmišljate previše o povratku, jer, koliko je uspon težak, toliko može biti i silazak sa planine. On je kraći, ali nekad može biti i naporniji“, objašnjava Jelena Spasić.

Ipak, ništa ne može zameniti onaj osećaj, govori ona, kada je stigla do vrha, ostvarila zacrtano i osetila zahvalnost za priliku koja joj se pružila.

„Nešto potpuno ispunjujuće. Srećni ste i zadovoljni sobom, sa druge strane ste euforični, ali i osećate mir i spokoj. Zašto svi idemo u prirodu? Možda zato što nas jednostavnost koju tamo sretnemo, ali i kompleksnost života, nekako smiruju i osetimo se malima. Kad ste opkoljeni svim tim planinskim džinovima, osetite koliko ste beznačajni, a opet ste tu, među njima. Prelep je osećaj biti na toj nadmorskoj visini, u divljini, gde nemate nikakvog veštačkog svetla – kada ste ispred šatora a iznad vas zvezdano nebo, to je nešto što se doživi jednom u životu“, priseća se naša sagovornica trenutka kada je kročila na vrh Čačani.

Prema njenim rečima, kod visokogorskih akcija bitno je „da legnete i opustite se, da dozvolite telu da se samo privikava na taj vazduh“.

„Mi smo prvog dana došli džipovima na oko 5.000 metara, jer morate da se krećete i prevozom. Oko 500 metara do baznog kampa smo ispešačili sa rančevima, i u tom kampu smo noćili, u šatorima. Zanimljivo je da većina ljudi kaže da na velikim nadmorskim visinama nema spavanja u klasičnom smislu da legnete i zaspite. Vi spavate, ali ste stalno budni, to je nešto između sna i jave“, govori ona.

Ova profesorka engleskog jezika naglašava da su dileme o odustajanju, koje su joj zavladale mislima, bile sve češće kako je vreme odmicalo a vrha nije bilo ni na vidiku.

„Krećete se baš polako, pitate šta vam je ovo trebalo u životu. Svako se bori sa sobom, jer teško se diše, hodate više sati u kontinuitetu. Vidite neki vrh u daljini, ali on nikako nije bliži. Kad bacite pogled na okolne, niže vrhove i oblake, čestitate sebi na uspehu“, ističe ona.

Priznaje da „nije baš zavisnica od visine, mada voli da bude na planini“.

„Ljudi su nekada opterećeni time da mogu da kažu da su bili na 50 vrhova preko 2.000 metara, ali ja nisam. Volim prirodu, pa da li je to Radan, Kukavica ili je, eto, Peru, meni je uvek podjednako lepo. Ta visina meni nije bitna. Južna Amerika mi je bila velika želja, kao što mi je sada želja Kilimandžaro u Africi ili Fudži u Japanu“, otkriva svoje buduće planinarske poduhvate naša sagovornica.

Maču Pikču, Naska linije i Dugine planine

O Peruu je Jelena Spasić „oduvek maštala, prvenstveno zbog Maču Pikčua“, svetog grada Inka. Ovo je, kaže, „neverovatna zemlja koja ima dugačku istoriju“.

„Naska linije su ogromni crteži koji su na zemlji, a mogu se videti samo iz vazduha. Malim avionima letite iznad tih linija i gledate crteže koji su džinovski, dužine i po nekoliko kilometara, i pitate se kako je neko to uspeo da nacrta. Imate slike mačke, psa, astronauta, a neki kažu da su to vanzemaljci crtali ili da su to uradili ljudi da umilostive bogove. Dugine planine su neobične, sa sedimentima u različitim bojama, a otkrivene relativno skoro, kada su ljudi krenuli na ekspedicije po Peruu. Kažu da neće još dugo postojati, jer zbog kiše, vetra i snega te se boje ispiraju“, zaključuje Jelena Spasić iz Leskovca.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.