Hrana – srpska nafta ili skupa kao nafta?

 Vrhunski kvalitet po razumnoj ceni tako se pokazuje daleko isplativijim poslovnim konceptom od ukorenjenog poslovnog modela koji se temelji na zatvorenom tržištu Srbije na kome se forsiraju monopolističke cene praktično svih prehrambenih proizvoda. Tako je samo jedno jestivo ulje 2009. godine svojom maloprodajnom cenom od 80 dinara, otkrilo da smo svi godinama plaćali kartelsku cenu ulja od 145 dinara po litru, i da samo treba sračunati koliko po istom modelu svi mi trenutno plaćamo druge životne namirnice.

Srbija ima potencijal u poljoprivredi kome idu na ruku sve veće cene prehrambenih sirovina, tako da je primer ulja Iskon, daleko od usamljenog. Poljoprivredni izvozni suficit na godišnjem nivou ide preko 1,5 milijardi dolara, ali i taj podatak treba sagledati oprezno, posebno zbog toga što je lavovski deo tog suficita nastao demografskim smanjenjem broja stanovnika Srbije, pa samim tim i smanjenjem domaće potrošnje hrane. Globalni rast stanovništva, nepovratno vodi do rasta cena hrane, i upravo na tom talasu Srbija bi mogla da nađe spas, da nađe mehanizam kojim bi kompenzovala zastrašujuće ekonomske gubitke koje ima na drugim segmentima privrede. Poljoprivredni proizvođači koji unaprede prinose, uvedu standard kvaliteta, već sada mogu da zarađuju i nekoliko puta više novca za iste proizvode, nego što je to bio slučaj pre samo pet godina. Nova politika poljoprivrednih subvencija ide ka stimulisanju većih prinosa, umesto ka besmislenom plaćanju samog posedovanja oranica, ali i taj proces otvara neka jako opasna pitanja. Nije u potpunosti jasno da li će aktuelna politika subvencionisanja većih prinosa, koja je sasvim razumna i opravdana, u nekom trenutku biti pretočena u politiku subvencija ne samo individualnih poljoprivrednih proizvođača, već i poljoprivrednih korporativnih imperija domaćih tajkuna. Miloš Milovanović, pomoćnik ministra poljoprivrede Vlade Srbije, tokom rasprave na konferenciji Danas konferens centra „Poljoprivreda i globalni trendovi cena hrane“, ničim izazvan, ukazao je upravo na mogućnost takvog jednog scenarija. Naime, on je, potpuno van konteksta pitanja, tokom diskusije nakon prezentacija, ukazao na „diskriminaciju“ koja trenutno postoji u sistemu subvencija, tako da se subvencionišu samo fizička lica, dok bi trebalo uvesti sistem u kome će se državnim subvencijama podržavati svi koji imaju velike prinose, bez obzira da li su fizička ili pravna lica, „ma kolike te subvencije bile“, i da je to jedan od prvih zadataka nove Vlade. Dakle, te državne subvencije neke nove Vlade,subvencije bez „diskriminacije“, važile bi i za velike poljoprivedne korporativne sisteme u privatnom vlasništvu, pa bi se u tom scenariju politika subvencija vezana za prinose, a ne za površinu zemljišta, praktično pretvorila u model po kome bi se stotine miliona evra državnih subvencija umesto ka individualnim poljoprivrednim proizvođačima, slilo ka velikim sistemima u vlasništvu domaćih tajkuna, koji u svom vlasništvu drže ogromne površine oranica. Jasno je da država treba da ostane pri odluci da subvencioniše prinose, a ne površinu zemljišta, pa makar i svi poljoprivrednici izašli na traktorima na ulice, pošto je to zdrav način da se stimulišu poljoprivrednici da unapređuju prinose i samim tim kvalitet i obim domaće poljoprivredne proizvodnje. Politika subvencija prinosa ima smisla ukoliko bude poluga da se armiji malih poljoprivrednih proizvođača koji žive u ruralnim sredinama širom Srbije, pruži finansijska osnova ne samo da povećaju prinose, već i finansijske prihode u onim delovima Srbije koji ubrzano odumiru. Nema te politike ravnomernog regionalnog razvoja koja bi bolje mogla uraditi tako nešto, od politike poljoprivrednih subvencija koje su ustrojene po evropskom modelu. Međutim, ako se to pretvori u još jedan način da se sirotim domaćim tajkunima instalira još jedna pumpa za ispumpavanje državnog novca na of šor destinacije, onda bi mogli dobiti pravi košmar u kome bi propala jedna od poslednjih šansi da se Srbija nekako ekonomski izvuče iz ambisa ka kome je vuku demografski trendovi, problemi sa penzionim sistemom ili problemi sa finansiranjem zdravstvenog sistema. Sam primer ulja Iskon govori o tome koliko je pohlepa domaćih monopolista više u domenu psihijatrije, nego bilo kakve racionalne analize. Ako neko da cenu od 80 dinara po litru na kojoj očigledno može jako dobro da zaradi, a neko pre toga sopstvenom narodu prodaje to isto ulje po ceni koja je 145 dinara, to govori o tome da su apetiti domaćih monopolista tako patološki veliki, da ukoliko im se bude i dalje izlazilo u susret, od Srbije kao države neće ostati ni kamen na kamenu. Tim pre što oni nedvosmisleno svojim ponašanjem pokazuju da ni u jeku strahovite ekonomske krize ne planiraju da popuste sa svojim suludim cenama ni za jotu, pa makar stanovništvo Srbije otišlo u bankrot. Nedavna izjava Vensana Dežera, o zahtevu Evropske unije da se ispitaju sporne privatizacije u Srbiji, govori o tome da i ključni faktori van Srbije gube strpljenje zbog razornih posledica očigledne decenijske koruptivne sprege vlasti, opozicije i tajkuna u Srbiji. Upravo zato, naivno je verovati da će bilo ko u Evropskoj uniji ćutati ukoliko neko u Srbiji pomisli da bi se i evropske predpristupne subvencije za poljoprivredu Srbije, kao i državne poljoprivredne subvencije, nekim čudom umesto u džepove poljoprivrednih proizvođača, mogle sliti u džepove domaćih poljoprivrednih monopolista. Tim pre što je primer Viktorija grupe pokazao da i bez tih državnih subvencija, i bez evropskih predpristupnih poljoprivrednih fondova, veliki sistemi koji imaju biznis model razumnih cena, i te kako mogu da budu konkurentni na evropskom tržištu.

Posebnu priču predstavlja pravi politički stipl čez koji domaća poljoprivredna industrija mora da preskače kada je reč o plasmanu svojih proizvoda na tržišta regiona, posebno na Kosovu. Umesto da olakša plasman domaće robe i pomogne da se podignu prihodi domaće poljoprivrede, Srbija preko deklaracija domaćih prehrambenih proizvoda brani nacionalni suverenitet nad Kosovom, koji onda kosovski carinici recipročno napadaju zahtevom za svojim tumačenjem deklaracija, da bi u međuvremenu domaći proizvođači, skačući sa noge na nogu, bili dovedeni u nemoguću situaciju. Da umesto poslovanja, vode visoku politiku, i pokušavaju da ugode u isto vreme i Vladi Srbije i Vladi Kosova. A ta mala začkoljica oko deklaracije, znači razliku koja se godišnje meri desetinama miliona evra prihoda sa tog tržišta. Upravo zato, možda je upravo poljoprivreda ona vododelnica koja će pokazati šta će biti sa Srbijom kao državom. Pošto ukoliko globalni trendovi rasta cena hrane ne donesu Srbiji suštinski ozbiljne ekonomske prihode, već samo inflaciju i više cene hrane za stanovništvo, sasvim je jasno da nema matematike koja može održati državni budžet Srbije koji je već sada na ivici pucanja. Hoće li poljoprivreda zaista biti srpska nafta ili ćemo dobiti hranu skupu poput nafte, to je pitanje svih pitanja, a na odgovor sasvim sigurno nećemo čekati dugo.