Zašto razgovor?

Razgovor je važan jer kroz njega učimo da slušamo, bivamo prisutni jedni za druge i razvijamo empatiju.

Razgovor omogućava ne samo da čujemo druge, već i da osetimo da drugi nas čuju i razumeju.

Kroz razgovor mi učimo da razgovaramo sa sobom, čime bolje razumemo i same sebe kroz razvoj samorefleksije.

Ipak, život u digitalno doba doveo je do toga da danas imamo brojne načine na koje možemo izbeći razgovor licem u lice.

Terkl ukazuje na nekoliko načina na koje savremene tehnologije narušavaju naše blagostanje i kvalitet socijalnih interakcija koji se poklapaju sa negativnim efektima pametnih telefona prepoznatih u empirijskim radovima Kušleva i saradnika (2019).

Prva tačka može se povezati sa negativnim efektom koji Kušlev i saradnici prepoznaju kao uskraćivanje prilika za spontanu interakciju i jačanje slabih veza (Mark Granoveter).

Terkl na ovom mestu govori o spontanim, nestrukturisanim razgovorima, ali ih ne vezuje za spontane interakcije sa nepoznatim osobama, već pre za spontane razgovore koji se odvijaju u obrazovnom ili poslovnom okruženju, a kao ishod mogu imati generisanje novih, kreativnih ideja.

Druga tačka koju Terkl navodi odnosi se na posezanje za telefonima u trenucima kad nas dešavanja u stvarnom svetu ne zanimaju, što se odnosi i na socijalne interakcije.

Kao ilustraciju ona navodi primer fabovanja (eng. phubbing), to jest ignorisanja sagovornika usled zaokupljenosti telefonom, što se nadovezuje tezu Kušleva i saradnika da telefoni služe kao distrakcija osobama, što negativno utiče na kvalitet socijalne interakcije i osećaja povezanosti, ujedno i jednog od centralnih termina u radu Šeri Terkl.

Povezanost u njenom radu ima drugačije, čak negativno značenje i odnosi se na površnu umreženost koju smo izgradili posredstvom tehnologije i koja je u negativnoj vezi sa osećanjem bliskosti.

Osećaj bliskosti za Terkl je tesno povezano sa empatijom i značajem razgovora licem u lice za njen razvoj.

Ona u tehnologiji vidi pretnju po našu empatiju, ali ipak ostaje oprezno optimistična, sa nadom da ćemo osvestiti ove probleme i uvideti značaj razgovora.

Ovaj optimizam proizilazi delom zbog toga što u razgovoru sa sagovornicima nekad uočava nezadovoljstvo i (makar) želju za promenom.

Njena dva opšta predloga za pokretanje promene odnose se na redizajniranje same tehnologije i menjanje načina na koji tu tehnologiju uvodimo u svoje živote Terkl nas takođe poziva da o našem odnosu sa tehnologijom ne razmišljamo kao o zavisnosti već ranjivosti.

Na ovaj način ona poručuje da ne treba da izbegavamo tehnologiju, već da naučimo kako da se nosimo sa njom.

Sa strukturom knjige upoznajemo se uvođenjem „tri stolice – jedne za samoću, dve za prijateljstvo i tri za društvo“ o kojima piše Henri Dejvid Toro, filozof čiji su život i delo poslužili kao inspiracija Terkl. Tri stolice ona povezuje sa krugom vrlina koju čine samoća, razgovor i samorefleksija – koncepti koji čine osnovu ove knjige.

Za nju su ovo ljudske vrednosti koje su neraskidivo povezane, utičući jedna na drugu. Kroz osamljivanje mi spoznajemo sebe bolje i povećavamo svoj kapacitet za empatiju, sa kojom ulazimo u razgovore sa drugima.

Pored toga što imamo šta da kažemo u razgovorima mi stičemo i sposobnost slušanja drugih, čineći nas sposobnijim za vođenje unutrašnjeg dijaloga, to jest samorefleksiju. Prema Terkl, tehnologija prekida ovaj magičan krug i čini da bežimo od svojih vrlina.

Bez obzira na svoje pristrasnosti u izveštavanju, ova knjiga je dragocena u svom opusu, sa opisima brojnih iskustava osoba različitih uzrasta, porekla i odnosa prema tehnologiji.

Sama širina tema koje su pokrivene, od razmatranja samoće do poziva za kolektivnu društvenu akciju, zavređuje pohvalu.

Ovo delo čini posebnim ne toliko njeno prikazivanje pesimistične slike digitalnog sveta u kome živimo, koliko njen optimistični pokušaj da pruži konkretna rešenja i motiviše nas na pozitivnu promenu, bilo da je u pitanju izdvajanje vremena za samoću ili uspostavljanje svetih mesta koja će negovati prave, ljudske razgovore bez ometanja.

Odnos između ljudi i digitalne kulture

Šeri Terkl je licencirani klinički psiholog, osnivačica i direktorka Instituta za proučavanje odnosa tehnologije i identiteta na MIT-u. Doktorirala je sociologiju i psihologiju ličnosti na Univerzitetu Harvard, a od kraja 1970-ih godina bavi se odnosom između ljudi i digitalne kulture, fokusirajući se na načine na koje su savremene tehnologije poput mobilnih telefona, interneta, društvenih mreža i humanoidnih robota oblikovale naše odnose, rad i identitet. Autorka je više dela, od kojih su najčuvenije knjige Drugo sopstvo: Računari i ljudski duh iz 1984, kao i Život na ekranu: Identitet u doba interneta iz 1995. Pored knjige Obnovimo razgovor (originalno objavljene 2015) na srpski jezik prevedena je i Sami zajedno: Zašto očekujemo više od tehnologije nego jedni od drugih (Clio, 2011).