Rio Tinto – duga tradicija dobrog profita i afera

Iako su eksploatisani još od trećeg milenijuma pre nove ere, u 16. veku su ponovo otkriveni, ali ih španska država nije efikasno koristila i 1873. godine prodati su konzorcijumu koji su činili engleska kompanija Matison i kompani, sa 24 odsto vlasništva, Dojče banka sa 56 odsto i građevinska kompanija Klark, Pančard i kompanija, sa 20 odsto.

Ovaj konzorcijum imenovan je Rio Tinto i to je početak jedne od danas najvećih rudarskih kompanija u svetu.

Rudnik su kupili za 3,68 miliona funti sterlinga uz zanimljivu klauzulu, da se španska država trajno odrekne bilo kakvih prihoda od rudnika. Petnaestak godina kasnije, kompaniju je preuzela porodica Rotšild i od Rio Tinta napravila najveću rudarsku kompaniju na svetu krajem 19. veka.

Kompanija je doživela teška vremena tokom Drugog svetskog rata i mada pod britanskom kontrolom, bila je prinuđena da isporučuje metale i minerale Frankovoj Španiji i Hitlerovoj Nemačkoj.

Danas je Rio Tinto grupa druga najveća rudarska kompanija na svetu, sa sedištem u Londonu i u Sidneju, s obzirom da najviše rudnika imaju u Australiji. NJene akcije listirane su na australijskoj i londonskoj berzi, a posredno i na njujorškoj i tržišna kapitalizacija kompanije je preko 100 milijardi evra.

I dalje se vodi kao angloaustralijska kompanija, ali ne može se jednostavno reći ko je vlasnik. Najveći pojedinačni akcionar je kineska državna kompanija Aluminijumska korporacija Kine (Chinalco) sa oko 11 odsto vlasništva, zatim najveći investicioni fond na svetu, Blek Rok (Black Rock) sa 8,7 odsto a fond Capital Research and Management je treći sa 5,2 odsto vlasništva.

Chinalco je u kompaniju ušao 2009. godine kao princ na belom konju spasavajući Rio Tinto od preuzimanja od strane tada najveće rudarske kompanije na svetu BHP Biliton. Kasnije su Kinezi želeli da povećaju vlasništvo na oko 18 odsto, ali tome se oštro usprotivila australijska vlada.

Uticaj Kine na kompaniju prevazilazi samo učešće u vlasništvu. Ona je ubedljivo najveće tržište za Rio Tinto, jer je iz Kine stiglo čak 58 odsto prihoda u 2020. godini od ukupno 44 milijarde dolara prometa. Severna Amerika je sa 14 odsto na dalekom drugom mestu, od čega je oko 11 odsto SAD, a zatim slede Japan i ostatak Azije i Evropa sa svega šest odsto učešća u prihodima ove kompanije.

Ovo je razlog zašto Rio Tinto vidi geopolitiku, odnosno carinski rat između Kine i SAD kao najveći rizik svog poslovanja.

Ubedljivo najveći izvor prihoda je gvožđe koje čini dve trećine, a aluminijum jednu petinu ukupnih prihoda. Daleko manje novca dolazi od bakra i zlata, minerala i dijamanta.

Prema prošlogodišnjem izveštaju o poslovanju, 51 odsto imovine, odnosno rudnika Rio Tinta nalazi se u Australiji i Novom Zelandu, 22 odsto u Kanadi, 10 odsto u SAD, četiri odsto u Južnoj Amrici, šest odsto u Mongoliji i pet odsto u Africi. Zanimljivo je da nemaju nijedan rudnik u Evropi, niti u Kini.

Kada se radi o litijumu, Rio Tinto nema nigde niti rudnik niti preradu ovog alkalnog metala koji je glavna sirovina u proizvodnji baterija i rudnik u Jadru u Srbiji bio bi prvi takve vrste za ovu kompaniju.

U godišnjem izveštaju navode da su izdvojili 200 miliona dolara za razvoj rudnika. Možda je i to osnov za spekulacije poslednjih dana kako bi Srbija morala da isplati 300 miliona dolara odštete ovoj kompaniji ako joj ne bi dala dozvolu za eksploataciju usled ekoloških protesta.

Ova kompanija ima nažalost i istoriju afera koje uključuju narušavanje životne sredine, uništavanje istorijskih lokaliteta i podmićivanja.

U maju prošle godine kompanija je u nameri da proširi jedan rudnik u Australiji uništila Juukan klisuru, sveto mesto Aboridžina na kome postoje dokazi o postojanju ljudi poslednjih 46.000 godina i smatra se jedinim praistorijskim nalazištem ljudskih naseobina u Australiji tokom poslednjeg ledenog doba.

Nakon ovog skandala i pobune u Australiji CEO Rio Tinta i još nekoliko direktora dali su otkaze. U godišnjem planu Rio Tinta navodi se da su prošle godine dali 50 miliona dolara aboridžinskim institucijama.

Ovo nije prvi put u ovom veku da su visokopozicionirani rukovodioci Rio Tinta morali da napuste kompaniju usled afera. Naime, 2009. godine desila se špijunska afera u kojoj su četiri zaposlena u šangajskoj kancelariji RT optužena za podmićivanje i špijunažu Kine.

Pored njih uhapšeni su i direktori dve velike kompanije koje se bave uvozom ruda. Kineska država je protiv njih odustala od optužnice pre suđenja, dok su oni priznali da su primili mito, ali je zato Stern Hu, Australijanac koji je bio šef kancelarije Rio Tinto u Šangaju, osuđen na 10 godina zatvora.

Automatski su izbačeni iz Rio Tinta, a zanimljivo je da je ova kompanija angažovala Henrija Kisindžera da im napravi plan saniranja štete u odnosima sa Kinom. Iza svega su se nalazili pregovori oko cene rude gvožđa koju su rudnici trebalo da prodaju kineskim čeličanama. U to vreme cena gvožđa nije određivana na berzi već i direktnim pregovorima kupaca i prodavaca.

Zaposleni Rio Tinta su optuženi da su kod sebe imali poverljive podatke. Osim toga, u tom trenutku Chinalco je pokuašavao da poveća učešće u Rio Tintu na 18,5 odsto, ali vlasnici ove kompanije na to nisu pristajali. Baš u to vreme, 2009. i 2010. godine kineski milijarder i trgovac sirovinama Du Šuangua priznao je da je davao mito direktorima Rio Tinta.

Ovo ime se pojavilo nedavno u Pandorinim papirima i to sa dokumentima koji pokazuju da je ova kompanija nastavila sa njim da trguje nakon skandala i to za preko 200 miliona dolara.

Norveški penzioni fond: Etika pre profita

Kao rudarska kompanija Rio Tinto ima i uticaja na životnu sredinu, pa je i u toj oblasti trpela kritike. Možda i najozbiljnija je bilo povlačenje državnog penzijskog fonda Norveške iz akcija ove kompanije (oko 855 miliona dolara) nakon tvrdnji da je Rio Tinto naneo veliku ekološku štetu u Indoneziji.

„Izbacivanje ove kompanije iz portfolija fonda odražava našu odluku da ne prihvatimo rizik da doprinosimo veoma neetičnom ponašanju. Naš Etički savet je zaključio da je Rio Tinto direktno umešan, kroz učešće u rudniku Grasberg u Indoneziji, u ozbiljnu ekološku štetu uzrokovanu rudarenjem“, izjavio je 2008. godine norveški ministar finansija Kristin Halvorsen. Rio Tinto je odbio takve tvrdnje pozivajući se na svoj izvanredan dotadašnji dosije u vezi životne sredine.

Dobra godina

Za Rio Tinto 2020. godina bila je dobra, ali je 2021. do sada fantastična. U prošloj godini prihodi grupe su iznosili 44,6 milijardi dolara, operativna dobit 16,8 milijardi, a profit nakon poreza 10,4 milijarde dolara. Ali rast cena sirovina, pre svega metala u drugoj polovini prošle i ove godine učinili su da ukupni prihodi u prvoj polovini 2021. godine budu veći od prihoda u istom periodu prošle godine za 71 odsto, EBITDA za 118 odsto, a neto dobit za čak 271 odsto.