Bez analize i drugih mera: Država iz zakona briše poreske olakšice za zapošljavanje ranjivih grupa

Na javnoj raspravi trenutno se nalaze dva zakona koja, ako budu usvojena, ukidaju poreske olakšice za poslodavce prilikom zapošljavanja „ranjivih grupa“.

To se, pre svega, odnosi na zapošljavanje osoba sa invaliditetom i radnika sa evidencije Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ).

Javna rasprava o Nacrtu zakona o izmenama Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje i o Nacrtu zakona o porezu na dohodak građana traje do 21. juna.

Iako su poreske olakšice za poslodavce godinama unazad produžavane, čini se da će ovim zakonima biti u potpunosti otpisane i to već od 2027. godine. Međutim, nije poznato da li je država odlučila samo da ih ukine ili novac planira da preusmeri na neki drugi način podsticanja poslodavaca.

Predsednica Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“ Čedanka Andrić za Danas ukazuje da se radi o jednoj od najznačajnijih promena u politici podsticanja zapošljavanja poslednjih godina.

Zbog toga je, smatra, ovo pitanje, pre javne rasprave, zasluživalo ozbiljnu diskusiju na Socijalno-ekonomskom savetu, što se nije desilo.

„Pre definisanja ovih izmena trebalo je pripremiti i analizu efekata postojećih olakšica i ona je morala da bude osnova za ovakve korake, što, koliko mi znamo, takođe, nije urađeno“, naglašava ona.

Poslednjih godina tržište rada u Srbiji karakteriše manjak radne snage u pojedinim sektorima, napominje Andrić.

„Možda zato postojeće univerzalne poreske olakšice više nisu toliko potrebne kao u periodu visoke nezaposlenosti, ali kod nezaposlenih lica koji pripadaju ‘ranjivim grupama’ svakako su bile važne. Uz navedeno, osobe sa invaliditetom imaju objektivno teži položaj na tržištu rada i poslodavci često imaju dodatne troškove prilagođavanja radnog mesta, organizacije rada ili obuke. Upravo zato su postojeće olakšice bile zamišljene kao kompenzacija za te troškove“, objašnjava ona.

Postojeće olakšice su, prema njenim rečima, za određene poslodavce bile značajan podsticaj, ali verovatno nisu bile presudan razlog zapošljavanja za većinu.

„Problem je što predlagač izmena (Vlada Srbije) nije objavila, bar ne javno, detaljnu evaluaciju efekata ovih mera, pa se rasprava trenutno vodi više na osnovu logike i iskustava nego na osnovu čvrstih podataka“, ukazuje Andrić.

Naša sagovornica dodaje da olakšice same po sebi nisu rešavale problem, ali da to ne znači da nisu pomagale.

„One možda nisu bile dovoljne da se reši problem, posebno dugoročno nezaposlenih lica i visoke stope nezaposlenosti osoba sa invaliditetom, ali su sigurno bile korisne“, ističe Andrić.

Ona pojašnjava da potpuno ukidanje olakšica za kategorije koje imaju nepovoljniji položaj na tržištu rada deluje problematično ukoliko nije praćeno novim merama.

„Ekonomska teorija uglavnom podržava ukidanje širokih i manje efikasnih subvencija, ali mnogo opreznije posmatra ukidanje podsticaja za grupe koje se suočavaju sa strukturnim preprekama pri zapošljavanju. Posebno osobe sa invaliditetom predstavljaju grupu koja se suočava sa ovakvim preprekama na tržištu rada. Upravo zato većina evropskih zemalja zadržava neki oblik finansijskih podsticaja, kvota ili subvencija za njihovo zapošljavanje“, navodi Andrić.

Da li je ovo „korak unazad“, kako kaže, zavisi od toga da li će se istovremeno uvesti druge, jednako efikasne ili efikasnije mere.

„Ukidanje postojećih poreskih olakšica bez njihove zamene novim merama sigurno možemo oceniti kao korak unazad. Pored ekonomskog efekta, važno je pomenuti da postoji i simbolička dimenzija ovih olakšica, pa osobe sa invaliditetom mogu ovakav potez doživeti kao poruku da njihova uključenost na tržište rada više nije prioritet u istoj meri kao ranije“, upozorava ona.

Kako kaže, ne znamo precizno koliko su poreske olakšice smanjile nezaposlenost, jer nije objavljena sveobuhvatna evaluacija njihovih efekata.

To je zapravo jedan od ključnih problema u sadašnjoj raspravi, ukazuje ona i dodaje da nema javno dostupne analize koja bi pokazala, na primer, koliko je radnih mesta nastalo isključivo zahvaljujući olakšicama i koliki je bio trošak po svakom dodatno zaposlenom licu.

„Naša procena je, na osnovu načina na koji ovakve mere funkcionišu u većini zemalja, da je za ukupnu nezaposlenost u Srbiji njihov doprinos verovatno bio umeren do ograničen (posebno u sektorima sa deficitom radne snage – jer bi mnogi poslodavci verovatno inače zaposlili one koje su zaposlili i bez podsticaja), kao i da je za zapošljavanje osoba sa invaliditetom njihov doprinos bio izuzetno značajan i verovatno mnogo veći nego kod bilo koje druge grupe obuhvaćene ovim olakšicama“, pojašnjava Andrić.

Prema njenim rečima, ako se ukinu postojeće olakšice bez uvođenja zamenskih mera, „rizičnije grupe“ nezaposlenih će verovatno biti pogođene više od proseka.

„Ovo ne znači nužno da će masovno izgubiti posao, već da će im biti teže da dođu do novog zaposlenja“, smatra naša sagovornica.

Kako ukazuje, potpuno ukidanje podsticaja bez alternativnih mera nosi rizik da se smanji interes poslodavaca za zapošljavanje lica sa evidencije NSZ i osoba sa invaliditetom.

„Ako su postojale zloupotrebe ili je postojeći model preskup, postojala su mnoga rešenja koja je trebalo razmotriti – od smanjenja obima olakšice, kraćeg trajanja olakšice, strože kontrole korišćenja ili, na primer, zamene poreske olakšice direktnim subvencijama za prilagođavanje radnog mesta osobama sa invaliditetom“, predlaže ona.

Druga važna stvar je da posledice neće biti jednake u celoj Srbiji, upozorava.

„U većim centrima poput Beograda ili Novog Sada, gde postoji veća tražnja za radnom snagom, efekat može biti relativno ograničen, ali u mestima sa višom nezaposlenošću i manjim brojem poslodavaca, ukidanje podsticaja može imati znatno veći uticaj“, zaključuje Andrić.