Danica Popović: Smanjenje plata profesorima je nezakonito, država će morati sve da kompenzuje

Prošle nedelje održan je Prolećni sastanak MMF-a i Svetske banke. MMF je smanjio prognozu rasta za svet, Evropu, pa i Srbiju. Ministar finansija Siniša Mali je krivicu za to prebacio na „nasilje i blokade“. Da li vi vidite studentske proteste kao glavni faktor usporavanja privrednog rasta?

Moram da priznam da u tom stavu ima istine. Od kad je pala nadstrešnica u Novom Sadu, a studenti istakli prvi zahtev – onaj o objavljivanju dokumentacije o rekonstrukciji novosadske železničke stanice, u srpskom građevinarstvu se nešto promenilo. Od grane sa najbržim međugodišnjim rastom (13,8 odsto), u koju je srpska država ulagala sedam odsto BDP-a, proizvodnja se krajem prošle godine zaustavila, i to uz nesmanjeni priliv državnog novca! A sam ministar Mali je prošle nedelje, optužujući studente, izjavio: „Građevinarstvo je, prema preliminarnim procenama, imalo neutralan doprinos rastu” što u prevodu na srpski znači da je zabeležen rast od nula odsto.

Koliko su studenti tome doprineli?

Ja mislim da su studenti tome mnogo doprineli. Svakodnevna šesnaestominutna ćutnja otvorila je oči čitavom svetu, svakako i našim građevinarima. To su ozbiljni i stručni ljudi, po čitavom svetu su gradili, a ovde su zatvarali oči – i verovatno dobro punili džepove – sve dok vrag nije odneo šalu. Posle parole „ruke su vam krvave” statistika je već u poslednjem kvartalu 2024. registrovala relativno ozbiljan pad proizvodnje (od pet odsto) u građevinarstvu. Je li to bila slučajnost ili se daleko čulo „ruke su vam krvave”? Procenite sami.
Ako je reč o korupcionaškim građevinskim poslovima, kojima je sama vlada, kroz pravilnike i specijalne zakone osigurala da se poslovi mogu zaključivati bez tendera, a objekti se grade i puštaju u upotrebu bez građevinske dozvole, onda će takav rast sigurno biti brz – ali će korist svakako biti manja od štete koju će napraviti. Korist će imati statističari, da upišu te poslove u rast u BDP, zajedno sa svim „ugrađivanjima u cenu”, koliko će otići na razne korupcionaške aktivnosti. Od takvog rasta, ko zna koliko još nadstrešnica može da padne. Pre neki dan je pao plafon u osnovnoj školi kod Rače, četiri meseca nakon rekonstrukcije. I ko zaista misli da je bilo kome građevinaru danas svejedno.
Poslednjih meseci u ekonomskoj javnosti mnogo se govori o modelima rasta i da je naš model zasnovan na SDI i državnim investicijama iscrpen. Da li možemo i dalje da rast baziramo na privlačenju stranih investitora?
Korist od stranih investitora opala je i za Srbiju i za mnoge strane investitore. Mnogi odlaze, jer je radna snaga u Srbiji postala preskupa. A godišnji priliv novca od stranih investitora postao je manji od odliva novca u zemlje porekla, tako da je tako nestao i onaj ključni razlog za davanje prednosti stranim investitorima, a koji glasi će priliv novca koji godišnje uplaćuju očuvati stabilnost našeg deviznog kursa. Sada na to više ne možemo da računamo.
Da li to znači da Srbija više nema mnogo koristi od stranih invetitora?
Hajde da se podsetimo da najviše stranih investitora svake godine započinje proizvodnju u najrazvijenijim zemljama sveta. Niko se njihovog prisustva ne lišava i svi od njih vide korist – i to bez ikakvih subvencija ili podrške koju bi im davali. Tako da i to treba imati u vidu: oni donose sopstveni kapital, razvijenu tehologiju i imaju razrađena izvozna tržišta. Zašto bi se iko toga odricao? Naravno, ni oni najuspešniji neće, kao što ni sada nisu bili zainteresovani za osnivanje firmi u zemljama gde i najsitnije probleme treba da im rešava diktator, pa da na to gube vreme i novac. To je nama potrebno da rešimo, da bi najbolji među njima dolazili u Srbiju.

Kako vidite da bi geopolitička nestabilnost, trgovinski ratovi mogli da utiču na našu ekonomiju?

Kao i u vreme ekonomske krize iz 2008. godine, pokazaće se i sada da je Srbija slabo povezana sa svetom i da će šteta koju trpi biti daleko manja nego u većim i razvijenijim zemljama. Najveću štetu ćemo osetiti od najavljene stagnacije u Nemačkoj, jer tamo izvozimo najveći broj proizvoda. Treba takođe da budemo svesni da je doba kada se naši najveći spoljnotrgovinski partneri – Nemačka, Italija i Kina nalaze pod ogromnim pritiskom Trampovog suludog carinskog rata – iz koga nijedna zemlja neće izaći bez ožiljaka. No, ne treba se zavaravati da ćemo se izvući bez ikakvih posledica.

Kakav model bi mogao Srbiji da donese privredni rast koji bi omogućio približavanje zemljama EU, na primer rast veći od četiri odsto u periodu od 10 godina?

Nakon dugogodišnje povlašćene pozicije stranih investitora, zaista je došao trenutak da se oslobodi domaći privatni sektor. To je neophodan uslov za brz i održiv privredni rast. Domaći investitori su se povukli – ne vidimo ih nigde. Jednostavno, pred tolikim naletom korupcije, suočeni sa drakonskim kaznama koje trpe u trenucima kada se suprotstave interesima SNS-a, njihovih biznismena, njihove građevinske mafije ili njihovog državnog vrha – oni u svakom trenutku mogu sve da izgube.

Treba li onda uz strane investitore subvencionisati i domaće preduzetnike?

Ne treba, naravno, nikoga subvencionisati, to nije nikada ni bila praksa nijedne uspešne zemlje u tranziciji. To je bio jeftini trik Mlađana Dinkića, da brzo privuče strance, i u tome je uspeo, uz stravične posledice. Ali za sve ostalo, on zaista više nije bio kriv. Subvencije su opasna zaraza – jednom ih daš – a nikako da ih oduzmeš, čak i kada ih daješ firmama koje tvoje radnike drže u pelenama, jer im ne daju vremena ni za osnovne ljudske potrebe. Pravi je trenutak da se sve to prekine.

Država je odlučila da profesorima, kao odmazdu na višemesečnu podršku studentima, obustavi isplatu punih plata. Da li se slažete sa tvrdnjama da će biti ugrožen naučnoistraživački rad i da će se to onda odraziti na inovacije i konkurentnost privrede?

Naša konkurentnost i naše inovacije daleko su od tehnološkog vrha, i tako će verovatno još dugo ostati. Naši najbolji studenti odlaze i u drugim zemljama prave inovacije i jačaju njihovu konkurentnost. Tako da tu direktnu štetu od uskraćivanja plata profesorima ne vidim. No, ovde se radi o udarcu na intelektualnu elitu, na one koji oplemenjuju ovu zemlju – a njihov rad ne treba svoditi na inovacije u privedi. Takođe, ovde je reč o nezakonitom potezu države, koji će ubrzo nakon smene ove vlasti morati da kompenzuje profesorima sav neisplaćeni novac. To je barem jasno. No, dotle treba izdržati. Koliko god da sami uplaćujemo u fond podrške nastavnicima – malo je. A više od toga za sada ne možemo da uradimo.

Kakvo je Vaše mišljenje o ekonomskim efektima košanja litijuma u Srbiji? Da li su oni dovoljno veliki da budu kontrateža ekološkim rizicima?

Grupa srpskih ekonomista, Drakulić, Mijatović, Popović, Šoškić je prošle godine ocenila studiju Rio Tinta o isplativosti rudarenja litijuma u Srbiji. Zaključak je bio da bi Srbija od projekta „Jadar“ pripalo 17,4 miliona evra godišnje, što predstavlja 2,­6 evra po glavi stanovnika godišnje. Da stvar bude još gora, svetska cena finalng proizvoda Rio Tinta, litijum karbonata, pa je sa 15.600 na svega 9.147 dolara po toni, tako da o isplativosti projekta ne treba ni razmišljati. Pri tome, ekološka zaštita u samom projektu nije bila predviđena. Ali ovde treba dodati da je ovaj projekat u velikoj meri zaustavljen još letos, mnogo pre studentskih blokada i da je već tada talas nezadovoljstva vlašću i diktaturom u Srbiji bila ogromna. A šta tek reći sada, nakon što je predsednik još jednom pokušao da obmane javnost, i pre mesec dana rekao da će  EU će za sedam dana proglasiti Jadar za svoj strateški projekat van zemalja Unije. Prošlo je mesec dana od tada – i još jedna obmana se sama od sebe urušila. Ako bude potrebna još koja blokada – tu smo. Litijum se u Srbiji ne sme kopati.