Pozorišna gerila protiv represije

Kako kažu, trupa je nastala sa ciljem razvijanja i negovanja umetničkog u pozorištu, ali i društveno odgovornog delovanja. Tako se sve predstave sa repertoara bave političkim i aktuelnim temama, a poseban vid njihovog angažmana bio je kada je predstava „Nemam da platim i neću da platim“ izašla među narod, ne čekajući da on dođe u pozorište. Komad je, naime, gostovao u Tuzli, kao podrška građanskim protestima početkom marta, kao i u Zrenjaninu u radničkoj fabrici Penpharm, kao deo programa „Da nam živi, živi rad“ u organizaciji pokreta „Ravnopravnost“ tokom obeležavanja 1. maja.

Jedan od osnivača alternativnog pozorišta „Le Studio“ Žan-Batist Demarinji kaže za Danas da je osim umetničkog, za njih vrlo važno i negovanje etičkog.

– Etičko pitanje u pozorištu je pitanje odgovornosti. Mi smo odgovorni za smisao i kvalitet onoga što nudimo publici. Mi svi (glumci, scenografi, reditelji, muzičari, kostimografi itd.) odgovorni smo za ono što napravimo pred vama koji platite svoje ulaznice, koji dođete da vidite naše predstave. Imamo malo vremena, sat i po, da pokušamo da učinimo da doživite nešto nezaboravno. Treba da odete kući oduševljeni, sa željom da se vratite. Bilo u Beogradu ili Parizu, toliko sam puta prisustvovao mlakim, dosadnim i samodovoljnim predstavama. Predstave u kojima je zaboravljena jedna stvar: izuzetna čast koju smo mi, publika, ukazali time što smo došli da ih vidimo. Drugim rečima, u pozorištu je kao u ljubavi: ako se pažnja prema drugom izgubi, veza se prekida. Ne iznenađuje što su pozorišta sve praznija. Mi se ponosimo jednom stvari – igramo pred uvek punom salom svake večeri, ističe francuski reditelj.

Svoj otvoreni angažman tvorci trupe „Kroz prozor fabrika“ često nazivaju i pozorišnom gerilom.

– Taj termin koristim u metaforičkom smislu. Gerilsko pozorište je prema institucionalnom pozorištu isto što i gerilski rat prema ratu pozicija. Ono poštuje drugačija pravila, bavi se drugim ubeđenjima, pripada drugoj ekonomiji. Ideal gerilskog pozorišta je uporedo politički i umetnički, kao dve strane istog novčića. Politički je prevashodno u izboru tema. Gerilsko pozorište nastoji da prikaže različite oblike represije – fizičke, moralne, ideološke i ekonomske. Trudi se da iskaže sva osnovna pitanja koje društvo sebi postavlja ili se ne ustručava da ih postavi. Umetnički je u tom smislu da je osnovni neprijatelj gerilskog pozorišta konzervativizam, kukavičluk i diletantizam. Njegova borba je prevashodno borba protiv samog sebe. Protiv navika, klišea, lenjosti koje svako poseduje, kako bi se otkrile neistražene estetske teritorije. Ali gerilsko pozorište je, pre svega, popularno pozorište. Ovo se najpre odnosi na spremnost da se obraćamo svima, bez obzira na društvenu klasu, u ime zajedničkog prava na lepotu, ideje, kulturu i umetnost. Gerilsko pozorište je pozorište koje, putem tema kojima se bavi, idejama i estetikom koju prikazuje, ceni ulaznica, nastoji da okupi i zainteresuje pojedince iz različitih sredina, ističe naš sagovornik.

Na pitanje kako biraju teme za svoje projekte, on odgovara da ne počinje rad na predstavi sebi govoreći: „Hej, danas želim da pričam o privatizaciji ili nacionalizmu ili nečem trećem.“

– Predstava počinje susretom sa nekoliko stvari, ponekad potpuno trivijalnih: likom, anegdotom koju nam je neko ispričao, tekstom koji smo otkrili ili pričom za koju nam se čini da se na isti način bavi političkim temama koje nas interesuju, napominje Demarinji. Kada je reč o predstavi „Nemam da platim i neću da platim“, kaže da ga je iznenadni susret sa aktuelnim političkim elementima inspirisao da tekst Darija Foa smesti u savremenu Srbiju.

– Nova vlada je upravo izabrana zbog političkog programa koji se odnosio na one najsiromašnije. A onda je prva stvar koju su poduzeli bila da povećaju PDV, nepravedan porez, kao što znamo, s obzirom da oporezuje na isti način i siromašne i bogate. Prodavnice to koriste kako bi povećale cene, čak i proizvoda koji ne podležu PDV sistemu. Tako sam počeo da radim na „Neću da platim i nemam da platim“. Zatim smo se sastali sa bivšim radnicima koji su otpušteni tokom talasa privatizacija prethodnih vlada kako bismo čuli njihovu priču. Ovo istraživanje je otvorilo mnoga pitanja i teme koje smo tokom proba obrađivali u predstavi. Ovaj pristup nije nov, a drama Darija Foa je podložna ovom tipu adaptacije s obzirom da je i on sam osavremenjivao ovaj tekst nekoliko puta, zamenjujući zastarele političke reference sa onim aktuelnijim. Mi smo se ovom radu predali potpuno, pokušavajući zbilja da sagledamo situaciju sa svih strana i da je razumemo. Svi, ceo tim. Zbog toga su nam neobično bila važna igranja u Tuzli i Zrenjaninu, kad smo igrali pred radnicima, ističe reditelj.

On smatra i da je važno da se pozorište bavi aktuelnim političkim temama.

– U Srbiji sama reč „politika“ nije na dobrom glasu. Ona je sinonim za igru moći, odnose među klanovima, borbu partija u grabeži javnih resursa. Mislim da je to prvi politički problem – gubitak poverenja u politiku, odnosno u pronalaženje načina, možda pravednijih, za zajednički život, konstatuje Demarinji i dodaje da pozorište može da ohrabri ljude na delanje, a ne samo na razmišljanje.

– Mislim da pozorište ima moć da nas ohrabri da razmišljamo i delamo, ako smo dovoljno hrabri da čujemo šta nam govori.

Prate ih kao nekad rokere

„Pozorište Le Studio je mlado, staro tek godinu i po. Sve je uspešnije i zbog toga smo sigurniji da idemo u dobrom pravcu. Sve više i više ljudi prepoznaje kod nas ono što im je nedostajalo u Beogradu: spojeno umetnički zahtevne predstave i prijateljsku atmosferu. Publika nas prati iz jedne predstave u drugu, pomalo kao što bi to činili sa nekim rok bendom. Neki ljudi dođu prvi put, i toliko su zadovoljni da rezervišu odmah za sve ostale predstave. I zato nastavljamo sa radom“, zaključuje francuski reditelj i napominje da ovim putem planiraju da nastave i u budućnosti.