Kako se približava 2015. godina, rok za ostvarenje programa Milenijumski ciljevi razvoja, Ujedinjene nacije intenziviraju napore da osnaže debatu o načinima na koji se ubuduće mogu ostvariti bolji rezultati širom sveta. Od ishoda takvih rasprava zavisiće metode i investicije namenjene podspešivanju porasta vrednosti bruto domaćeg proizvoda (BDP), jačanju ljudskih resursa, kao i ostvarivanju šro šireg prosperiteta.

Imajući u vidu procene da će do 2050. broj stanovnika dostići devet milijardi, od čega će značajan deo ljudi živeti u nerazvijenim i državama u razvoju, međunarodna zajednica mora da obezbedi veći pristup obrazovanju, zdravstvenoj nezi i tržištu rada na globalnom nivou. Istovremeno, prognoze da će temperatura na planeti porasti za više od dva stepena Celzijusova do kraja 21. veka, što može da izazove najrazornije posledice po globalno zagrevanje, ukazuju na to da je potrebno uložiti više sredstava u održivu urbanizaciju, modernu poljoprivredu i mreže socijalne zaštite. Navedeni faktori podstiču nas da definišemo lance proizvodnje i potrošnje koji će biti održivi na duži rok. Vlade, civilno društvo i privatni sektor moraju da odgovore izazovima tako što će udružiti snage i primeniti kreativna rešenja. Ali, najpre moraju da ocene koliko će biti potrebno da ulože sredstava za ostvarenje ciljeva jer može da se ispostavi da će troškovi ubrzo prevazići postojeće kapacitete država i međunarodnih donatora, i bez odlaganja da pronađu nove, pouzdanije izvore finansiranja.

U prvoj fazi, vlade treba da osmisle politiku koja će se sadržati jasne ciljeve i podatke o planiranom razvoju „zdravih“ institucija. Na taj način, usluge za koje se izdvaja novac iz državnog budžeta postaće delotvornije, a donatori će biti podstaknuti da se uključe u sprovođenje inicijativa. U mnogim zemljama postoji širok spektar mogućnosti koje se odnose na jačanje domaćih resursa. Ilustracije radi, proširenjem poreske baze, unapređenjem poreskih zakona i ujednačavanjem vrednosti poreza na dodatu vrednost može se umnogome poboljšati situacija u državama s nižim prihodima, gde poreski prihodi čine između 10 i 14 odsto BDP-a, što je dvostruko manje nego u zemljama u kojima su zarade visoke. Pravedniji sistem oporezivanja imao bi pozitivan uticaj na javnu upravu, koja predstavlja još jednu važnu polugu za mobilizaciju domaćih resursa. Unapređenjem korporativne i javne uprave i uvođenjem nedvosmislenih pravila u domenu određivanja cena, države bogate sirovinama mogu da ojačaju svoje kapacitete za vođenje pregovora o boljim ugovorima sa izvoznicima, uspostave ravnotežu između prihoda i rashoda, kao i da na transparentniji način rukovode prirodnim bogatstvima. Napredak u navedenim domenima trebalo bi da omogući vladama da efikasnije usmere svoja sredstva na one koji imaju najviše koristi od takvih programa. Na primer, samo osam odsto od 409 milijardi dolara koliko se izdvaja za zamenu goriva fosilnim je pre tri godine stiglo do 20 odsto najsiromašnijih u svetu. Stoga bi se, pokretanjem pratećeg programa podrške u velikoj meri povećala delotvornost trošenja novca, što bi podrazumevalo i obezbeđivanje dodatnih resursa za obrazovanje, zdravstvo i borbu sa siromaštvom. Takođe, unapređenje sistema finansiranja moglo bi da ubrza razvoj privatnog sektora, čime se otvaraju nove mogućnosti. Bez sumnje, bolji pristup finansijskim sredstvima omogućio bi milionima „mikro“, malih i srednjih preduzeća u državama u razvoju da dožive napredak, dok bi 2,5 milijardi ljudi širom planete dobilo sredstva za pokretanje biznisa. Efikasniji finansijski sektor takođe bi vodio smanjenju troškova transakcija i pojednostavljenju sistema upravljanja rizicima.

Autor je izvšni direktor Svetske bankarske grupe

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.