Sa supstitucijom ili bez nje, Srbiji Strazbur ne gine

Ove podatke o sadržaju budućeg nacrta zakona, za Danas je potvrdio Goran Radosavljević, predsednik Radne grupe za njegovu izradu i državni sekretar Ministarstva finansija, koji kaže da je zamena imovine, kao metod obeštećenja izbačena iz zakona, „jer država nema dovoljno imovine i zato što bismo stalno bili pred sudom u Strazburu“, da je takva opcija prihvaćena.

– Supstitucija ne može da se sprovede zbog nedostatka državne imovine. Uz to, takav način obeštećenja podrazumeva da građani računaju na dobru volju države, jer zašto bi neko verovao državi da ona upravo u njegovom slučaju nema imovinu, već mu nudi novčanu nadoknadu. Stalno bi nas tužili sudu za ljudska prava u Strazburu. Na kraju, tu je i pitanje o tome šta je adekvatna zamena za nečiju kuću iz 1945. godine, na primer. Kako to odrediti? – kaže Radovanović, dodajući da koliko zna, supstitucija nije primenjivana nigde u regionu, a da je u Mađarskoj restitucija u celosti izvršena kroz podelu obveznica.

Ovakve vesti sigurno neće obradovati one koji traže povraćaj imovine i koji godinama insistiraju na uvođenju supstitucije, koristeći kao argument podatak da se najveći broj zahteva za restituciju odnosi na poljoprivredno ili šumsko zemljište, koje bi se lako moglo zameniti nekim drugim, sličnim, u sadašnjem vlasništvu Srbije.

Još je problematičniji iznos koji je država spremna da odvoji za namirivanje oštećenih. Dve milijarde evra, na koliko će biti ograničeno novčano obeštećenje je znatno manje od ranije najavljivanih tri milijarde, a ni ta suma nije bila ni izbliza dovoljna da pokrije sve zahteve. U ranijim razgovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom oko formiranja fiskalnih pravila o javnom dugu, kalkulisalo se sa cifrom od 10 do 15 odsto bruto domaćeg proizvoda, koja bi mogla da bude odvojena za restituciju. Izraženo u novcu, to je od tri do 4,5 milijardi evra i načelno je dogovoreno da se primeni niža cifra. Na taj način, javni dug Srbije bi skočio na nešto manje od 55 odsto, što znači da bi država imala još oko pet procenata „lufta“ pre nego što bi probila limit za zaduživanje od 60 odsto BDP-a, ustanovljen Mastrihtskim pravilima Evropske unije. Fiskalna pravila su postavila granicu javnog duga Srbije na 45 odsto (koja je skoro pa dostignuta), ali obaveze po osnovu restitucije nisu obuhvaćene tim pravilom.

Međutim, kada se u obzir uzmu podaci Mreže za restituciju po kojima je do sada registrovano 110.000 zahteva za restituciju i procena Poreske uprave da ukupna vrednost svih zahteva iznosi od 101 do 226 milijardi evra, onda je jasno da će vlasnici, koji budu finansijski obeštećivani, zapravo dobiti samo mrvice oduzete imovine. Sa dve milijarde evra na raspolaganju, stari vlasnici će u proseku dobiti po dva procenta prave vrednosti njihove nekadašnje imovine, i to ako se računa sa nižom vrednošću podnetih zahteva.

Radosavljević kaže da država nema precizne podatke o broju i veličini zahteva za povraćajem imovine, zbog čega nije mogao da kaže u kom procentu će vlasnici zapravo biti obeštećivani. Ministarstvo finansija je ranije izlazilo sa brojkom od oko 10 milijardi evra i procenom da bi u samo 10 odsto slučajeva mogla da se izvrši naturalna restitucija, što znači da bi devet milijardi moralo da se vrati u novcu. Čak i ako bi se tako optimistična procena pokazala tačnom, sa fondom od dve milijarde evra, vlasnici bi i dalje dobili samo po 22 odsto vrednosti tražene imovine.

Prema Radosavljevićevim rečima, zakonom će biti predviđen rok do 2013. godine, do kada će država morati da na osnovu podnetih zahteva za povraćaj imovine proceni koliki deo potraživanja može da isplati. Tada će se emitovati dugoročne obveznice sa rokom dospeća od 10 do 20 godina, što tek treba da bude utvrđeno, koje će se podeliti vlasnicima, „a u određenim slučajevima će moći da se umesto obveznica obeštećenje da i u novcu“.

– Oni građani kod kojih bude moguća naturalna restitucija, svoju imovinu će moći da dobiju u roku od šest meseci, a najkasnije dve godine od podnošenja zahteva. Pre toga je potrebno da se zakon usvoji i da se raspiše poziv za prijavu zahteva – objašnjava Radosavljević, koji nije mogao da potvrdi da će poziv biti raspisan do kraja ove godine, mada se očekuje da zakon bude usvojen do septembra.

Na kraju, zakon o restituciji se suočava sa još jednom preprekom, koja bi mogla da ga potpuno izbriše – pitanje njegove ustavnosti. Naime, država je pre ovog opšteg zakona o denacionalizaciji, donela zakon o vraćanju oduzete imovine crkvama i drugim verskim zajednicama, prema kojem je supstitucija bila moguća. Po tom osnovu, građani se sada praktično diskriminišu u odnosu na crkve, kojima je zbog supstitucije moglo da bude vraćeno daleko više imovine nego što će to biti slučaj sa ostalima. Drugi osnov za diskriminaciju sadržan je u samom nacrtu, s obzirom da se građani kojima bude odobrena naturalna restitucija dovode u drastično bolji položaj od onih koji budu dobili obveznice. Tako će dolaziti do situacija u kojima će se jedan čovek useliti u svoj stari stan, vredan recimo 100.000 evra, dok će neko drugi, kome je oduzet stan iste vrednosti, dobiti najviše dvadesetak hiljada evra, a možda i samo 2.000. Dakle, sa supstitucijom ili bez nje, Srbiji Strazbur ne gine.

Obaveze po staroj deviznoj štednji ističu 2016.

Prema Radosavljevićevim rečima, to što će država preuzeti još dve milijarde evra duga po osnovu denacionalizacije, neće predstavljati veliki pritisak na budžet, s obzirom da će trošak obveznicama biti podeljen na bar deset godina. Međutim, Radosavljević smatra da će povećanje javnog duga uticati na kreditni rejting Srbije, iako dodaje da ne očekuje da dođe do njegovog smanjenja.

– Mislim da rejting neće pasti, jer 2016. godine ističu obveznice stare devizne štednje, pa ćemo po tom osnovu imati smanjenje duga, a imaćemo i rast BDP-a. Uz to, sa približavanjem Evropskoj uniji, očekujem da će nam kreditni rejting rasti – dodaje Radosavljević.