Foto: N. Raus
Ne treba ovo meni ništa u ovim godinama, ali sam i dalje aktivan, jer ovo je moj grad. A, gde god pogledam je potpuna katastrofa i to me boli, od centra grada, korita reke, bazena, saobraćaja, počinju da se grade višespratnice po Spomen parku… Totalni je pad ne samo kada su u pitanju ljudi na rukovodećim mestima, nego uopšte, morala i kulture. To mi ne da mira.
Naravno, mlađi ljudi treba da budu glavni u promenama, a mi stariji iza i uz njih da im pomognemo šta treba. Iskustvo jeste bitno u svemu ali je važno da ti mladi osete odgovornost i ozbiljnost što izostaje u današnjim generacijama već godinama unazad. Ako volimo ovaj grad i ovu zemlju zajedno moramo da dođemo do toga da više nema neznanja, kupljenih diploma, nerada, bahatosti i kriminala, kaže za danas, u rubrici Ljudi i sećanja Veroljub Stevanović.
***
Moje posleratno detinjstvo i odrastanje u Malim Pčelicama i Kragujevcu je nešto najlepše čega se sećam i obeležilo je čitav moj život. Mnogo toga je drugačije nego danas: od ljudi koji nisu bili ovakvi kakvi su danas, druženja i prijateljstva.
***
Iz detinjstva najrađe se sećam, oca i majke, dede po ocu Milisava koga sam voleo isto koliko i roditelje. Nisam razdvajao majku, oca i dedu. Bio sam maženo dete i „majkin sin”. Ceo život sam proveo sa majkom u kući. Moja mama je otišla u 89. godini i čovek kada izgubi jedng roditelja po meni izgubi onu duboku sigurnost koju ima u životu, a kada izgubi i drugog ta potpora i snaga zauvek nestaje. Ovo je ludo vreme, svi „teramo levo, teramo desno” i to, uglavnom shvatimo onda kada je već prekano. Niko vas ne voli bez rezerve sem oca, majke i psa.
***
Nadimak Čile dobio sam još u ranoj mladosti. Mog dedu Milisava su zvali Čile i tako je to krenulo zivkanje „Čile, Čile” i meni je ostalo Čile do danas.
***
Mnogo muka sam prošao u životu, naročito zbog politike ali, kako uđem u to dvorište u Pčelicama sve muke odmah zaboravim. Odu same od sebe. Drugi sam čovek. Tu je naša stara kuća, nekada prva škola u selu. Ima više od 150 godina, ista je kao što je bila, ništa nisam menjao samo sam je malo upodobio da može da se živi u njoj.
***
Roditelji su kupili kuću u Staroj radničkoj koloniji, i moja pokojna sestra Snežana i ja smo se preselili u nju. I danas u njoj živim. Suštinski sam „kolonsko dete”, i skoro svi drugovi koje sam imao su Kolonci, mada praktično sam „graničar” jer kuća je u Palilulama a prekoputa ulice je Kolonija.
***
Za nju je vezano moje kompletno odrastanje, miris lipa, Kolonska kapija, ptice i drugari ptičari, veliko uzajamno poštovanje i ljubav naše učiteljice Olge Janjić u školi „Stanislav Sremčević”. U tu školu je išla i moja pokojna supruga Ljubinka (premunula prošle godine), obe moje ćerke Katarina i Jelena i sada u nju idu i moji unučići.
***
Prve golubove sam doneo iz Sombora. Moj pokojni stric Gvozden Stevanović (svi su ga zvali Liko) je bio agronom i radio je u Gakovu u „Graničaru”. Završio je agoronomiju. Sa pola fakulteta odveli su ga na Goli otok gde je proveo tri i po godine. Posle je završio fakultet i zaposlio se na tom najvećem poljoprivrednom dobru posle Belja u bivšoj Jugoslaviji. Bio je komunista ali čestit čovek i iskreno je verovao u to. Za njega je u Rusiji „parajz bio od tri kila”. Stalno sam išao kod njega i tamo se „zarazio” golubarstvom i počeo da golubarim. I dan danas, to mi je osveženje – sa pticama i drugovima iz tog sporta.
***
Druga moja velika strast je fudbal. Igrao sam u pionirima i podmlatku Radničkog. U timu su bili Keša Glumac, Vlada Fazan… To je ekipa koja je posle ušla u Prvu ligu. Četiri puta sam lomio ruke na utakmicama. To mi je bilo je dovoljno, prestao sam da treniram.
***
Dani u kragujevačkoj Gimnaziji su bili prelepi. Ne samo druženje, već i zbog profesora koje smo mu đaci uvažavali i poštovali na sasvim drugačiji način nego danas. Odnos učenika prema profesorima ali i njih prema đacima je bio sasvim nešto drugo od sadašnjeg. Vaspitanje je svima bilo na prvom mestu. Kad god prođem pored Gimanzije prorade mi emocije. Bio sam odličan đak a najbolji u generaciji je bio Vlada Vučković – onaj Vlada Fazan iz Radničkog.
***
Pokojni Sveta Nikolić bio nam je profesor fizike u Gimnaziji. Kada smo osvojili vlast 1996. godine na lokalnim izborima on je bio zadužen za prosvetu. Formlno ja sam mu kao gradonačelnik bio nadređen ali nikada nisam mogao da mu se obratim sa – ti, uvek i samo – vi. Svi smo bili tako vaspitavani.
***
Na sve načine sam vezan za Koloniju. Sa suprugom Ljubinkom (devojačko Ajdarević), takođe iz Kolonije zabavljao sam se četiri godine. Relativno mlad sam se oženio sa 26/27 godina. Svadba nam je bila 19. septembra 1971. godine u kolonskoj u Sokolani. Tog dana smo se venčali u Sabornoj crkvi što je tada bila retkost. Proveli smo u braku više od 50 godina.
***
Ja sam bio završio fakultet i počeo da radim. Otišao sam u vojsku, dva meseca nakon toga rodila mi se starija ćerka Katarina a onda posle četiri godine kada sam radio u „zastavi” i mlađa Jelena. Mislim da je svaki otac koji ima ćerke srećan.
***
Vojsku sam služio u Požarevcu, u artiljeriji u gardijskoj kasarni. Mnogo lepe uspomene nosim iz te i takve vojske. To je bila zaista prava vojska u svakom smislu. Neverovatna. Obuka strašna, pre svega ona osnovna – pešadijska. Sve one serije o vojnicima iz tog doba su snimane baš u toj požarevačkoj kasarni. Godio mi je boravak u vojsci i kasarni, taj odnos, disciplna, sve je na svom mestu. Ja to volim. Mora da se zna red i to je meni bitno. Na kraju krajeva tako sam naučen i u svojoj kući, porodici i školi… Iz tog doba sem uspomena imam i mnogo prijatelja po celoj Jugoslaviji.
***
Posle fakulteta radio sam u „Zastavinoj” Tehnlogiji. Prelazim na mesto direktora održavanja u nekadašnjem Kliničkom centru Kragujevac ali je to podrazumevalo sve zdravstvene ustanove i institucije (domove zdravlja, apoteke, ambulante…) svih gradova Šumadijskog okruga: Aranđelovac, Topola… Oformili smo izuzetno stručnu ekipa i tim ljudi sa kojima sam proveo osam godina.
***
Vratio sam se u Fabriku automobila i radio one poslove koji najviše volim. Nekoliko godina sam bio direktor Montaže u vreme najveće proizvodnje „Zastave” u njenoj istoriji krajem 80.-tih godina prošlog veka kada je sa trake silazilo 220.000 automobila godišnje, 1.100 dnevno. Sama Montaža kao završna fabrika imala je tada 5.000 zaposlenih. Prosečna plata je tada bila 1.200 maraka i štrajkovalo se. A, sa tim parama porodica ode na more, bude 15 dana, vrati se, uzme se akontacija i niko se ne zaduži. Danas radnik ne može da ode ni tri dana na more i to bez porodice.
***
Nikada nisam voleo socijalizam. Ali, ako danas govorimo o tom sistemu, moramo da budemo potpuno objektivni. Njihov odabir kadrova bio je nepogrešiv. A, radili su to prosto. Naravno da su i oni kadrovali po komitetima ali kada bi želeli da postave nekog na primer na direktorsko mesto tražili su spisak od 10 najboljih iz te oblasti u toj firmi. I, možda bi našli zamerke i nepodobnosti prvom, drugom… ali je njihov izbor uvek bio iz tog kruga – 10 najboljih od najboljih. A, ne kao danas kada se postavi 1.110. koji ništa ne zna – samo je podoban. Taj deo u ondašnjem režimu je bio zaista za pohvalu.
***
Drugo, škola i njeni programi su bili ozbiljna. Školovanje je bilo obeležje tog sistema i dobri đaci su bili dobri đaci, bez obzira „ko su i šta su” i „čiji su”. Od njih su postajali dobri rukovodioci koji su bili spremni da vode poslove na najbolji mogući način. Nije bilo ni pomisli da se školske i fakultetske diplome kupuju. To, tada nikome nije padalo na pamet, ni u ludilu.
***
Onaj ko je ovde završio školu u to vreme mogao je da radi u svojoj struci bilo gde u svetu. Na vrh su isplivavali najbolji ljudi sa navećim znanjem. Umeli su da vode fabrike, proizvodnju, ustanove i institucije sa odgovornišću koja je bila očigledna. I nije bilo „moj si” ili „nisi”, već samo „valjaš” ili „ne valjaš”. To sada ne postoji. Danas si samo „moj” ili „nisi” a nebitno je kakav si. To je činjenica.
***
Dolazi SPS i kao disident, član SPO-a proglašen sam za nepoželjnog. Prvo je moja supruga doživela atak na našu porodicu zbog mene. Ona je bila tehička sekretarica cele Fabrike automobila i poslata je plaćeno odsustvo. Pokušali su isto i sa mnom da urade ali su se radnici pobunili. Nisu uspeli odmah, iz prve ali kasnije jesu. Na kraju smo oboje, praktično ostali na ulici, školujući dvoje dece.
***
Oduvek sam bio monarhista. To sam povukao od oca i od dede. I zbog toga SPO. U svom životu mogu samo da budem zahvalan za period koji sam proveo u Srpskom pokretu obnove zbog ljudi koje sam tamo upoznao. Mislim, da više nikada ljudi takvog kvaliteta na jednom mestu neće da se sretnu. Iako sam već bio zreo čovek, tokom svih tih godina, kroz veze i susrete sa takvim ljudima mnogo toga sam dobio za čitav život.
***
Idejno ja sam im bio blizak ali nikada nisam pretpostavljao da ću da se direktno uključim u politiku. Njom sam počeo da se bavim sticajem okolnosti. Izgubio sam posao i aktivnije se uključujem u nju. U kragujevačkom SPO-u su tada bili advokati Siniša Radulović, primer intelektualca, pametnog i dobrog čoveka u svkom pogedu i Voja Ristić, lekar Gvozden Rosić. Mnogo je tada bilo takvih ljudi. Već 1990. sam na republičkoj listi ali tada nisam prošao u Skupštinu.
***
Posle izbora 1993. godine ulazim u Narodnu skupštinu kao poslanik, u isti saziv u kome je po prvi put ušao i Aleksandar Vučić u nju. Od 1996. do 2000. godine sam gradonačelnik Kragujevca ispred Kolaicije Zajedno. Za režim Slobodana Miloševića mi smo bili okupaciona vlast koju su oni pokušavali na sve načine da bojkotuju ali smo uspevali da se održimo.
***
U tom prvom mandatu, 1998. godine za narednu su trebale da se rade tri monografije povodom 70 godina Kolonije. O naselju, klubu i školi koji su svi istovremeno nastali 1929. godine. Pokojni novinar Dragan Obradović, Kolonac, pisac, pesnik bio je ortodoksni komunista i SPS-ovac koji je uređivao dnevni list LID, koji je pisao je o meni samo najgore stvari. Kada sam ga odabrao da baš on piše knjigu o naselju moji su hteli da me provuku kroz sulundar. Ali, on je bio jedan od najpismenijih ljudi koje sam u životu video, drugo mnogo je voleo Koloniju.
***
I uradio je fenomenalnu knjigu. Prvi primerak monografije je poklnio meni i napisao posvetu: „ Upoznao sam vas, osećam se kao da sam kriv. Grešio sam ali politika je politika”. Bilo mi je drago jer je za mene on ostao izuzetan pisac.
***
Na izborima 2000. godine u Kragujevcu smo imali dve opozcione liste, mi kao Zajedno jednu a DOS drugu. Izgubili smo.
***
U prelaznoj vladi 2000. godine bio sam koministar za industriju. Sarađivali smo dobro. Došli su izbori. Predsednik vlade je postao Đinđić, ali u to vreme sam ja imao probleme sa Demokratskom strankom ovde u Kragujevcu. To za nas nije bio sladak period i prošli smo teške četiri godine kao stranka.
***
Došli su izbori 2004. godine i u direktnom biranju za gradonačelnika u drugom krugu pobeđujem Dragutina Radosavljevića Gutu. Tada je Kragujevac bio proglašen „dolinom gladi”, ali brzo postaje grad budućnosti, drugi u zemlji po svemu a prvi u sportu. Preskočili smo sve u svakom smislu, privrednom, komunalnom, sportskom… Ponovo sam izabran za gradonačelnika. Regionalna agencija BiH, magazin Menadžer i Udruženje menadžera dedelili su mi priznanje – Najbolji menadžer-gradonačelnik jugoistočne i srednje Evrope za 2013. godinu.
***
U SPO-u sam do 2006. godine. Ponosan sam na vreme u Srpskom pokretu obnove. Tada dolazi do raskola sa Vukom Draškovićem. Bio sam šef poslaničkog kluba SPO i Veljine Nove Srbije u parlamentu a Vojislav Mihalović potpredsednik Skupštine. Do razlaza dolazi jer smo obojica potpredsednici stranke a niko nas ništa ne pita dešava se svašta, i samo čujemo „stiglo ovo rešenje”, „stiglo ono rešenje”… Voja i ja osnivamo SDPO (Srpski demokratski pokret obnove) koji je kratko trajao.
***
Iz SDPO-a nastaje Zajedno za Šumadiju. Tu nam se priključuje Saša Milenić, još jedan čovek koji je meni jako bitan u životu i koga intimno smatram kao svog mlađeg brata. Intelektualac i čovek par ekselans. U svakom smislu. Takav čovek se retko, retko rađa i samo možete da ga poželite za prijatelja. Šteta je što, sem što je profesor koga svi vole, nije više danas angažovaniji u nekom javnom životu, jer je to potrebno ne samo Kragujevcu već i čtavoj Srbiji.
***
Od 2102. godine kreće brutalan obračun. Dve godine, uz smetnje državnih vlasti i opstrukcije budžeta SNS pokušava da nas smeni na sve moguće načine, Toma Nikolić, je bio predsednik i gurao je svog sina Radomira koji je bio odbornik na način koji ja nikako nisam mogao da razumem. Došlo je do čuvenog karantina u motelu u Palminom končarevu gde su odbornic bili zatvoreni nedelju dana. Nisu tu bili samo njihovi već i opozcioni koje su prelomili Tadićevi, Čedini… A, oni me lažu: „Sve je u redu”.
***
Tog 27. oktobra dovoze ih na skupštinu koju blokira preko 300 policajaca u unformama i civilu. Daju im olovke u bojama da zaokružuju ljude po strankama. Počinje sunovrat Kragujevca koji traje već 10 godina.
***
Za ovu deceniju lokalni SNS u gradu nije uspeo da realizuje ni jednu ozbiljnu investicu sem onih poput zatvora, stanova za vojnike i policajce ili Palate pravde koje je uradila država. A, mi smo pravili objekte umesto države, Hitnu pomoć, ambulantu broj 4. Za godinu dana smo napravili dve pijace Šarenu i na Aerodromu a oni već četiri godine ne mogu da rekonstruišu tržnicu na koju je već otišlo 1.200.000.000 miliona dinara i niko ne zna kada će da bude završena.
***
Za plato ispred Suda koji oni zovu trg dali su 500 miliona. Neverovatno je koliko se ugrađuju. Da nije tragično bilo bi smešno. To je jasno laicima a kamoli stručnjacima, građevinarima, urbasnistima, ekonomistima… Radomir Nikolić je završaio svoja dva mandata. Sada već teče drugi Dašićev. Još je gore. Nisam verovao da može da bude gore ali jeste. To nije samo moje mišljenje već i mnogih drugih.
***
Kod ljudi je 1996. godine postojao naboj i energija protiv jednog sistema koji je bio nevervatno organizovan. Trebalo je još teških četiri godine rada i muka, pa čak ni bombardovanje nije bilo dovoljno da Slobodan Milošević ode. Slika naroda je potpuno drugačija. Energija je mnogo manja a muka mnogo veća. Ne zaboravimo i da je između 700.000 i 800.000 ljudi i to najboljih iz svih svera je otišlo u inostranstvo, logično najviše mladih.
***
Organizacija ove vlasti je jača i opasnija od Miloševićeve. Izbori su najbolji primer za to. Od toga kako ucenjuju ljude da glasaju za njih, preko nezapamćenog seljenja birača, bugarskih vozova, do kontrole i prebrojavanja glasova. Na hiljade i hiljade radi već godinama na određeno. Sistem pritiska vlasti ne prestaje. Građane pretvaraju u poslušnici iz interesa ili straha. Pobediti ih neće biti lako.
***
Rešenje je da opozicija bude ujednijena (i na tome istraje kao što je u Kragujevcu). Zahtevati drugačije izborne uslove (ovakve treba bojkotovati), boriti se za medije jer su oni najvažniji. Više od pola Srbije ne zna šta SNS stvarno radi, dok oni fabrikovanim aferama koje nameštaju političkim protivnicima zataškava svoje.
***
Šansu vidim u neprestanim autogolovima ove vlasti. Toga nije bilo ni blizu za vreme Slobodana Miloševića, i to bi mogla da bude jedna od stvari koja će da prevagne. Toliko se naduo njihov balon da može brzo da pukne bez obzira na organizaiciju koju ima ova vlast i podršku Zapada. Neće „ovo” moći još dugo da izdrži. Očekujem nove izbore do kraja godine.
O sagovorniku
Veroljub Verko Stevanović rođen je 17. septembra 1946. godine u kragujevačkom naselju Male Pčelice. Otac Milorad, pravnik, čitav svoj radni vek proveo je u opštini. Majka Vera bila je domaćica. Osnovnu školu, gimnaziju i Mašinski fakultet završio je u Kragujevcu.
U toku političke karijere u više navrata je bio gradonačelnik Kragujevca, od 1996. do 2000. i od 2004. do 2014. godine. U Narodnoj skupštini, sem Srpskog pokreta obnove bio je i pslanik još u dva navrata – Zajedno za Šumadiju i POKS-a (čiji je ZZŠ deo) sve do poslednjih izbora.
Potpredsednik je POKS-a i gradski odbornik GG ZZŠ u okviru opozcione koalicije Ujedinjeni protiv nasilja – Nada za Kragujevac.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
