Vi ste vlast, iznad svake druge vlasti. Vi ste zaštitnici, ko god pokuša da otme to od vas budala je. Vojsko i policijo, da li me čujete, kazao je novoizabrani predsednik Egipta Mohamed Morsi stotinama hiljada okupljenih građana na Trgu Tahrir. Čovek uhapšen nakon takozvanog „Petka besa“ (28. januara 2011) položio je predsedničku zakletvu na „Petak transfera vlasti“ (28. juna 2012).
Deset dana ranije, 19. juna bio sam sa grupom bivših egipatskih parlamentaraca na Trgu Tahrir. Jedan od njih telefonom je obavešten da se visoki lider Muslimanske braće sprema da objavi da je pokret ucenjen: da prihvati ustavni amandman vladajućeg Vrhovnog vojnog veća (SCAFR), koje je praktično ukinulo sva ovlašćenja predsedniku ili da ishod predsedničkih izbora ne bude rešen u korist Braće. Sat vremena kasnije, ovaj visoki zvaničnik se više nije pojavljivao.
Pobeda Morsija iz Muslimanske braće na prvim slobodnim predsedničkim izborima u Egiptu je istorijski korak u pravcu vrlo trnovitog demokratskog puta zemlje. Ahmed Šafik, njegov rival, bivši i poslednji premijer Hosnija Mubaraka, nije imao šanse da ostvari jasnu pobedu uprkos podršci ogromne državne propagande mašinerije i različitih tajkuna.
Egipatska revolucija je porazila Mubarakov režim i njegove tragove tri puta od januara 2011: prvo svrgavanjem Mubaraka, potom na parlamentarnim izborima održanim početkom godine i sada pobedom Morsija. Ipak, vojni režim i dalje ima stvarne mogućnosti. Serija odluka vladajućeg SCARF pred glasanje za predsednika jasno pokazuje da vojska nema nameru da preda vlast.
Najradikalnija njihova odluka bila je raspuštanje parlamenta za koji je glasalo 30 miliona Egipćana. Hunta je tako ščepala sva zakonodavna ovlašćenja, kao i ovlašćenje da formira ustavnu skupštinu i pravo veta na predložene ustavne odredbe. Takođe je formirala Nacionalni savet za odbranu (NDC), kojem dominira vojska.
U međuvremenu, nastavljeni su napori da se zavede red tokom protesta. Ministar pravde, Mubarakov čovek, dao je ovlašćenja vojnoj obaveštajnoj službi i vojnoj policiji da hapsi civile na osnovu minornih optužbi poput ometanja saobraćaja i „vređanja“ lidera.
Sada počinje težak period za Morsija, koji je suočen sa borbom za moć između koristi koje pruža Mubarakov status kvo – preko generala, poslovnih tajkuna, šefova Nacionaldemokratske partije, sudija, medija i državnih službenika, i snaga koje zagovaraju promene, a čiji je najveći organizovani entitet Muslimanska braća.
Hunta sasvim sigurno nema nameru da se odrekne ogromnog ekonomskog carstva. Takođe nemaju nameru da predaju pravo veta, uključujući i ovlašćenja u domenu nacionalne bezbednosti, spoljne politike (naročito kada je reč o Izraelu i Iranu).
U odsustvu kompromisa i snaga koje mogu da garantuju uslove, polarizacija može dovesti do lošeg ishoda u rasponu ozbiljnosti od Španije 1982. do Turske 1980, i veoma zabrinjavajućeg ishoda poput Alžira 1992, kada je vojni režim poništio izbornu pobedu islamista što je bio uvod u brutalni građanski rat.
Iako generali u Egiptu nisu ugroženi kao njihove alžirske kolege decembra 1991, imaju dovoljno snage da preokrenu situaciju u svoju korist.
U zavisnosti od ishoda aktuelnih pregovora između SCAF i Morsija, veličine protesta na trgu Tahrir i u drugim delovima, te stepena pritiska međunarodne zajednice, krvavi sukobi ne mogu biti isključeni.
Najverovatniji scenario, međutim, mogao bi biti nešto poput događaja u Turskoj 1980-ih: nedemokratski, vojni ishod ali bez ozbiljnog krvoprolića. U ovom scenariju, aktuelna ustavna skupština bila bi raspuštena a SCAF bi formirao novu po svom ukusu. Drugim rečima, SCAF, a ne izabrani predsednik, ostao bi dominantni faktor u egipatskoj politici – rezultat koji bi verovatno izazvao nastavak otpora snaga koje zagovaraju promene.
Najbolji ishod – nalik onom u Španiji 1982 – ujedno je i najoptimističniji. Nakon što je španska Socijalistička radnička partija osvojila parlamentarne izbore i formirala vladu u oktobru te godine, desno krilo vojnog establišmenta prihvatilo je nova demokratska pravila igre i osujetilo pokušaj puča koji je imao za cilj blokadu napretka levice. PSOE je, takođe, obojio partiju umerenijim tonovima, odrekao se marksističke politike i vodio sveobuhvatan reformski program El Kambio (promene).
U Egiptu, sličan scenario bi ojačao perspektivu demokratske tranzicije. Ali rukovodstvo SCAF-a ne pokazuje sklonosti da oponaša španske generale. Dodatni napredak ka demokratizaciji bi zahtevao od Morsija da sačuva netaknutom širu koaliciju islamista i neislamista koji su ga doveli do vrha i da dokaže sposobnost mobilizacije na trgu Tahriri i drugde.
Uspešna tranzicija sa vojne na civilnu vladavinu u Turskoj, Španiji i negde drugde delimično odražava dokazanu evropsku i američku podršku. Morsiju će, štaviše, biti potrebna opipljiva postignuća na ekonomskom i domaćim bezbednosnim frontovima ne bi li učvrstio svoj legitimitet kod kuće. U suprotnom, neće biti povratka egipatskih generala u kasarne u skorije vreme.
Autor je direktor bliskoistočnih studija na Institutu za arapske i islamske studije, Univerzitet Ekseter
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
