Ne plašite se istorije! Nije istorija ta koja vuče unatrag i koči napredak. Ne okiva nas zabludama i glupošću. Ona nije nešto što je zauvek predato zaboravu. Istorija znači upravo suprotno. NJena je dužnost da ukazuje ne samo na prošlost nego i na današnjicu, da neprekidno i nepotkupljivo opominje na budućnost.
Ove je reči zapisao, i dosledno ih se pridržavao u svom životu i radu Dejan Medaković (Zagreb, 7. jul 1922 – Beograd, 1. jul 2008), jedan od najumnijih i najobrazovanijih ljudi u našoj kulturi, autor desetina naučnih knjiga, prozni pisac, pesnik i esejista, čovek čije je delo koje su krasili erudicija, pronicljivost, duhovna snaga i večita intelektualna radoznalost, neokrnjeni i aktivni činilac u riznici naše kulture i neiscrpna inspiracija novim generacijama.
Ove godine navršava se tačno jedan vek od Medakovićevog rođenja i nije mnogo vremena ostalo da se tom sjajnom istoričaru umetnosti, univerzitetskom profesoru, akademiku i predsedniku SANU, nosiocu značajnih priznanja i odlikovanja, oda zaslužena počast.
U to ime, početkom marta ove godine, na inicijativu Vukove zadužbine i IK Prometej iz Novog Sada osnovan je Odbor za obeležavanje stogodišnjice od rođenja Dejana Medakovića. Predsednik Odbora je Boško Suvajdžić, inače i predsednik Skupštine Vukove zadužbine, dok je potpredsednik direktor IK Prometej Zoran Kolundžija.
Izdavačka kuća Prometej odavno priprema izabrana dela ovog pisca i naučnika (urednik Zoran Kolundžija); tomova će biti najmanje 25, a izdavač ima puno razumevanje i podršku Pokrajinske vlade, Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Vukove zadužbine.
Zoran Kolundžija za Danas kaže kako je plan da se tokom cele godine dešava nešto u vezi sa pominjanjem Dejana Medakovića kao ličnosti, i njegovog dela. Svakako je najvažniji početak jula. „Predložili smo Srpskoj akademiji nauka i umetnosti da glavni događaj, nešto kao Dan sećanja na Dejana Medakovića, bude baš u SANU, kao našoj najznačajnijoj nacionalnoj instituciji kojoj je Medaković posvetio dobar deo svog života“, objašnjava.
Ko će sve, pored Prometeja i Vukove zadužbine, biti uključen u proslavu?
– Već su uključeni gradovi važni za Medakovićev život – Sremski Karlovci, Beograd i Novi Sad, te institucije u kojima je radio ili delovao kao javni radnik – Filozofski fakultet u Beogradu na kojem je proveo ceo radni vek, bio redovan profesor i dekan, Narodni muzej u Beogradu gde je bio godinama saradnik, jedno vreme i predsednik Upravnog odbora, Galerija Matice srpske u Novom Sadu sa kojom je tesno sarađivao, Matica srpska u kojoj je pokrenuo i uređivao Zbornik za likovne umetnosti i bio član uprave u dužem nizu godina.
Veoma je lepo što su se priključile brojne ličnosti kao prijatelji Dejana Medakovića, od Žarka Dimića i Danice i Dimitrija Vujadinovića iz Sremskih Karlovaca, preko Miladina Kalinića, takođe iz Sremskih Karlovaca, nekadašnjeg predsednika Izvršnog odbora Skupštine opštine, u vreme kad je Medaković proglašen počasnim građaninom Karlovaca, do Vitomira Perića, koji se ogromno angažovao oko promocije dela Srbi u Beču na nemačkom jeziku u Beču, Strahinje Kostića iz SANU, Zorana Bingulca, koji je bio savezni ministar i član Odbora za obeležavanje 800 godina Hilandara i imao dugu i uspešnu saradnju sa Medakovićem…
Od značaja je da su se visoki predstavnici aktuelne vlasti odazvali i prihvatili angažman u našem Odboru – Maja Gojković, potpredsednica Vlade Srbije i aktuelna ministarka za kulturu, Igor Mirović, predsednik Pokrajinske vlade, Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada, Dalibor Rožić, član Gradskog veća Novog Sada zadužen za kulturu, članovi Skupštine opštine Sremski Karlovci…
Koliko traje rad na Medakovićevim Izabranim delima?
– Ovaj posao započet je pre nepune tri godine, a traje i sada, a nastaviće se očigledno i delom sledeće godine jer je Medaković bio veoma plodan i raznorodan autor. Kad krenete kao urednik i gledate kad je šta objavljivano, odmah se zapazi da su njegova najznačajnija dela kao istoričara umetnosti izlazila u prvim decenijama posle Drugog svetskog rata, kad grafičke mogućnosti nisu bile ni blizu današnjeg standarda, a uz to mnoštvo njegovih tekstova ostalo je rasuto po časopisima.
Da se objave samo dela iz tog kruga njegovog stvaralaštva bio bi već podvig. Mi smo počeli sa Srpskim slikarima XVIII-XX veka i lane je izašla iz štampe zaista prelepa knjiga, oplemenjena ilustracijama iz fondova Galerije Matice srpske i Narodnog muzeja u Beogradu. Izostanak Sajma knjiga onemogućio je da se šira publika sretne sa ovom knjigom, ali nadam se da će ove godine to biti moguće.
Ukupan rad na prikupljanju građe olakšala nam je služba Biblioteke Matice srpske, koja nam ažurno priprema materijal kad tražimo tekstove rasute po staroj periodici.
Da li u Medakovićevoj zaostavštini očekujete i nešto, do sada nepoznato?
– Neko veće iznenađenje nije moguće, ali se u kombinovanju sa tekstovima iz raznih perioda i prigoda ipak nadamo novitetima. Prvo, planiramo delo o svemu što je Medaković uradio za Vukovu zadužbinu, a tu ulaze razni govori i besede, i na tome je veći deo posla već obavio Slavko Vejinović, upravnik Vukove zadužbine. Naišli smo na veći broj intervjua koji nisu ušli u prethodne knjige, zatim na rasute pesme i priče koje sabiramo u po jednu veliku knjigu; pesmama se bavi dr Boško Suvajdžić, a pričama dr Branko Zlatković.
„Efemeris“ je prvi put objavljen pre tačno tri decenije, potom je ovo izdanje ponovljeno u Prometeju. Hronika porodice Medaković je naišla na izuzetan prijem. U čemu je njena vrednost?
– Rekao bih da je autor u ovoj memoarskoj prozi pronašao pravi ključ za pristup istoriji jedne, još uvek žive, epohe koju promišlja i tumači kroz ličnu dramu čoveka i njegove identitetske preobražaje. Kroz autobiografsko kazivanje Medaković, kao potomak stare srpske građanske porodice iz Zagreba, samo njemu svojstvenim stilom, mudro, a lepo kazano, analizira i pripoveda o jednom turbulentnom, veoma složenom dobu, vremenu stradanja u ratovima, o strahovima, o mržnji, zahvatajući kao pripovedač i vreme međuratne i nove Jugoslavije.
Kako je počela saradnja Prometeja i Dejana Medakovića?
– Negde krajem 1996. spremao sam se da objavim reprint dela Vojvodina I i II, a u tom kapitalnom zborniku je publikovan i rad Radoslava Grujića, Medakovićevog profesora. Imao sam plan da objavimo posebno knjigu sa celim Grujićevim tekstom. Kako je Drugi svetski rat zarobio tek odštampane tabake Zbornika u banovinskoj štampariji u Novom Sadu, nije bilo kompletnog Grujićevog teksta Duhovni život Srba u Vojvodini; Zbornik se završavao sa 416. stranom, i tu naglo prekidao. Potražio sam Medakovića sa molbom da mi pomogne kako da nekako ovo kompletiramo. Odmah me je ljubazno primio, ubrzo i napisao za potrebe te knjige tekst Životni krugovi Radoslava Grujića. Kod sledećeg susreta smo se dogovorili da pokušamo da objavimo rukopis Srbi u Beču, veoma kompleksno delo, posebno teško za realizaciju, a tada smo se i saglasili da čekajući ilustrativni materijal za Srbe u Beču obnovimo Efemeris kao celovito izdanje u pet knjiga. Kasnije su se knjige nizale jednostavno, nekako same od sebe…
Tokom niza godina zajedničkog rada postali ste prijatelji. Kako možete opisati Dejana Medakovića kao ličnost?
– Neposredan, ljubazan, delikatan, šarmantan, strpljiv, duhovit, rečit… velikog znanja i nesmanjenog interesovanja za nova znanja. Za nas mlađe bio je dragocen kad govori o nečem iz prošlosti, pošto je bio čovek sa darom za sintezu raznih pojava u društvu, ličnosti, istorijskih događaja. Umeo je da slušaocu čas posla stvori sliku epohe, i pojasni ono što mu je pre toga bilo ili nepoznato ili bar maglovito.
Imali smo lep običaj, na njegovu inicijativu… mislim da je to trajalo sedam godina… nekog avgustovskog dana odlazili bismo u Grocku, u vikendicu Medakovića, Jelka i Draško Ređep i moja supruga Borka i ja. To druženje imalo je svoj ritual: prvo bi Dejan čitao šta je najnovije zapisao u dnevnik ili upravo završenu pesmu, a onda bi na veoma duhovit način on i Ređep razmatrali ko još postoji živ s kim bi mogli da polemišu o odnosima Srba i Hrvata ili Srba i Austrijanaca, Nemaca… U tih sedam godina glavni pominjani potencijalni sagovornici su poumirali ali njih su dvojica zamišljali da su živi i nastavljali sa niskom neverovatnih tema, bez ičeg uvredljivog. Šarmantno, duhovito, jer je bilo namenjeno nama prisutnima. A sa terase vikendice, preko Dunava, pucao je pogled na Banat…
Redak u svakom pogledu, Medaković je bio polihistor koji čini čast svakoj kulturi. Koliko mu se naša odužuje?
– Medaković je otišao potpuno ostvaren kao stvaralac, ali duboko nesrećan kao čovek odan svojoj zemlji i svome narodu. Pred kraj života zabeležio je: „Naš vek proteći će u senci raznih poluistina. I sam primam to stanje, nemoćan da bilo šta promenim. Moj najveći doprinos istini biće taj što ću živeti s ranom u duši, što ću ostati trajno nesrećan. Jer, bolji je život u kavezu postojane nesreće nego moralna smrt.“
Danas se trudimo da se Medakoviću odužimo makar malo u odnosu na ono koliko nas je sve zadužio. Podsetio bih, na primer, kako je Medaković iscrpno pisao o golgoti srpskih manastira na Fruškoj gori u vreme NDH, da bi obilazeći svetinje i svedočeći o posleratnom ideološkom i sistemskom beščašću, konstatovao kako je njihovo raspinjanje na krst, stradanje i ponižavanje nastavljeno i u komunističkom režimu. On je o tome javno govorio u trenutku kad to nije bilo prijatno vlasti, a moglo se stradati i za bezazlenije izjave.
Medaković nas je zadužio i zapisujući svoje utiske, prisećanja – ostavio nam je tako lične, a opet zajedničke, slike Dubrovnika, manastira Savine, Hilandara, Zagreba, Novog Sada, posebno Beograda. Zadužio nas je pravim medaljonima, portretima uglednih intelektualaca iz drugih sredina… obeležio je markantne i uvek, kako bi rekao Draško Ređep, „pomalo tajanstvene tačke srpstva“.
Hilandar, Trst, Beč, Zagreb, Sent Andreja, Temišvar, Sremski Karlovci, Novi Sad, Beograd, nisu samo srećni zastoji u razvoju našeg bića, nego i – svaka u svoje vreme – prestonice duha. Učio nas je da je policentrizam osnova kulturnog i socijalnog života Srba.
Najbolje ćemo se odužiti Medakoviću učeći od njega, prateći njegove pouke, radeći više i bolje, ne otaljavati nego delati, delati…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
