BUŠ ponovo spasava

Talas poskupljenja koji je za poslednjih šest meseci prerastao u cunami, počeo je da se formira najpre prošlog leta samo na zelenim pijacama, a sada praktično nema životne namirnice koja nije drastično poskupela. Najgore je to što se skupoći hrane zasad ne vidi kraj – moguće je očekivati neko smirenje cena tek na leto, i to u zavisnosti od rodnosti ove godine. Upravo kada je ovaj tekst završavan, osvanule su još jednom nove cene hleba, koji je time za kratko vreme u više skokova poskupeo sa tridesetak na 55 dinara.

– Nisu potrebne statističke analize da bi se zaključilo koliko je standard potrošača pao u poslednjih šest, a posebno u dva meseca ove godine, objašnjava za Forum Goran Papović, predsednik Nacionalnog udruženja potrošača.

On ističe da samo činjenica da je potrošačka korpa za četvoročlanu porodicu sredinom leta iznosila oko 30.000 a sada, po novoj metodologiji za tročlanu jedva da su dovoljne 52.000 dinara, govori o tome sa koliko je muka suočen potrošač.

– Život je sada za oko 60 odsto skuplji, a dodatni problem je to što su cene osnovnih namirnica skoro udvostručene. Iako se svi pozivaju na krizu, devizni kurs i slabu godinu, činjenica je da takvoj situaciji znatno doprinose monopoli kod proizvođača, a posebno kod trgovaca. Malim marketima „iz komšiluka“ praktično je nedostupno da robu nabavljaju direktno od fabrika, već su upućeni na veletrgovine, a to znači marža na maržu, tvrdi Papović.

U takvoj situaciji, i sindikati se sve češće vraćaju davno prevaziđenoj funkciji organizacije koja se bavi povoljnom nabavkom robe za svoje članstvo. I mada već dve decenije pokušavaju da se distanciraju od imidža distributera BUŠ paketa (brašno, ulje, šećer), pod pritiskom borbe za preživljavanje, sve češće priskaču u pomoć svojim članovima.

– Prema podacima MMF-a, tek svaki 17. poslodavac u Srbiji isplaćuje zaradu redovno, dok istovremeno nema te životne namirnice koja nije primetno poskupela. Prosečno cene hrane su u poslednje vreme rasle po stopi do 10,7 odsto, dok je za pojedine, ali najvažnije „kućne“ artikle, poput svežeg mesa, ulja, sira, jaja i žitarica sada neophodno i do 70 odsto novca više nego u prošloj sezoni, kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata.

Ona tvrdi da je i subjektivan osećaj građana da za hranu sada izdvajaju najmanje za trećinu više nego ranije.

– Podaci to definitivno potvrđuju, jer je do lane za prosečnu potrošačku korpu trebalo izdvojiti 64 odsto novca od onog koji se prosečno izdvaja u zemljama EU, dok je u ovoj godini taj iznos dostigao 75 odsto evropskog proseka, ističe Savićeva dodajući da su u takvoj situaciji sindikati prinuđeni da sve češće preuzimaju socijalnu ulogu države.

– Od ono malo para koje prikupimo od članstva, sve više pomažemo ugroženima, onima koji ne primaju plate i kojima je potrebna jednokratna pozajmica ili bespovratna sredstva da izmire dugove. Obično se to koristi za „pokrivanje“ nagomilanih računa za struju ili neke druge obaveze, kaže predsednica ASNS.

– Uz takvu politiku Ministarstva rada i vlade, sindikati imaju male šanse da na pravi način zaštite svoje članstvo, zaključuje Ranka Savić.

U Samostalnom sindikatu Srbije kažu da funkcija robne i novčane pomoći u osnovnim organizacijama nije zamrla tokom poslednje dve decenije, ali da su sada, zbog sve težeg položaja radnika, prinuđeni da u tom poslu budu mnogo aktivniji.

– Taj sistem ponovo se vraća, jer je stanje u metalskoj industriji takvo da ne omogućava normalno preživljavanje. Pravo rešenje bila bi izrada socijalnih karata radnika, ali o tome se predugo samo priča. U međuvremenu, jasno je da sa prosečnom platom u našoj grani od oko 23.000 dinara, radnik ne može da plati osnovne troškove ishrane, da izmiri komunalije i sve ostale izdatke, pa sve organizacije koje to mogu, trude se da nabave bar neke životne namirnice, na što duži rok plaćanja. Najčešće se na taj način obezbeđuje ishrana, ali često se uskače i kad je potrebna nabavka lekova ili neka druga pomoć, kaže Ljubodrag Cvrkotić, predsednik Odbora metalaca u Samostalnom sindikatu Srbije.

I u UGS Nezavisnost priznaju da ih je sve teži život radnika nagnao da se ponovo i intenzivnije bave i obezbeđivanjem nekih osnovnih namirnica, po nižim cenama ili dužim rokovima otplate.

– Mi se zalažemo da toga bude što manje, jer moje iskustvo govori da se preko sindikata distribuira roba sumnjivog kvaliteta. Posebno je to osetljivo ako se radi o životnim namirnicama, viđao sam polutke iz robnih rezervi, koje su ko zna koliko stajale i već je meso promenilo boju, i ja se ne bih usudio da svom članstvu ponudim takav aranžman. To i nije suština rada sindikata, niti je pravi vid pomoći zaposlenima. Naša uloga bila bi da se izborimo za redovne plate, za niže cene, samo što mehanizmi za to ne postoje, kaže Milorad Panović, predsednik Granskog sindikata hemije, nemetala, energetike i rudarstva Nezavisnost. On dodaje da je taj sindikat izradio predlog socijalnog paketa u energetici, koji je prihvaćen i u Evropskoj energetskoj zajednici, a omogućio bi veće benefite socijalnim kategorijama.

– Nažalost, vlada nas iz tih pregovora isključuje, iako sama nema pravo rešenje za nastalu situaciju, pa svi nastavljamo da se kuvamo u istom loncu, tvrdi Panović.

Više nema „balansiranja“

Domaće potrošače najviše brinu cene osnovnih namirnica kojih nikada nema na rasprodajama i sa kojima nema balansiranja. Tako više nema hleba od 15 ni od 23 dinara, što se doskoro moglo pronaći u unutrašnjosti ili u SOS marketima, jer je sada u ovim potonjim najjeftinija vekna 34, dok je u „redovnim“ prodavnicama „među poskupljenja“ sa 44, cena stigla na 55 dinara za pola kilograma hleba tipa 500. Ulje je početkom godine koštalo 85, krajem leta moglo je da se nabavi za 112 dinara, a sada je cena viša od 145. Za kilogram šećera letos je bilo dovoljno 60-ak dinara, a onda je usledila za potrošače zloslutna nestašica, pa je skočio na više od 130 dinara. Ne zaostaje ni brašno, koje smo u avgustu kupovali za oko 30 dinara, a sada je, ako se nađe u prodavnicama, ono najjeftinije 56, dok se kvalitetnije vrste prodaju za 65 i 75 dinara za kilogram.

Neophodna sistemska rešenja

Ranka Savić ističe da je problem i to što se čak i u javnim preduzećima, pogotovu kada je njihov osnivač lokalna samouprava, događa da radnici ne primaju po nekoliko meseci platu, a takve situacije obično se rešavaju tako što se različiti sindikati u firmama konačno solidarišu i načine zajednički pritisak. Međutim, mnogo veću sigurnost i zaposleni i potrošači imali bi da je država obezbedila bolji socijalni dijalog u kome bi se pronašla sistemska rešenja umesto iznuđenih poteza, koji samo uvećavaju haos.