Foto: Dušan PešićNa porodičnom imanju, u mahali Golema Padina iznad Trgovišta, Dragan Đorđević (63) pet punih godina pravio je etno-selo, ali poslednje dve njegovo seosko domaćinstvo ne prima turiste. Razlog je pomalo bizaran, neko će reći neverovatan – neasfaltiran prilazni put.
Vlasnik i idejni tvorac etno-sela „Baba Spaska“, čiji se plac prostire na površini od jednog hektara, kaže da bi ono danas radilo da je put od Trgovišta do Goleme Padine asfaltiran. Radi se o deonici dužine 1.300 metara.
„Ljudi koji žele da posete moje etno-selo zovu me sa svih strana, ja ih pitam čime dolaze, oni kažu malim kolima. Savetujem im da ne dolaze, barem zasada, jer neće stići bez posledica po svoje vozilo. Svi oni koji nemaju džip ne mogu ovde da dođu“, započinje priču Dragan Đorđević.
Za Danas Đorđević priča da je uredno, pretprošle godine, platio arhitekti da mu izradi projekat asfaltiranja, oko 140.000 dinara, ali je problem druge prirode.
„Put je star sto godina, a neke komšije koje ga koriste ne dozvoljavaju da se on asfaltira. Svi ti ljudi žive ovde, imaju svoje kuće. Mislio sam da će svi dati novac, ali neki nisu. Pokušao sam da skupim novac od komšija, pa sam, videvši da ne biva, sve platio iz svog džepa. Navodno ću mnogo da se obogatim kad počnem da radim“, objašnjava svoj problem Dragan.
Ističe da je na tom potezu oko 40 domaćinstava, te se, prostom matematičkom operacijom, zaključuje da bi asfaltiranje puta svaku kuću koštalo oko 3.500 dinara.
„Ovaj put nije moj, svačiji je, imaju i drugi ljudi kuće, ne samo ja. Ne pravim etno-selo samo za sebe, svi mogu da koristi taj put, kao što već i čine. Dođu da sade krompir, beru šljive i jabuke, imamo voćnjake. Pogledajte kakav je ovo put. I ko će onda da ti dođe? Niko neće da lomi kola. Ovo je dobro za sve nas, pa ih savetujem da odu u Imovinsku službu, u zgradu Opštine u Trgovištu, i potpišu saglasnost za asfaltiranje“, apeluje Đorđević na svoje komšije.
Kako vreme prolazi, počinje sve više da gubi nadu da će njegov san postati java. Kaže da se nervira zbog toga što se pet godina mučio, a sada nije sve u njegovim rukama jer ne može da odlučuje u nečije ime. A, godine prolaze.
„Čisto sumnjam da će ovo ikada da se asfaltira. Na neki način sam toliko sam izgubio poverenje da nameravam ovo da prodam nekom mladom bračnom paru, sve ovo. Prodaću nekome ko želi da radi ovaj posao, a biće posla. Možda bi tim novim vlasnicima dozvolili asfaltiranje, ko zna. Verujte, nema ovde kamena koji moja ruka nije dodirnula. Ovo sam sve ja zidao. U ovo sam uložio jedan dvosoban stan u nekom gradu“, priča Đorđević o budućim planovima.
Bio je, veli, u Opštini da se raspita o tome dokle se stiglo sa asfaltiranjem, odnosno ima li novosti i, za njega, dobrih vesti, ali su mu loklani čelnici rekli da problem postoji, da ima ljudi koji „koče proceduru, neke komšije“.
„Kažu mi: ‘Videćemo, Gagi, rešićemo, Gagi. I na tome je ostalo’, priča Dragan.
Posebno, sa ponosom, naglašava da je želeo da, baš na porodičnom imanju čiji je vlasnik izgradi turističko-seosko domaćinstvo, koje bi, kasnije, preraslo u etno-selo.
U nekom se trenutku naš sagovornik našali, što može sasvim dobro da ilustruje u kakvom se stanju nalazi 1,3 kilometara prilaznog puta i koliko bi svaki putnik namernik mogao da ima problem sa dolaskom na Đorđevićevo imanje.
„Put pomože ljudima koji pate od kamena u bubrezima ili žuči. Smestite unesrećenog u kola, krenete ovim putem, pa da vidite kako će da se reši kamena u bubregu. Ovo je, takoreći, lekovit put. Ljudi prepisuju banje, a niko se nije setio puta od Trgovišta do mog etno-sela“, u šali će on.
Etno-selo, kao i cela mahala Golema Padina, nalazi se na brdu iznad lokalnog groblja, na 750 metara nadmorske visine u odnosu na Trgovište.
Đorđević ga je registrovao prošle godine, što su aminovali iz Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, pa je nadležna komisija „Baba Spaski“ dodelila „tri zvezdice“.
Veliku je muku Dragan video kad je dovozio materijal za izgradnju. Put je neprohodan, pa je bio prinuđen da materijal traktorima i džipom dovozi iz Bujanovca i Vranja ili kamen iz reke. Radovi su skupi, teško se nalaze majstori.
„Ovo mi je treći džip, dva sam već slomio na ovim putevima, dok sam stizao do etno-sela. Konačno sam uspeo, mada nije sve završeno, nije ni blizu kraja. Ovo je pravo etno-selo; ja sada kad bih ovde video šleper, to ne bi bilo to“, priča Đorđević.
Vlasnik je i ugostiteljskog objekta u centru Trgovišta, gde i dalje radi jer mu fale još tri godine do penzije. Njegov otac je 40 godina držao kafanu u Trgovištu, da bi Dragan, 1995, nasledio porodični posao.
Inače, u ovom kraju je razvijen lovni turizam, rađaju pečurke kao i lekovito bilje. Dragan kaže da otkup „slabo ide“, pa meštani bilje beru za ličnu konzumaciju, a blizu je i granica sa Severnom Makedonijom.
Belo odelo, braon cipele i kožna kravata
„Ime etno-selu dao sam po svojoj babi, jer me je mnogo čuvala. Služio sam vojsku u Sloveniji, rekla mi je da će mi dati novac da se za Srbiju vratim avionom, da se ne mučim u vozovima. Rekla mi je i da u Ljubljani kupim najskuplje odelo – belo, kožnu kravatu i braon cipele. Kad sam sleteo na aerodrom u Skoplju, otac nije mogao da me prepozna“, priča Dragan Đorđević.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
