Od živog mesa stvarnosti

Ona je, kako je Jovan Ćirilov ocenio, „sva od živog mesa naše tekuće stvarnosti“. Boris Liješević je nedavno dobio Grand pri Bitefa za predstavu „Elijahova stolica“.

• Publika zaista voli „Čekaonicu“, a ova predstava je drugačija u odnosu na sve ono što se zbiva u domaćim pozorištima…

– Svi su prepoznavali svoje priče i čini se da su zahvalni što vide da su njihovi životi, naši životi i svakodnevica, nešto što može da zavredi mesto u pozorištu. Mi se često u teatru bavimo kraljevima, prošlošću, a ako se bavimo sadašnjošću, to su onda neki ekstremni slučajevi. Ali, malim stvarima, kako živi čovek koji je pod kreditom, a kako žena koja ne viđa svoje dete zbog nekog ludog radnog vremena ili devojka kojoj se raspala veza, zato što se previše naložila na posao. Time se dosad malo ko bavio, a to je, u stvari, snaga života i dokumentarizma.

• l Kako je nastala „Čekaonica“ i šta vam je doneo taj proces, s obzirom na to da je koncipiran u duhu dokumentarnog, „verbatim teatra“?

– U tom procesu dobio sam mnogo. Prvo sam čitao komad Waiting room Germany, koji je nastao 1994. tako što je autor Klaus Pol pozvan da za časopis Spigl anketira ljude o raspoloženja u vezi sa ujedinjenom Nemačkom. To je bilo pet godina posle pada Zida i iskazi ispitanika odisali su zbunjenošću. Međutim, nemački komad nije bio klasičan. Zaključio sam da je situacija u toj zemlji 1994. slična kao u Srbiji 10 godina posle promena i tako našao razlog zašto ću da radim na takvoj predstavi. Shvatio sam i da je osnovna odlika nemačkog komada ta što je bio jako direktan i snažan, i da bi trebalo da napravim neki ekvivalent, da cilj te predstave „ide“ direktno iz života. Shvatio sam, nema mi druge, nego da uzmem diktafon u ruke, tražim ljude i intervjuišem ih. Nisam znao ni kako, ni šta, ni odakle, ali sam se setio izreke – „niko nije stigao ko nije krenuo“.

• Šta ste tada mislili, koji ljudi su najreprezentativniji predstavnici tranzicije?

– Smatrao sam to su verovatno ljudi koji su radili u našim bankama pa posle u stranim, gde postoje razni kodeksi ponašanja, oblačenja, komuniciranja. Onda vojna lica koji su ceo život provela u vojsci i sad, odjednom, kad se ona raspala nemaju više šta da rade. Međutim, setih se momenta koji će ispasti ključni za predstavu – protesta 1996. i lutke Slobodana Miloševića. Nisam znao ni kako se zove čovek koji je nosio lutku, ni gde je. Probam preko interneta da dođem do nekih podataka i dobijem sve o njemu. Usput, pitao sam se i dalje, pričamo o tranziciji, kakve veze imaju lutka i protest…

• Ali priča o tome je najdramatičnija, posebno životni put junaka koji je posle terora ovde, otišao u Pariz gde je u Diznilendu opet „brinuo“ o lutkama, o Šilji i Mikiju?

– Nijedna reč u toj predstavi nije fikcija. Vukao me je neki trag i tako sam naišao na taj neverovatan podatak da je čovek koji je nosio lutku Miloševića i bio ovde neka vrsta heroja, otišao u Pariz i zaposlio se u Diznilendu. Napisao sam mu mejl i stupio s njim u kontakt. U međuvremenu sam pravio druge intervjue. Na primer, sa bivšim šefom u nekoj fabrici, koji je morao da otpušta brojne radnike. Onda, na prvomajskom pikniku, slušao sam priču o ženi koja je zaposlena u firmi čiji je vlasnik uveo radno vreme tako da ona osam sati radi, a osam sati je slobodna, pa tako unedogled. Bio sam posebno srećan što su neki od ovih aktera videli komad i sjajno na njega reagovali, a jedini neanonimni lik, Čuvar Slobine lutke, slušao je o predstavi u Parizu i došao je da prisustvuje 50. izvođenju.

Vitalnost „čekača“ iznenađuje

* Šta ste radeći na Čekaonici uočili kao specifičnosti domaće tranzicije, odnosno snalaženja ljudi u takvim vremenima?

Shvatio sam da nisam toliko poznavao tu oblast dok nismo krenuli da radimo, a onda se u svakoj od priča pojavljivalo nešto dobro, neko rešenje, izlaz iz čekaonice. Zapravo svako od tih ljudi je našao sebi neki ventil ili rešenje, ali drugačiji od željenog. Našli su izlaz u sebi, u nekom svom prostoru. Devojka iz druge scene se ponovo zaljubila i prestala da bude rob svog posla, terorisani demonstrant je našao izlaz u Diznilendu, u svojoj fascinaciji i u detetu u sebi, a brendmenadžer našao je rešenje tako što je počeo da sluša glasnu muziku. Izgleda da je osobina naših ljudi i ta da u njima ima neke radosti i vitalnosti koju ni ovo veoma teško vreme ne uspeva da slomi.

Simbol srednje i niže klase

– Čekaonica je metafora preuzeta iz nemačkog naslova komada i utoliko mi je bio lakši posao. Međutim, dugo sam se bavio pojmom čekaonice, analizirao ga i shvatio da to zapravo uopšte nije čest termin. Imate ga na železničkim stanicama, u zdravstvu, u birokratiji. Na aerodromu se to zove „gejt“, u pozorištu foaje. Zašto se to pojavljuje u ove tri kategorije i na jeftinijim putovanjima? Zato što su to prostori srednje ili niže klase. Čekaonica je njihov simbol. To jeste mesto u kome čekaju ljudi koji sebi ne mogu da priušte privatnog lekara i da idu preko reda. Bogate nikad nećete videti u čekaonicama, ali hoćete u „gejtu“ i foajeu. Oni će uvek naći način da stignu preko reda. Na kraju, čekaonica je predvorje nečega, depersonalizovano mesto gde nije bitno ime, niti su važne ljudske karakteristike. Tu ste svedeni samo na telo, koje nešto čeka. U čekaonici je samo čekač i to je bila zgodna metafora za naše stanje u društvu, ističe Boris Liješević za Forum.