U situacijama kada su ulozi visoki ne iznenađuje podatak da politički protivnici koriste svaku podršku koju mogu da dobiju od ekonomista i drugih analitičara. Upravo to se dogodilo kada su konzervativni američki političari i zvaničnici Evropske unije „prigrlili“ rad dvoje harvardskih profesora – Karmen Rajnhart i Keneta Rogofa – kako bi opravdali svoju podršku drakonskim merama štednje.
Rajnhartova i Rogof su objavili studiju u kojoj se navodno dokazuje da nivoi zaduživanja iznad 90 odsto bruto domaćeg proizvoda umnogome koče ekonomski rast. Trojica ekonomista sa Univerziteta Masačusets su potom uradili ono što akademci neretko čine – proučili su rad svojih kolega i uputili im kritike. Pored relativno malih grešaka koje su uočili u podacima iz tabela, identifikovali su da pojedine metode primenjene u analizi dovode u pitanje dobijene rezultate. Što je najvažnije, uprkos činjenici da su nivoi zaduživanja i ekonomskog rasta obrnuto proporcionalni, dokazi o pragu od 90 odsto ostaju prilično neubedljivi. Istovremeno, kao što mnogi stručnjaci tvrde, realnije je da nizak rast vodi visokoj zaduženosti, a ne obratno.
Rajnhartova i Rogof su snažno negirali optužbe nekih komentatora koji su ih kritikovali da su svojevoljno učestvovali u političkoj prevari. Oni su branili empirijske metode koje su koristili naglašavajući pritom da nisu apologete štednje, kako tvrde njihovi kritičari. Takav sukob ponovo je skrenuo pažnju javnosti na važnost procesa pojačanog nadzora i unapređenja metodologije ekonomskih istraživanja. Rajnhartova i Rogof su ubrzo objavili da je kompjuterski program „eksel“ kriv za njihove greške. Uporednim analizama razotkrivena je priroda podataka, njihova ograničenja i razlike u metodama koje se koriste u obradi informacija. Najzad, Rajnhartova i Rogof počeli su da zastupaju stavove koji nisu sasvim različiti od gledišta njihovih kritičara.
Ali bez obzira na razlike u njihovim političkim stavovima, dve strane koriste iste termine kada govore o dokazima i imaju isti pristup u prevazilaženju teškoća. Problem se krije u drugom segmentu, odnosno u načinu na koji se ekonomisti i njihova istraživanja upotrebljavaju u javnoj debati. Studija Rajnhartove i Rogofa prevazilazi okvire akademskih prepirki, imajući u vidu činjenicu da je stopa zaduženosti od 90 odsto BDP-a dobila šire, političko značenje. Dvoje ekonomista su optuženi da su obezbedili naučno pokriće za političku praksu za čiju opravdanost, u suštini, nema dovoljno dokaza. Dakle, lekcija koju možemo iz ovoga da izvučemo glasi da su nam potrebna efikasnija pravila kada je reč o odnosu između ekonomskih istraživača i političara.
Rešenje koje nesumnjivo neće doneti rezultate odnosi se na običaj političara da ne obaveštavaju ekonomiste o načinu na koji će njihove ideje biti korišćenje u javnim debatama i da bacaju u zasenak njihova tumačenja. Ilustracije radi, Rajnhartova i Rogof mogli su da ponovo provere verodostojnost podataka do kojih su došli da su znali da će ih u tolikoj meri zloupotrebiti oni koji zagovaraju drastične mere štednje, ali malobrojni su ekonomisti koji imaju jasnu ideju o načinu na koji se izvode politički trikovi. Takođe, oni moraju da budu svesni činjenice da će, ukoliko žele da se dodvore određenoj ciljnoj grupi, brzo izgubiti svoj kredibilitet.
Autor je profesor na Univerzitetu Harvard
Copyright: Project Syndicate 2013.
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
