Žetelački ručak sa sedam kora

Iza kombajna ostaje samo strnište sa oštrim „podšišanim“ izdancima klasa pšenice, a u depoima moćne mašine žito za lep hleb. Na kraju to je prihod „Polet dužine“ iz Plandišta, nekada u sastavu „Agro Banata“, a od privatizacije vlasništvo „Irva investicija“. S tim da žeteoci, kao i mornari jedu hleb sa sedam kora. Nasmejali su se kada sam im pomenuo tih sedam kora.

Od silnog kloparanja moćne Dirove mašine jedva se čujemo dok stojimo među klasovima i čekamo da kombajneri obrnu krug i dođu do nas. Razgovaram sa direktorom Milanom Markovićem i rukovodiocem Goranom Čavićem, ljudima koji stoje na čelu ovoga velikog posla.

– Juče sam žeo Rusiju, a danas Pobedu… – čujem, a ne razumem o čemu priča Goran Čavić.

Tražim da mi objasni, kakva je Rusija i Pobeda u pitanju, da to nije neki njihov žetelački govor.

– Jeste žetelački govor, ali to su imena domaćih sorti pšenica koje smo posejali. I ne samo one, imamo još Renesansu i Draganu, a uskoro nam stiže i Ljiljana. Zapravo sa Ljiljanom smo već ogledno krenuli, pa nije ni ogledno, na nekih 500 hektara, kako mi se čini.

Ponavljam u sebi Pobeda, Renesansa, Rusija, Dragana, Ljiljana da zapamtim, a Milan Marković govori:

– Jeste, u pravu si, Gorane, krenuli smo već i sa Ljiljanom. Inače, žetva ide tempom od 150 do 200 hektara dnevno, pa kada se preračuna trebaće nam ukupno 20 radnih dana da završimo posao. Znači još 17 ili 18 dana ako nam vreme dozvoli, govori i okreće glavu prema tamnim oblacima ima iznad Vršačkog brega.

Sa druge strane sunce je upeklo iz sve snage, tako da jedva izdržavamo dok stojimo usred klasova. Sa lica nam teče znoj.

Ovde u ataru između sela Velika Greda i Veliki Gaj, udaljeni smo nekoliko stotina metara od granice sa rumunskim delom Banata…

Na kraju ipak nekako dočekasmo dva teška kombajna kako se na međusobnoj razdaljini od nekih dvesta metara vraćaju. Na „krmi“ kombajna kojim upravlja Zoran Maslovarić nalazi se srpska zastava, baš kao da upravlja nekim plovilom na moru ili okeanu, pa je u obavezi da postavi zastavu zemlje u kojoj je brod registrovan. Maslovarićev brod neće iz našeg banatskog zlatnog mora u inostranstvo, ali je zastava tu kao neka vrsta ponosa što se odrađuje važan posao. Reklo bi se – radost kombajnera u vreme žetve.

Iako teoretičari poslovnog uspeha govore o tome da zaposleni treba da radi u kompaniji koju voli, retko se ta ljubav pokazuje ovako transparentno.

Maslovarić je zastao samo na momenat, mahnuo mi i rekao:

– Idem da napravim barem još jedan krug dok mi sunce nije zašlo.

Zaustavo je „gvozdenu kutiju sa žitom“ pored prikolice takođe moćnog traktora Džon Dir, iz iste fabrike odakle je i kombajn. Usmerio je veliku limenu cev ka prikolici i počela je da pljušti zlatna kiša.

Šum je prijatan, ali toliko glasan da smo morali da se malo udaljimo kako bismo se čuli. Milan Trbojević je već „nabacio boju“ i dobio takav ten kao da je bio najmanje dve nedelje negde u Herceg Novom, Makarskoj, Urgadi ili Bodrumu…

– Tu sam da uskočim ako bilo šta treba da ne bi bilo zastoja. Sada nigde i nikako posao ne sme da stoji, jer inače neće biti kako smo planirali.

– Tačno tako, kao da su nam ove mašine gospodari. Tako će biti sve vreme žetve, to znači naredne dve-tri nedelje ako ne bude kiše, dodaje Dušan Kresojević uz osmeh.

Zapravo, svi su veseli, uključujući i kombajneristu Buđi Đulu, koji je izašao iz kabine i sišao na zemlju da bi nas pozdravio i počastio bombonima „odžačar grla“. Ni on ne skida osmeh sa lica.

– Kako ne bih bio veseo, pa za ovo smo radili čitave godine. Sada konačno imamo ono što smo proizveli i napunićemo silose, a ostalo videćemo, iznosi svoj stav Đula i vraća se u kabinu da nastavi za Maslovarićem.

Idemo i mi nazad, u Plandište, do motela „Platan“ gde je pripremljen ručak. Direktor Vojislav Kapun već je za žeteoce i goste naložio da se spremi specijalitet – srneći gulaš, sa svim onim banatskim mirođijama koje su ga učinile vrhunskim jelom. Pravi žetelački ručak. Kako je već bilo kasno popodne, gotovo predveče, našlo se tu i nešto pića. Piva, votke, vina… Pa je bolje tekla priča.

– Evo hleba i testenine koju smo jeli od žita koje smo želi ranijih godina, reče neko.

– Nije samo hleb i testenina proizvod od žita, već se od njega pravi i pivo, votka, viski i mnoga druga pića. I ne samo pića nego i biogorivo – kaže Kapun pre nego što će: Počinjemo sa tim da Srbija ima 4.225.000 hektara obradivih površina, a Vojvodina od toga 1.780.000. Kapun ovako „pozicionira“ svoje preduzeće:

Naša pekara ispeče oko 9.000 hlebova svakoga dana, koji idu u Plandište, Vršac, Alibunar, Pančevo i Beograd. Da ne zaboravim voćnjake, 97 hektara pod višnjama i 25 hektara pod jabukama. Izvozimo griz, višnje, šljive, jabuke i brašno, i to u vrednosti od pola miliona do milion evra godišnje. Da ne zaboravim i motel u kojem se nalazimo, a koji ima 11 soba i jedan apartman.

Samo Plandište ima 4.248 stanovnika, a opština 13.355 okuplja još dvanaest sela, sa kojima čini pomenutu opštinu. Banaćani tanani, što bi Radičević rekao. U vreme žetve rekao bi to i putnik namernik, jer se radi od zore do mraka, tako da je plandovanje ostalo samo u imenu Plandište.

Kapun: Obrađujemo oko 8.000 hektara

– Plandište ima 33.000 hektara obradivog zemljišta, a mi u preduzeću „Polet dužine“ doo, koje je bilo deo nekadašnjeg „Agrobanata“, a od 2006. grupe „Irva investicije“ iz Beograda obrađujemo oko 8.000 hektara. Uzgajamo pšenicu, ječam, raž, suncokret, kukuruz i soju. Uz to imamo silos za 20.000 tona zrnaste robe, mlin koji može da preradi 15.500 tona pšenice, da dobijemo brašno, griz, stočnu hranu.