Ko gleda u prst, a ko u mesec

Lami je kazao: „Tržišni kapitalizam je mesec. Globalizacija je prst“. Imajući u vidu da jačaju antiglobalistička obećanja na Zapadu, stiče se utisak da je ovo godina „gledanja u prst“. U Velikoj Britaniji, glasači su na referendumu podržali Bregzit, dok je u Sjedinjenim Državama Donald Tramp pobedio na predsedničkim izborima, ubedivši dovoljan broj glasača u ključnim delovima države da će „učiniti Ameriku ponovo velikom“. Da ne pominjemo njegovo zalaganje za „posve drugačije“ trgovinske ugovore. Ako razmotrimo kako danas izgleda ekonomska politika prema kojoj treba da se orijentišemo, odnosno ako „pogledamo u mesec, a ne u prst“, može se zaključiti da najpre pada u oči činjenica da se tehnološka inovacija u domenima poput informatike, obrade podataka, robotike i biotehnologije sprovodi zadivljivujućim tempom. Ipak, rast produktivnosti na godišnjem nivou u severnoatlantskim zemljama, koji je od 1870. iznosio dva odsto, sada jedva da doseže jedan odsto. Rast produktivnosti je značajan ekonomski pokazatelj, s obzirom na to da odražava smanjenje resursa, ili radne snage, posmatrano u odnosu na prethodnu godinu. Ekonomista Robert DŽ. Gordon smatra da su sve inovacije koje su u prošlosti služile kao okidač za ekononomski rast – električna energija, vazdušni saobraćaj, moderan sanitarni sistem i slično, već potrošene i da ne treba očekivati da će trend rasta biti beskonačan.

Ali, Gordon umnogome greši, imajući u vidu da su inovacije suštinski preobrazile, ili redefinisale životno iskustvo. Merila za rast produktivnosti, ili vrednosti tehnologije odnose se isključivo na tržišnu proizvodnju i potrošnju, ali materijalno bogatstvo nije sinonim za nečije istinsko bogatstvo, koje se može definisati kao sloboda i sposobnost da se vodi smislen život. Naime, većina našeg istinskog bogatstva može se pronaći unutar domaćinstva, gde kombinujemo netržišne kriterijume sa robom i uslugama kako bismo živeli u skladu sa sopstvenim izborima. Stoga, iako standardna merila pokazuju smanjenje produktivnosti, svi drugi indikatori nagoveštavaju rast, imajući u vidu sinergiju koja postoji između roba, usluga i tehnologija u usponu, poput informatike i komunikacija. Ali, u situaciji kada države sa nedovoljno razvijenom ekonomijom ne ulažu dovoljno u obrazovanje stanovništva, gotovo niko osim onih sa najvišim primanjima nema nikakve koristi od zabeleženog ekonomskog rasta, kao ni od nove tehnologije koja može da unapredi njihov život.

Kao što je ekonomista Karl Polani ukazivao tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, ukoliko postoji obećanje da će ekonomski sistem obezbediti prosperitet za sve, a ne samo za 20 odsto onih sa najvišim zaradama, biće izneverene nade ogromne većine ljudi. Takođe, tržišni kapitalizam, koji je unapređen četiri decenije kasnije, nije doneo životni standard koji su mnogi priželjkivali, već je nastala nova klasa, koja je stekla još veću ekonomsku snagu nego kriminalci iz takozvanog zlatnog doba. Drugi delovi sveta, poput Kine, Indije i pojedinih pacifičkih država, ubrzo će sustići severnoatlanske zemlje, kada je reč o produktivnosti i prosperitetu. Stoga, globalizacija je samo jedan deo znatno šire slagalice, a ukoliko se usredsredimo na pojedinačne sporazume o slobodnoj trgovini, ili zatvorimo nacionalne granice za imigrante, onda „gledamo u prst, gubeći iz vida mesec“.

Autor je profesor ekonomije na Univerzitetu Berkli