Od nastanka civilizacije, ljude su se delili. Teško su prihvatali ono što je drugačije od njih. Međutim, teško je, ponekad, poverovati da, i pored razvoja civilizacije i napretka čovekovog uma, mi se i dalje ponašamo isto ili, nekad, i gore nego što su se ponašali ljudi koji su živeli pre mnogo milenijuma i bili na mnogo nižem stepenu razvoja nego mi sada.
Ako to imamo u vidu, postavlja se pitanje: „Da li smo, uopšte, napredovali?“
Od Adama (Adema a.s.), antičkog doba, preko faraona, Mojsija (Musa a.s.), Rimskog carstva, Isusa (Isa a.s.), Muhammeda s.a.w.s, preko mračnog srednjeg veka, robovlasničkog društva, feudalizma, empirizma, nacizma, komunizma, pa do sadašnje demokratije, mnoge stvari smo prevazišli, znatno podigli nivo kvaliteta života, ali prihvatanje činjenice da smo svi mi, svih sedam milijardi ljudi na zemlji, različiti – to nam nikako ne polazi za rukom.
Zgrožavamo se nad zločinima počinjenim u svim dosadašnjim ratovima kroz istoriju, žalimo za ljudima koji su stradali isključivo zato što su bili različiti ili su drugačije razmišljali! I kažemo: „Historia magistra vitae est“. Pitanje je da li nam je istorija stvarno „učiteljica“? I za šta nam istorija stvarno koristi? Da znamo šta se desilo? Da naučimo da sukobi i mržnja vode ka propasti ne samo onih koji su predmet mržnje, već i onih koji mrze, pa ma koliko bili jaki?
Iza svakog ovog pitanja voleo bih da stavim odgovor „da“, ali na žalost, ne bih bio u pravu.
Govorimo o multietničkim sredinama – mestima gde živi određeni broj ljudi različite nacionalne, etničke, verske i druge pripadnosti, kao što je to slučaj sa našom zemljom, Srbijom, ili našim regionom, Sandžakom, ili Novim Pazarom, gradom u kome živimo.
U poslednje vreme, mnogo se govori o prihvatanju razlika. Ali, tamo gde se puno govori, obično, malo čega dobrog i pametnog se čuje. Obično, one pametne ne čujemo, a i kad ih čujemo, obično ih ne shvatimo.
Kako mi shvatamo različitost u svojoj multietničkoj sredini? Neću više da govorim o tome kako je različitost naše bogatstvo, to i vrapci na grani znaju. Znaju i prihvataju i neki mladi ljudi koji žive ovde. Veliki broj nas ume to da ceni, koristi i poštuje. Mi, mladi, to shvatamo na pozitivan način. Pa, gde ću da odvedem nekog ko dođe iz druge zemlje, ako ne u Altun Alem džamiju, ako ne u Sopoćane, ako ne na Đurđeve stupove, u novopazarsku banju. Na čemu da gradimo ovaj naš prelepi grad, ako ne na onome što imamo? I to je jasno…. Ali, ne svima, na žalost!
Ko nam je najglasniji? Ko nas predstavlja? Čujemo mnoge koji nas „predstavljaju“ na različitim nivoima. Namerno su znaci navoda tu jer, ako malo bolje oslušnemo, shvatićemo da oni predstavljaju sebe, samo sebe, a ne nas. Svi ti silni muftije, ministri, poslanici, gradonačelnici, odbornici…
Naše odrastanje, vaspitanje, bila je vaša odgovornost! Budimo objektivni i recimo gde ste nas ovo doveli?
Koliko god nam fasade, ulice i mostovi izgledali lepo ovde, u Novom Pazaru, i u celoj Srbiji, vi nas terate odavde! Ulažete u odlivanje mozgova – svakim danom sve više i više! Mislim da je vreme da okrenemo novi list. Smatram da imamo veliki broj pametnih mladih, koji su spremni da preuzmu odgovornost i da krenemo svi zajedno da ispravljamo ovo što nam radite. Vi ste odgovorni zato što imamo mlade koji izlaze u posebne kafiće, vi ste odgovorni za mlade koji ne žele da se druže sa mladima koji su drugačiji – po veri, naciji, političkom ili nekom drugom opredeljenju… Znate šta je najgore? Što ne radite ništa da to promenite, već samo produbljujete jaz! Još u davno prošlim, po našem mišljenju, manje razvijenim civilizacijama, ljudi su govorili i pisali da se svako, ko veroispovest ili nacionalnu pripadnost smatra važnim ljudskim kategorijama, nalazi u opasnosti da svoje srce liši saosećajnosti. Kako mi postupamo? Gde idemo? Kako vaspitavamo mlade? Na žalost, vi mlade dresirate, obučavate kao životinje, ne vaspitavate ih! Vi stvarate poslušnike; vi stvarate „sigurnu masu“, za razne ceremonije i mitinge; vi stvarate glasačke mašine…
Ne smemo to da dozvolimo. Mi danas „izmišljamo toplu vodu“. Svako napiše svoje frustracije na parčetu papira i od toga napravi knjigu iz koje se neko edukuje! Kako vam ponekad ne padne na pamet da postoji nešto što se zove odgovornost, da neko sluša ono što govorite i pišete…?!
Zapitajmo se gde smi mi sada? Na čemu se zasniva naše društvo? Djui je govorio da ljudi ne čine društvo time što žive blizu jedan drugom. I to je tačno. I delovi mašina rade usklađeno da bi ostvarili zajednički rezultat, ali ne obrazuju zajednicu. E, upravo mi na mašinu liče ove naša zajednice – pojedinci samo koriste druge da ostvare svoje interese, bez obzira na emocionalne i intelektualne sklonosti i pristanak onih „korišćenih“… Ako jedan deo više ne radi kako drugi diriguju, njega menjaju…
Moramo postati svesni zajedničkog cilja. Kada bismo bili zainteresovani za njega, pa da svoje aktivnosti podešavamo prema njemu, onda bismo bili zajednica!
E, pa, gospodo, vi – koji imate tu moć da nas „predstavljate“; vi, verski, politički i drugi predstavnici; vi – koji na neki način upravljate ovim mestom i ovim bogatstvom koje nas okružuje, morate promeniti svoje stavove i svoju politiku ličnih interesa, jer, u suprotnom, stvorićete varvare koji će, pre ili kasnije, biti protiv vas ili puno „pokvarenih“ delova koji mogu napraviti sami svoju zajednicu.
Autor je student Učiteljskog fakulteta
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
