foto FoNet Milica VučkovićKada sam pre dve nedelje uredniku ove rubrike, Radetu Radovanoviću, predao prikaz pojedinih epizoda iz svoje prošlosti, na fin način mi je rekao da bih, sa toliko godina, morao da imam više sećanja nego što sam napisao i da očekuje da ih prizovem.
***
Država u kojoj sam rođen kapitulirala je na moj prvi rođendan. Dočekao sam ga u mačvanskom selu Tabanović, gde smo izbegli zbog šestoaprilskog bombardovanja Beograda. U izbeglištvu sam se našao i za svoj četvrti rođendan, ovoga puta zbog savezničkih bombi nad Beogradom.
***
Kroz maglu pamtim putovanje lađom do Šapca u leto 1944, kao i skrivanje u nekom mačvanskom kukuruzištu kada je prašinu sa seoskog šora digla kolona taljiga i fijakera sa šabačkim srednjoškolcima koje su mobilisali četnici. Kasnije se saznalo da su svi ti tinejdžeri – dva đačka bataljona – pohvatani i streljani u Semberiji krajem jeseni iste godine.
***
Valjda se još pucalo na Sremskom frontu kada sam prvi put bio svedok ljudske smrti. Deda-stric je imao opakog bika, čuvanog u zabranu, kome je samo on smeo da priđe. Trenutak nepažnje, šta li, tek bik ga je natakao na rogove, pa bacio na tarabu. Danima je umirao u mukama. Dugo me je proganjao miris crnog luka koji su mu stavljali na uboje.
***
U poratnim danima najčešća tema razgovora bila su ratna stradanja. Viđao sam Mačvane koje je nemačka kaznena ekspedicija septembra 1941. terala na „krvavi marš“ od Šapca do 22 km udaljenog Jarka. Morali su da trče po makadamskom putu, a iznemogli bi bili ubijani. Tada sam prvi put čuo za Hrtkovce, gde su folksdojčeri formirali špalir i udarali kažnjenike motkama, polivali vrelom tečnošću itd. Žao mi je tih kinjenih nesrećnika, ali i nekih drugih Hrtkovčana kojima su se 50 godina kasnije svetili naši nasilnici.
***
Malo je naroda – padaju mi na um Rusi, Srbi i Crnogorci – kojima je okupacija prilika za bratoubilački rat. U Srbiji je neuporedivo više ljudi stradalo od sunarodnika, nego od Nemaca. Nije to u vezi sa pravoslavljem, jer su se, recimo, Bugari i Rumuni homogeno određivali prema spoljnom svetu, složno menjajući uniforme i saveznike u skladu sa okolnostima.
***
Da sam uoči rata bio student, sigurno bih bio levičar i, verovatno, komunista, pa bi mi se odlazak u šumu nametnuo kao jedino rešenje. S druge strane, da sam tada mobilisan i da sam položio zakletvu kralju, ona bi me obavezivala, pa bih mu ostao veran sve dok u jesen 1944. nije pozvao četnike da se pridruže partizanima. Velike su šanse da bih poginuo, pucajući u, figurativno rečeno, nekog drugog sebe.
***
Te omraze, patnje i smrti sada nam izgledaju besmisleno, ali mi pada na um poruka mudrog Đorđa Lebovića da se sve vraća. Verujem da je “Semper idem” naš najbolji roman u ovom veku. Mada mi je u snažnom sećanju Lebovićeva i Obrenovićeva drama “Nebeski odred” koju sam gledao kao student u JDP-u, “Semper idem” ima posebnu proročku poruku.
***
Prvih 20 godina života proveo sam kraj Kalenićeve pijace, u Mileševskoj 10. Tada je to bila dvospratnica sa visokim parterom i poluukopanim prizemljem, u kojoj su – bar prvih godina posle rata – skladno živeli bivši senator i bivši žandar sa nepismenom ženom kojoj su stanari zdušno pomagali u uzaludnoj misiji da nauči „svih 30 sloveta“.
***
Uveče su iznošene stolice u dvorište, ređane ukrug i razmenjivane su informacije, prvo o nestalima u ratu, a potom o nagoveštajima gde će uskoro stići šećer, ulje ili brašno. Neko bi stražario na ulazu, a neko krišom uključivao rešo, pa bi se srkala divka, zamena za kafu od prženog ječma i korena cikorije. NJen miris se skladno mešao sa mirisom muškatli, gajenim u konzervama Unre.
***
Otac je imao R-1 kartu za snabdevanje, namenjenu rudarima, ali i univerzitetskim profesorima. Međutim, razlike su bile male, pa je i vratar sa R-3 mogao da preživi. Važno je bilo ne dopasti zatvora ili izgubiti građanska prava, jer bi se tada preživljavalo od milostinje rodbine i komšija. Malo šta je moglo da se nabavi bez kupona („tačkica“) koje su obezbeđivale R (radničke), D (dečje) i slične kartice.
***
Jedini u zgradi imali smo telefon, ali je još malo ko posedovao to „čudo tehnike“. Zato su se vesti o rođacima i prijateljima – recimo, pozivi na venčanje ili sahranu – prenosile putem glasnika. Moralo je da se zapuca peške ili klimavim tramvajem, kasnije i trolejbusom, do primalaca poruka.
***
Beograd je dočekao oslobođenje sa manje od 300.000 stanovnika, a onda je usledila poplava došljaka. Stanovi su deljeni na najmaštovitiji način, često sa zajedničkom upotrebom kupatila, ako ga je bilo. Urnebesna urbana komedija “Zajednički stan” Gute Dobričanina postala je od 1954. najpopularnija jugoslovenska pozorišna predstava jer je bila zasnovana na realnim životnim situacijama.
***
Jednom nedeljno išlo se u parno kupatilo u Dušanovoj ili u Mišarskoj. Smatrani smo srećnicima, jer smo imali kadu i ložili smo kazan – bojleri još nisu postojali. Znalo se i poštovalo koji rođaci i prijatelji se kupaju subotom uveče, a koji nedeljom pre ili posle podne. Sveže okupani i svečano odeveni, nedeljom uveče išli smo kod tetke da na radiju slušamo “Veselo veče” sa Mijom, Čkaljom i ekipom. Ona je jedina u familiji posedovala radio aparat.
***
Subota je bila radni dan, a nedeljom nije bilo mudro odbiti poziv Narodnog fronta za raskrčivanje ruševina i slične akcije. Veliki deo „slobodnog vremena“ provođen je u beskrajnim redovima za hleb i slične potrepštine. Zato mi je smešno kada se tvrdi kako se „danas stresno živi“.
***
Kaže se da je malo potrebno da se bude srećan. Vasa Popović je nekada pisao o polivaču ulica kome je životni san da usmerava mlaz, umesto što, kao jedan u nizu, povlači crevo. Vraćam se u sadašnjost: zašto ne bismo našli zadovoljstvo u negovanju i zalivanju cveća? Pa, u većini ljudi postoji potreba za pravdom, da ne citiram vladiku Danila kako treba „nečovještvu stati nogom za vrat“.
***
U doba moje mladosti mnogo više se čitala i cenila lepa književnost. Pamtim večeri španske i crnačke poezije koje smo priredili 1957. na izgradnji Sajmišta. Uz logorsku vatru, stihove su nadahnuto govorili kasnije poznati javni i kulturni radnici Stanislava Pešić, Slobodanka Gruden, Jovan Ristić… Desilo se, međutim, da se te priredbe poklope sa danima ustanka naroda Srbije i Crne Gore. Deo noći proveo sam trpeći kritike „drugova iz komiteta“ zbog nebudnosti.
***
Sa više vršnjakinja dopunjavao sam se govoreći stihove Jesenjina ili Mike Antića. Sadašnjoj supruzi sam pre mnogo godina rekao: „Ko zna, ah niko ništa ne zna, krhko je znanje…“, a ona je spremno nastavila stihovima Dobriše Cesarića: „…možda je pao trag istine u me, a možda su sanje“. Tako smo se prepoznavali.
***
Kao i svako dete, dospevao sam mimo svoje volje u opasne situacije, ali je bilo slučajeva kada sam prihvatao rizik kako se ne bih obrukao. Jednom sam se sa starijim drugarima „kešao“ za tramvaj i stigao do železničke stanice „ćire“ preko puta Ade. Neko je pokazao na zatvor – odavno ga nema – i viknuo: „Plivamo do tamo!“ Sramota me je bila da budem „žena“, što je najveća uvreda za dečaka, te sam se bacio u Savu, mada nisam bio siguran da ću stići do druge obale.
***
Te jeseni, sa desetak godina, krenuo sam na plivanje u čuveni DIF na uglu Deligradske i Tiršove. U istoj grupi bio je i Miša Broz. Pojavljivao se iznenada, kada smo već polazili ka bazenu i isto tako brzo nestajao. Na nas je veći utisak ostavljao jedan iždžikljali dečak koji bi, kada se skinemo radi tuširanja, dobijao nekontrolisanu erekciju. Kasnije u životu, kada bismo se sreli, uvek se osećao nelagodno.
***
Posle dve godine krenuo sam na istom mestu na košarku. Učili smo, sve do leta, osnovne korake i po neku „fintu“, a na jesen nas je čekalo iznenađenje: većina nas se nije promenila, ali nekoliko dečaka je postalo više od nas skoro za glavu. Zbogom, košarko!
***
Mesec dana 1953. godine proveo sam kao izviđač na Zlatiboru. Mi najmlađi bili smo pošteđeni noćne straže, ali sam želeo da očvrsnem i 2-3 puta sam se prijavio za smenu od ponoći do dva. Samo godinu-dve ranije tu je operisala u međuvremenu likvidirana četnička grupa nekog Bjelice, pa su nam dali puške sa bojevom municijom. Pun strepnje, ubacio bih metak u cev i ležao nepomično. Da je naišao čovek ili brav, tu bi mu bio kraj.
***
Nije razumno naoružati dete, ali takvo je bilo vreme. Moja žrtva lako je mogao da bude naš nastavnik fizike, koga smo preko dana viđali kako opušteno leškari na ćebetu sa nekom lokalnom lepoticom; u logoru se nije pojavljivao ni do povečerja. To je bio treći ili četvrti čovek bez desnog kažiprsta koga sam sreo u životu. Prvi je uzeo sekiru i odsekao dva članka sa kažiprsta na dan kada je dobio poziv za mobilizaciju, pa sam bio sklon da verujem kako su i ostali postali invalidi na isti način.
***
Deo leta 1954. godine proveo sam na Šumskoj školi, našoj izviđačkoj akademiji u Žirovnici, na Karavankama, uz samu granicu. Desilo se 2-3 puta da u zoru vidim kako graničari sprovode nekog jadnika koji je tokom noći pokušao da pređe „na zapad“. Žalio sam ga jer mu je sledila duga zatvorska kazna.
***
Drugi snažan doživljaj vezan mi je za Bled. Svi natpisi bili su, normalno, na slovenačkom, a samo dva su bila na ćirilici: „Ne gazi travu“ i „Ne kidaj cveće“. Nisam se ljutio na Slovence, već na svoje, jer sam znao da domaći poštuju propise.
***
Te zime i više puta kasnije išao sam na skijanje, ali nisam odmakao dalje od osrednjosti. Na Mitrovcu na Tari skije sam učvršćivao za cokule nekim kožnim kaiševima, pa sam se uglavnom držao longlaufa. Utisak na devojke ostavljala su braća Subota, nekoliko godina starija od mene. Bili smo smešteni u barakama, a klozet nije imao stakla na prozoru. Naučio sam, i tada i kasnije, da kada nema izbora, ni spuštanje čakšira na – 15C ne pada čoveku teško.
***
Godinu-dve kasnije otišao sam na Popovu Šapku, privučen vešću da postoje tri uspinjače. Ispostavilo se da je jedna pogrešno konstruisana, da je druga u ozbiljnom kvaru, a da treća ne radi zato što je rukovalac u januaru uzeo godišnji odmor.
***
Nekoliko puta sam bio na Jahorini. Po povratku sam gojzerice mazao lanenim uljem, ali sam ih jednom „zaštitio“ svinjskom mašću. Koža je ostala meka, ali su masne kiseline razjele konce i kada sam naredne sezone na Rajskoj dolini napravio prvu kristijaniju, cipela se otvorila. Okret u suprotnu stranu, i na drugoj cipeli javio se zjap. Nagurao sam novine između čarapa i cipela, spustio se do Pala, pa pravo za Beograd.
***
Pedesetih je još bilo teško dobiti pasoš, osim za grupna putovanja. Kao maturant, zadesio sam se u grupi profesora geografije koja je obilazila Azurnu obalu. Za mene je cavtatsko groblje bilo pojam dostojanstvene lepote dok nisam video groblje u Đenovi. Nica, Kan. U Monte Karlu sam svoje „bogatstvo“ od 19 franaka izgubio na „jednorukom DŽeku“. Korisno iskustvo i poslednji susret sa kazinom.
***
Dan-dva kasnije, utrčao sam kasno uveče u naš hotel u Marselju. Geografi su bili zabrinuti što me nema, ali se ispostavilo da su oni tokom dana videli po neku znamenitost, a ja sam – zahvaljujući brzom trčanju – video sve, od mesta ubistva kralja Aleksandra, preko ćelije u kojoj je navodno bio zatočen grof Monte Kristo na ostrvu Šato d’If i „dvospratne“ katedrale, do hvaljene Kurbizijeove kuće na severu.
***
Iste godine sam sa Planinarskim društvom Partizan osvajao Olimp. U selu Litohoro, gde smo konačili, lokalna devojčica i ja smo se držali za ruke, žaleći zbog gospodnje odluke da „pomuti jezike“ (confusio linguarum).
***
Olimp pamtim i po dva neprijatna detalja. Naša desetočlana grupa se podelila, pa sam služio kao „oficir za vezu“. Na povratku s vrha, mireći jedne s drugima, na uskoj strmoj stazi napao me je čopor pasa. Izgledali su krvoločno. Zaletali su se, pa bi u poslednjem trenutku stali. U tom trenutku naišla je članica ekipe i umilnim glasom počela nešto da im tepa. Da li zbog njenog „kučećeg jezika“ ili zbog suočavanja sa dve dvonožne kreature, psi su se naglo povukli.
***
Dan kasnije, u hotelu niske kategorije zajednički toalet je bio na kraju hodnika, a kroz otvorena vrata poslednje sobe golišav gojazan muškarac je ljubazno pozivao da se svrati. Pomešani nelagodnost, odbojnost i „transfer blama“ terali su me da svaki put silazim do restoranskih pomoćnih prostorija.
***
Sa dva nešto starija člana, nas trojica tinejdžera činili smo prvu ekipu PD Partizan u orijentacionom krosu – danas, orijentiringu. Osim lociranja zadatih tačaka, takmičenja su uključivala noćenje u šatoru, gađanje iz vazdušne puške, bacanje kugle, pružanje prve pomoći itd. Bili smo uigrana ekipa i osvajali neke medalje. Jednom je, negde na Suvoboru, jedan član poklekao i čarolija zajedništva se raspršila. Reklo bi se sitnica, ali se više nismo okupili.
***
Alpinističku obuku završio sam kao brucoš. Bio sam ponosan kada me je dva puta, negde u Sićevu, u navezu uzeo čovek koji mi je posebno imponovao. Nekoliko godina kasnije šokiralo me je kada je na predavanju iz psihijatrije profesor Jekić, uz nekoliko pacijenata u prugastim plavo-belim pižama, omamljenih lekovima, uveo i njega. I društvo se u međuvremenu promenilo. Kada sam pitao za jednu hrabru devojku tužnog lika, rekli su mi da joj se vratio momak i da se više ne pojavljuje. Shvatio sam da je i meni vreme da nađem devojku.
O sagovorniku
Prof dr Zoran Radovanović (1940) bavio se, dok je bio u radnom odnosu, naukom i pisao univerzitetske udžbenike iz oblasti epidemiologije i narodnog zdravlja. Poslednjih godina, kada nije na protestima, objavljuje naučno-popularno pisane knjige i članke iz oblasti medicine, ali zađe i u društvene teme. Redovno je prisutan na nedeljnim sastancima Pasuljske akademije novinara i umetnika (PANU). Stiže i da se druži sa prijateljima po kafićima oko Narodne skupštine, posebno u Smaragdu ili na Tašu.
„Krvavi marš“
U poratnim danima najčešća tema razgovora bila su ratna stradanja. Viđao sam Mačvane koje je nemačka kaznena ekspedicija septembra 1941. terala na „krvavi marš“ od Šapca do 22 km udaljenog Jarka. Morali su da trče po makadamskom putu, a iznemogli bi bili ubijani. Tada sam prvi put čuo za Hrtkovce, gde su folksdojčeri formirali špalir i udarali kažnjenike motkama, polivali vrelom tečnošću itd. Žao mi je tih kinjenih nesrećnika, ali i nekih drugih Hrtkovčana kojima su se 50 godina kasnije svetili naši nasilnici.
Pun strepnje
Pun strepnje, ubacio bih metak u cev i ležao nepomično. Da je naišao čovek ili brav, tu bi mu bio kraj.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
